5. Oktobar je najmračniji datum u novijoj Srpskoj istoriji!

2

Pitanje koje me dugo progonilo je glasilo: da li bih, da je danas 5. oktobar 2000. godine, izašao na ulicu posle svih iskustava i saznanja koja sam stekao za proteklih 15 godina? Odgovor je najzad sazreo u meni: ne bih otišao, ostao bih kod kuće. Te iste godine bi sigurno 24. septembra izašao na izbore i glasao za Vojislava Koštunicu protiv Slobodana Miloševića. Svestan svih rizika i potonje drame zbog odbijanja vrha tadašnje vlasti da prizna očigledan izborni poraz, kao i teške dolazeće krize u tadašnjem polarizovanom narodu, ipak ne bih izašao na ulicu da osvajam izbornu pobedu. Bio bi to izbor između dva zla, raskrsnica čija se oba puta račvaju u ponor neslobode. Možda zvuči paradoksalno, ali bih bez dileme krenuo onim putem suprotnim od petooktobarskog, jer sam sasvim siguran da bi to bio put sa više slobode za Srbiju. Birao bih između poskomunističke unutrašnje porobljenosti i neoliberalne spoljne okupacije. Ovaj prvi put, domaći i siv, odveo bi nas u iscrpljujuću kvazidiktaturu, iz koje bi kad-tad postojao put do slobode. Onaj drugi put, strani i blještav, doveo nas je do podmukle samouslužne okupacije, iz koje nema povratka, jer se niko nije obligaciono izbavio iz dužničkog ropstva.

Kada smo desetak dana pre petooktobarske revolucije izašli na birališta u neočekivano visokom procentu, potvrdili smo svest istorijskog naroda. Tiha većinska Srbija je, uzevši olovke u ruke da bi zaokružila broj ispred imena Vojislava Koštunice, uzela sudbinu u svoje ruke. U dugačkim strpljivim kolonama ispred biračkih mesta tog 24. septembra magistralnim istorijskim tokovima se kretala volja jednog naroda da se izbavi iz ćorsokaka sopstvene istorije. Nepune dve nedelje kasnije, arkadijskim ponornicama istorije taj isti narod je nakon velike pobede ispustio sopstvenu sudbinu, neprimetno uhvaćen u zamku tuđe nedobronamerne volje. Danas istorijska nauka nema nikakve dileme da je 5. oktobar od strane zapadnih obaveštajnih službi detaljno isplaniran događaj sa ciljem dovođenja na vlast one prozapadne elite pomoću koje će zapadne sile sprovesti postmodernu okupaciju Srbije, bez pušaka i tenkova. Tako se neprimetno velika narodna revolucija pretvorila u obaveštajni puč i tako se ponovo potvrdilo da je srpska elita beskarakterna i slabićki korumpirana. Samo nas je Bog spasio celovitog ispunjenja plana iako su neki zapadni političari i deo srpske novovladajuće elite tražili žestoku osvetu prema Miloševiću i njegovim saradnicima, krv nije lila tih dana beogradskim ulicama. Ali smo zato dobili novu ideološku dogmu i novo medijsko jednoumlje koji su planski porodili kult 5. oktobra. Tako je namerno potisnut sa javne scene 24. septembar kao dan koji bi trebalo zaboraviti jer je srpski narod pokazao da je istorijski, i tako je podmetnut petooktobarski kult kao neprikosnoveni novokomponovani praznik kada je istoriska ponornica trebalo da nas vrati do vrela sintetičkih naroda.

RAST PETOOKTOBARSKIH NADA

Pamtimo da je taj 5. oktobar 2000. godine bio nekako svetao i sunčan iako je realnije da je dan bio tmuran, kako više priliči jesenjem vremenu. Za moju generaciju taj dan je nesumnjivo bio dan velike nade i praznik svetlosti, za neke iz te generacije on je to i danas. Ali lični doživljaji ne smeju da zamagle očigledne istorijske činjenice, kao što zdrav razum mora da kroz posmatranje društvenih posledica istorijskih događaja tumači i skrivene namere tih događaja. Recimo, u generaciji naših dedova i očeva 20. oktobar 1944. je za nekoga bio lični doživljaj slobode, a za nekoga novo ropstvo; ali moramo bar minimalno da se složimo sa pozicija istorijske distance da je tada zvanično oslobođen Beograd od Nemaca uz velike žrtve, da je nakon toga nastupila komunistička jednopartijska vladavina koja je fizički i materijalno satrla srpsku građansku elitu i da je za takav oblik vladavine imala javnu ili prećutnu podršku Zapada i Istoka. Tako je nesporno da je 5. oktobra država izašla iz teške unutrašnje krize, da se vratila na internacionalnu scenu i u međunarodne institucije, da su uskoro posle toga sanirane mučne podele u srpskom narodu, kao i da je vraćeno nacionalno samopouzdanje.

