16. јануар 1547. године Иван IV Грозни је у Москви за првог руског цара крунисан

0

Крајем 1546 године у водећим државним и црквеним круговима се дошло до закључка како је време за укидање регенства. Како би се тај тренутак достојно прославио донета је одлука да се Иван IV. прогласи за цара Русије. Иван је крунисан 16. јануара 1547. године круном Мономаха коју је по легенди византски цар Константин IX. Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху.

Заједно с том крунидбом Иван IV. је требао изабрати између хиљаду кћерки из племићких породица своју будућу супругу. Његов избор је пао на Анастазију кћер Романа, праоца династије Романов. Ово вјенчање је закључено 1547 године.

Заблуде и истине
Вјачеслав Мањагин тврди да је цар Иван IV био Грозни само за непријатеље Русије. – Српско порекло и по мушкој линији

Први руски цар Иван IV Грозни, српског порекла, баба му је била Српкиња Ана Јакшић, кћерка војводе Стевана и Милице Јакшић, вековима се помиње као један од најсуровијих владара, а сада се нашао и у књизи „Највећи злотвори човечанства”.

Најновија истраживања руских и српских научника и историчара, међутим, не потврђују да је први руски цар Иван IV Грозни био „крвожедна животиња” како му се приписује, углавном из пера западних историчара који нису били директни сведоци догађаја.

Магистар историјских наука Дејан Танић из Историјског архива у Јагодини, превео је дело Вјечеслава Мањагина „Апологија цара Грозног”, придодао томе своја истраживања о српском пореклу Ивана Грозног, податке о Ивановим везама са српским духовницима, и два превода оригиналних полемика првог руског цара и тако склопио коцкице да цар Иван IV ни најмање не личи на злотвора каквим га многи историчари приказују. Дејан Танић сачинио је и генеалогију Дејановића, Јакшића и династије Палеолога, из којих се види да је први руски цар Иван Грозни, не само по женској, него и по мушкој линији српске, и то Немањићке крви, што нам је одушевљено тврдио још приликом објављивања првог написа о српском пореклу Ивана Грозног. Ана Глинска (рус. Анна Глинская, девојачко Јакшић; умрла после 1553. год.) је бака и васпитачица Ивана Грозног, мати Јелене Васиљевич Глинске и кћи Стефана Јакшића.

Злочини плод маште
– У свом критичком осврту на литературу о Ивану Васиљевичу Грозном Мањагин најпре износи свој лични став – каже мр Дејан Танић. – Овај истраживач, рођен 1960. године, завршио је Лењинградски институт културе, сматра да су злочини Грозног били плод бујне маште његових политичких противника, бојара, којима је одузео вишевековна права и створио централизовану државу, проширивши је од Балтика до Сибира, односно удвостручивши територију Русије и увећавши број становника за 30 до 50 одсто. Пошто се Иван Грозни супротстављао европској политици, то га је учинило главним непријатељем „цивилизованог света”.

Јака Русија није одговарала Европи, и зато, сматра Мањагин, нема ничег чудног што су управо у то доба писани многи памфлети препуни бесмислица и лажи, фактографских грешака и погрешних датума.

„Просто поражава сазнање о клеветама на рачун Ивана од стране неких савремених историчара. На пример, Кобрин истражујући број жртава новгородског погрома пише о 10.000 тела, нађених у заједничкој гробници и напомиње да је побијено још и више. Међутим, код Карамазина јасно стоји да су они помрли услед епидемије куге и глади. Штавише, они су умрли после Ивановог одласка из Новгорода.”

Мањагин, упоређујући бројке и датуме веома уверљиво доказује да су многе оптужбе против Ивана Грозног заиста биле измишљотине, истичући да је епоха Ивана Грозног представљала стварање моћне великоруске православне империје и обједињујуће националне идеје. Народ није трпео, него је ценио и волео Ивана, о чему сведочи и податак да су све до 1917. године на Иванов гроб у Кремљу долазили обични људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду.

Када се Иван као шеснаестогодишњак 16. јануара 1547. године, уз подршку митрополита Макарија крунисао за цара, почео је да сузбија самовољу бојара и уместо безвлашћа увео закон и ред и централизовао државу. Тада су почеле и многе завере против њега.

Мањагин посебно истиче да је „Иван добио надимак Грозни, у преводу Страшни од својих савременика не због суровости, већ због страха који је улио непријатељима Русије, својим победама над Казаном и Астраханом, Кримом и Ливонијом, Пољском и Литвом”.

Лаж у сваком слову
Називајући списе Курбског „псеудоисторијским лекцијама о владавини Ивана Грозног”, Мањагин такозвани новгородски погром назива „гомилом лажи на чијем стварању су радили многи зли језици, а основу њихових `сочненија` чиниле су измишљотине Курбског, шпијуна Штадена и ренегата Таубеа и Крузеа”, и других аутора, који се у то време уопште нису налазили у Русији. Тако Хорси пише да је Иван у Новгороду, са 30.000 Татара и 10.000 стрелаца побио 700.000 људи.

„Бесмисленост оваквог исказа јасна је свакоме ко макар мало познаје историју. У свих 150 градова тадашње Русије не би могла да се сакупи ни половина од броја наводно побијених: једини већи град била је Москва – око 100.000 становника, Новгород је био други по величини град у држави са приближно 26.000 становника”.

Али, из свих тадашњих докумената јасно се види да је у Новгород цар ушао, после претходнице од 1.000 војника под командом М. Скуратова, са 500 људи из своје гарде. Како би онда тако мало војника могло да побије чак 800.000 људи? Чињенице које је прикупио Мањагин, говоре да је побијено око 1505 људи, а приближно толико, око 1500 имена, садржи и списак жртава који је Иван Грозни послао у Кирило-Белоозерски манастир због молитвеног помена.

Хиљаде верзија у делима многих сценариста, режисера, књижевника и песника доживело је „синоубиство” Иваново. Цитирајући опширно Карамазина, Мањагин на крају каже:

„Каква мрачна трагедија, каква апотеоза злочина, каква снажна слика и каква лаж у сваком слову… Једини истинит податак у читавој причи јесте тај да је царевић заиста умро у новембру 1581. године. Творац мита о `синоубиству` био је утицајни језуит, папски легат Антонио Посевин”, коме припада и заслуга за стварање политичких сплетки уз помоћ којих је требало да се принуди Иван да Руску православну цркву потчини папској столици. Пошто је стигао у Москву неколико месеци после царевићеве смрти, Посевин никако није могао да буде сведок тог догађаја, а у многим верзијама царевићеве смрти, као главни доказ служиле су речи: може бити, скоро, вероватно, и наводно, мада постоји маса веродостојних докумената из тог времена.

Магацин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*