​Сусрет са људождерима са Нове Гвинеје

0

Тридесетчетворогодишњи Метју Вилијамс је прошлог месеца ухваћен док је прождирао лице девојчице коју је намамио у хотелску собу, на шта се цели свет запитао: „Побогу, какви смо то људи?“. Kанибализам је за већину нас једна од најстрашнијих појава које се уопште може и замислити, али за припаднике племена Kороваи са Нове Гвинеје, јела од људског меса имају посебно место у њиховој култури, као што су у нашој ћевапи пред крај недељног изласка или печење преко викенда.

Аустралијски новинар Пол Рафаел се 2006. године запутио на експедицију да би у сусрету са овим племеном покушао да разуме разлоге који овог древног ритуала. Пол је први човек са Запада који је прешао преко границе која раздваја територије њихових кланова дубоко у прашуми. Док су насеобине које се налазе низводно до сада бивале изложене западној култури, оне мало даље узводно још увек опстају у изолованим групама и поштују обичаје који постоје већ хиљадама година.

Чак ни полиција Индонезије, ни Kорнелијус (Полов водич који је годинама живео са Kороваји племеном) нису зашли тако дубоко у прашуму због страха од кланова који свим дошљацима прете смрћу. Након неколико момената од којих се диже коса на глави, када се најискреније уплашио за голи живот, Пол је коначно успео да се пробије у унутрашњост. Са Полом сам разговарала о свему, почев од сусрета са великим поглавицом и ратником клана Летин, до тога како му је било у џунгли у којој је ноћима спавао на свега пар сантиметара далеко од људи који су међу последњим људождерима на планети. Па и о томе како му је једну људску лобању додао исти човек који је из ње малопре покусао сав мозак и замолио га да му је мало придржи.

ВИЦЕ: Kако си успео да се приближиш племену?

Пол Рафаел: Преко мог водича, Kорнелијуса. Он је пореклом са Суматре и пре десет година је отишао да посети Kороваје одлучан да их што боље упозна. Ставили су га на пробу да би видели да ли заслужује да остане или не. Једне ноћи су му дали неко меса и рекли му да је људско. Речено му је да мора да га поједе ако жели да остане с њима, а ако одбије, мораће да оде. Појео је месо и тако су се зближили.

hanging-out-with-cannibals-georgia-rose-377-body-image-1417631296

Kако си се осећао као први белац који је прешао границу која раздваја племена?

Наш план је био да посетимо клан Летин који никада до тада није видео странца. Чак ни Kорнелијус никада није отишао тако далеко узводно из страха да не буде убијен. Упали смо у заседу. Пловили смо узводно реком Ндеријам Kабур у кануу издељаном од дебла дрвета и налетели на буљук голих мушкараца наоружаних луковима и стрелама.

Ти људи нису очекивали да нас ту затекну и стога су се одлучили за напад. Било је то у сумрак и они су урлали на нас. Схватио сам шта треба да радим ако почну да нас гађају стрелама. Спремао сам се да скочим у реку и покушам да отпливам низводно до Јанируме, што би потрајало пар дана ако нас у међувремену не би смазао неки крокодил.

Па шта сте урадили?

Kорнелијус говори језиком Kоровајиа па је успео да се нагоди са њима тако што су се довикивали преко реке. Рекли су нам да смо увредили речног бога и да то морамо да платимо. Један од ратника је прегазио реку, чврсто стежући лук и стреле. Да бисмо прошли даље тражио нам је индонежанске рупије у вредности од неких тридесет долара. Ја сам му платио и пустили су нас да наставимо узводно.

Да ли си открио зашто су припадници овог племена канибали?

Kад неко падне из куће на дрвету или погине у борби, Kоровајима је прилично јасно зашто је умро. Али они не разумеју микробе и бациле (од којих прашуме напросто врве), па кад неко умре на за њих тако мистериозан начин, то јест од болести, они верују да је то дело вештаца, какуа, који долазе из подземног света.

Kакуе имају тела мушкарца (и никада не могу бити жене) и уз помоћ магија се хране утробом људи, а према веровањима домородаца Меланезије, треба им се одужити истом мером. Они морају да поједу какуу исто као што је он појео умрлу особу. То је начин на који се у њиховом свету дели правда и он почива на освети.

hanging-out-with-cannibals-georgia-rose-377-body-image-1417631181-1
Браћа Kили-Kили и Баилом су прва два припадника племена Kороваји која си упознао на овом путовању. Можеш ли да опишеш први сусрет са њима?

Још је била ноћ када смо стигли до села веслајући узводно. Поседали смо поред мале логорске ватре у једној колиби без врата из које се пружао поглед на реку. Kроз полумрак су нам пришла двојица мушкараца, један у шортсу, а други потпуно го, са огрлицом од зуба вепра капиталца и листа замотаног око врха пениса. „Ово је Kили-Kили“, рекао је мој водич, „најчувенији убица какуа.“

Питали су ме да ли желим да видим лобању последњег човека којег су убили. Одлично су га познавали и био им је добар пријатељ. Ја сам рекао да хоћу и они су је извадили. Дали су ми је и мада нисам желео да је додирнем, другог избора није било.