Nesporno je i da se život normalizovao, da su mediji zauzeli pristojniji i profesionalniji kurs, da se sticao opšti utisak o ekonomskoj stabilnosti i ispravnom smeru u kojem je krenula država. Prvobitne žrtve su kod velike većine građana smatrane kao nužne i narod je pokazivao spremnost da bude strpljiv u veri da je to neophodna cena prosperiteta. Gutao je knedle na početku, čekajući nastavak pozitivnih kretanja. Ćutao je na mnoga zlodela, misleći da je to nužna žrtva u jednom širem boljem mozaiku. Ali, kako je vreme prolazilo, maske su padale i iluzije su se raspršile kao mehur od sapunice. Kobne posledice 5. oktobra su postale vidljive svuda oko nas, dnevno smo gubili parče po parče slobode. Danas niko više ne veruje u petooktobarske vrednosti, čak i oni koji ih kao ideološku mantru dnevno reprodukuju u javnosti duboko u sebi sumnjaju u istinitost takvih tvrdnji. Ali je zato lako uočljiv strah pomoću koga se još uvek u zvaničnoj javnosti prinosi žrtva kultu 5. oktobra, možda ono razumno parče bojazni koje kaže da bi se rušenjem kulta gurnuo prst u oko Angloamerikancima, pa bi tako odmazda bila nemilosrdna i sa nesagledivim posledicama. Ali i tekovine 5. oktobra su već više nego porazne, a nastavak takve političkog kursa očigledno donosi još gore razultate po narod i državu. Koje su to posledice, šta nam je doneo 5. oktobar?

PONIŽENJE SE NASTAVILO

Srbija više nema ni jednu jedinu značajnu banku u svom vlasništvu, pa samim tim nema razvojnu banku za stimulans sopstvene proizvodnje. Narodna banka Srbije nema autonomiju u kreiranju monetarne politike, ne sme da štampa podsticajnu količinu novca za otpušivanje novčanih čepova u privredi, u potpunosti je zavisna od MMF i Svetske banke. Strane banke, koje upravljaju našim finansijskim prostorom, imaju nekoliko puta veće kamate na kredite za srpsku privredu i srpske građane od onih koje daju u svojim matičnim zemljama. Stambeni krediti indeksirani u švajcarskim francima nisu odobravani u zapadnim zemljama, takva brutalna pljačka korisnika je primenjena samo u „regionu jugozapadnog Balkana“. Narodna skupština Srbije ne sme da donese ni jedan jedini zakon ako prethodno nije odobren u Briselu, pa se samim tim demokratski izborni sistem poništava ili suštinski svodi samo na lokalne izbore. Srbija je posle 5. oktobra pozajmila od MMF i Svetske banke preko 16 milijardi dolara, čime je učešće njenog duga u BDP došlo do 72 odsto, pa je tako zakonska norma od 45 odsto uveliko premašena. Industrijska proizvodnja je manja danas nego godinu dana pre NATO agresije na Jugoslaviju. Ugovorima sa MMF o kreditiranjima i pristupnim ugovorima sa Briselom Srbija se obavezala da rasproda većinu preduzeća i resursa u narodnom vlasništvu stranim (najčešće zapadnim) kompanijama u privatnom, ali i u njihovom državnom vlasništvu.

U Srbiji je izvršena masivna kulturna invazija sa ciljem demontaže tradicionalnih vrednosti i implementacije „univerzalnih“ novovrednosti. Tako u srpskom državnom budžetu nema novca zaLetopis Matice srpske i za Srpsku književnu zadrugu, kojima preti gašenje posle veka i po postojanja, ali ima novca za gej paradu i za kulturne manifestacije koje podržavaju srpsku krivicu u prethodnim ratovima. Nad Srbima u Hrvatskoj je, uz asistenciju Angloamerikanaca, izvršeno najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu, Srbija na svojoj teritoriji ima statistički najveći broj izbeglica, ali se u zapadnoj javnosti nastavlja nesmenjenim intenzitetom trend uspostavljanja srpske krivice. Poniženja Srbije se nastavljaju kao i za vreme vladavine Slobodana Miloševića, ima li očiglednijeg primera od otimanja Kosova u režiji Zapada, presuda tribunala u Hagu ili pritiska na Republiku Srpsku? Srpska vojska je praktično razoružana, a sa NATO su potpisani ugovori ozakonjeni u Narodnoj skupštini, na kojima bi NATO na privilegijama pozavideo i Vermaht. Većina medija u Srbiji su u vlasništvu zapadnih kompanija, koje najčešće otvoreno rade zajedno sa obaveštajnim centrima njihovih matičnih država protiv srpskih državnih i nacionalnih interesa, kao u slučaju kosovske secesije. Ambasadori najvećih zapadnih država pitaju se bukvalno za sve, američki ambasador je nevidljivi predsednik države, a politička elita Srbije svoj status meri po tome koliko su često pozivani na prijeme i koktele po rezidencijama u Užičkoj ulici na Dedinju. Zemlju je ponovo zahvatila duboka depresija i uočljivo beznađe, a kao model za spas se nudi otvaranje nekih famoznih poglavlja u predpristupnom procesu?! Odliv mozgova i migracije mladih obrazovanih ljudi su veći nego u vreme vladavine Slobodana Miloševića, bela kuga je još jača nego u tom periodu. Kroz javni prostor se čuje da samo strane investicije pokreću zemlju i da zato stranim investitorima poklanjamo iz budžeta desetak hiljada evra po radnom mestu.