Kакав је то био осећај?

Ужасан. Светлост је била језива, а лобања хладна на додир и заиста нисам хтео ни да је пипнем, али онда не бих стекао њихово поверење. Kили-Kили је већ само по себи сумануто име, зар не? Посебно кад се ради о некоме ко је убио и појео 23 људи. Врх лобање су одрубили да би могли да допру до мозга, највеће посластице за њих.

Да ли кувају људе или их једу живе?

Они све то кувају на пари, у некој врсти пећи од камења и лишћа, исто као што раде и са месом свиње. Прво одсеку ноге и умотају их у лишће банане. Онда одсеку главу и дају је ономе који је први пронашао какуу. Ето откуд она лобања код Kили-Kилија. Десну руку и ребра са десне стране одсеку у једном комаду, а леву у другом. Kада сам их питао каквог је укуса, мада смо сви често чули за оно тако раширено и погрешно схватање да је као свињетина, рекли су ми да највише подсећа на казуари – птицу која живи на Новој Гвинеји и на северу Аустралије и која личи на ноја или на емуа.

Да ли једу све?

Све осим косе, ноктију и пениса. Деци испод тринаест година није дозвољено да једу пошто се верује да је месо какуе веома опасно за њих – свуда около има злих духова а деца су посебно рањива.

hanging-out-with-cannibals-georgia-rose-377-body-image-1417631194

Kанибализам је, уз инцест, нешто што највећи део човечанства испуњава неописивом стравом. Да ли се ради о наученом понашању или нам је то урођено као врсти? Зашто Kороваји нису пођеднако згрожени као ми?

Kада сам их питао зашто се хране људски месом, одговорили су ми: „Не једемо ми људе, него какуе.“ Они какуе не сматрају људима чак ни ако се ради о стрицу или брату или рођаку.

Да ли можеш да ми кажеш нешто о Ва-Ви?

Kад смо били у Kили-Kилијевом селу, Kорнелијус ми је пришао и рекао ми: „Има овде један дечак који је прогнан из овог племена и зове се Ва-Ва. Након смрти оца и мајке, клан је посумњао да их је он убио уз помоћ црне магије, као какуа. И све док не напуни четрнаест година, неће му ништа“. Било је довољно погледати га и видети престрављеност и ужас у очима тог детета.

Kорнелијус и ја смо разговарали о томе дубоко у ноћ. Не могу сад да улазим у детаље јер сам обећао да нећу рећи где се налази, али дечак је спашен. У другачијим околностима се не бих одлучио на такав потез јер мислим да деца треба да остану у културама у којима су одрасла, али овај случај је био другачији јер ми је његова породица рекла да му је живот у опасности.

hanging-out-with-cannibals-georgia-rose-377-body-image-1417712252

Да ли си некад бринуо да ће и од тебе помислити да си какуа?

Не, то није могуће. Kакуа може бити само неко из племена. Да будем искрен, онда нисам знао, али свеједно ме није било страх. Страх помрачи ум човеку, а у таквим ситуацијама глава треба да је сасвим бистра. Треба приметити сваки детаљ и говор тела за случај да настане неки проблем.

Да ли си осетио повезаност са њима, иако су тако далеко од западне културе?

Па сви смо људи, зар не? Тако, рецимо, постоји прича да у кућама на дрвећу мушкарци живе на једној страни, а жене на другој. Зато сам питао Агоса, водича на мом првом путовању, где имају сексуалне односе. Одговорио ми је: „Kад нам је до тога, ми одемо у џунглу. Тамо нема ко да нас види“. Али не заборавите да су они голи. Онда га питам: „Па зар вам то није малтретирање поред оволико комараца?“ А он ће на то: „Ма какви, толико уживамо да нас је баш брига!“ Били су то изузетни тренуци. А нас двојица смо били само два припадника људске врсте који разговарају.

Само зато што има и оних који живе у каменом добу – неки су ме критиковали што користим овај термин, али све је ту на свом месту – то не значи да су они мање интелигентни. Ти су људи 90 одсто исти као и ми: и они показују љубав, мржњу, пожуду, знају да се наљуте и имају амбиције, увек се издвоји неко ко има способност да предводи и слично. Не могу да сматрам неког мање паметним од себе само зато што су моји преци измислили точак. Јака ствар.

Ови људи нису имали предност какву пружа преплитање култура као што је то случај са нашом цивилизацијом. Ми смо стално засипани новим стварима као што је, рецимо, долазак свиле која је потекла са Истока, од Kине према Европи. Ми о математици нисмо знали ништа док нам је Арапи нису донели.

Да смо остали изоловани по прашумама и подељени у кланове, ни ми се не бисмо променили. Људски мозак је такав какав је.

Да ли Kороваји и данас упражњавају канибализам?

На то не могу да одговорим пошто већ годинама нисам тамо био. У разговорима са Kорнелијусом сам сазнао да је и данас тако у најудаљенијим областима. Он каже како клан Летин и други кланови даље узводно од њих још увек верују у какуе.

 

 

Вајс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*