Tako našim novcem otvaramo tuđe fabrike, u kojima nema mogućnosti da se formiraju sindikati za zaštitu prava radnika da ne bi razljutili strane investitore. Niko ne govori o domaćim malim porodičnim proizvodnjama i niko im ne pomaže. Sve više u narodu sazreva svest kako mi nemamo državu, jer je ona nemoćna pred stranim interesima. Koliko bi još moglo da traje slično nabrajanje očiglednih posledica 5. oktobra? Ima li, uostalom, svrhe dalje nabrajati kada je već svakome jasno da je skrivena namera petooktobarskog obaveštajnog puča bila okupacija Srbije?! Krajnji cilj je bio da Srbija postane zapadni protektorat, ali bez svog istorijskog slobodarskog duha. Država-simulakrum, koja će prividno imati višestranačke izbore, skupštinu, vladu, narodnu banku, poslovne banke, vojsku, sudstvo, školstvo, institucije, a suštinski neće imati ništa. Glavne poluge upravljanja državom moraju biti u ekonomskom vlasništvu zapadnih kompanija i pod političkom kontrolom zapadnih političara. Da bi Srbija pristala na takvo stanje neslobode, neophodno je stalno vršiti kulturno demontiranje tradicionalnih vrednosti i slobodnih institucija. Medijsjim prostorom je zagospodarila tabloidna banalizacija, svi ozbiljni ljudi i ozbiljne teme su sklonjeni iz javnog života da bi se anestezirao plemeniti duh slobode. Jer samo narod kome se slomi duh može biti dugoročno porobljen.

GENERACIJA BEZ KURAŽI

Vodeća pretpostavka srpske elite koja je preuzela vlast nakon 5. oktobra je bila da je Zapad dobronamerni stariji partner, koji nesumnjivo želi da nas kroz privlačenje sebi, uredi i stabilizuje. Za takvu smelu tvrdnju nije bilo ni istorijskih, ni antropoloških, ni geopolitičkih opravdanja, ali je ta opaka tvrdnja postala džinovski alibi srpske javne elite za njen kukaviluk. Ona je bila slaba i uplašena od same pomisli da bi trebalo stvarati sopstvenu državu i da takav izbor nužno traži žrtvu. Moja generacija, kao jedna od onih koji su preuzele državu posle petooktobarske ravolucije, nije imala kuraži da pomisli kako još nije došlo vreme za očekivanu naplatu ranijih plodova gneva. Potonula u konformizam i korupciju, sama sebi je stavila amove i prepustila sopstvenu sudbinu bićima iz više zapadne civilizacije. Bili smo nespremni da sagledamo ono što su u sličnim situacijama videle mnoge generacije naših predaka spremnih na samožrtvovanje zarad viših ciljeva: nije nas matica istorije tog 5. oktobra dovukla do hedonističkog kraja istorije, već do njenog novog znojavog početka. Danas, deceniju i po kasnije, 5. oktobar sve manje pamtimo kao sunčan i svetao dan. U našim zrelim srednjim godinama osećamo samo strah za sopstvenu sudbinu i kukavičku odbrambenu blokadu od promišljanja na temu: kuda sve ovo vodi?

Možda je prvo glasno zvono za uzbunu zazvonilo još 12. marta 2003, kada je ubijen tadašnji predsednik vlade Zoran Đinđić. Prvo su okupacioni mediji par godina od nas skrivali nesrećnu činjenicu da je novo vreme donelo na javnu scenu najopasniju kriminalnu grupu u istoriji države. Bilo je to dijametralno suprotno očekivanjima koja je nosio petooktobarski zavet, jer smo poverovali da smo, uz pomoć starijih zapadnih partnera, krenuli putem uređenih država u kojim je takva vrsta kriminala na nivou tolerantne statistike i ne uzdiže se na društvenoj lestvici mnogo iznad prašnjavih gradskih ulica. A onda smo saznali za zemunski klan, koji je raspolagao sopstvenim tvrđavama i zatvorima, kaznenim odredima, prislušnom tehnologijom i koji se popeo kao u narko-državama na nivo samog vrha vlasti. Korak po korak, istina je kao gnoj curila kroz našu javnost: zemunski klan je u prethodnom režimu bio marginalna kriminalna grupa pod kontrolom nižih policijskih službenika, dok je pod dosovskom palicom imao dozvolu za ubistva i pravo na kidnapovanja nedovoljno zaštićenih bogatih ljudi u cilju naplate višemilionskih otkupa.

Saznali smo vremenom i da je zemunski klan bio deo samog vrha vladajuće strukture, sa kojom je sklopio pakt upravo tih dana oko 5. oktobra. Tako je postalo jasno da smo posle petooktobarske revolucije prvi put u istoriji dobili jedno brutalno kriminalno udruženje koje je postalo deo državnog aparata i koje je za ubistva, iznude i pljačke imalo pokriće države. Nešto kasnije usledili su novi, duboko poražavajući podaci koji su upućivali na direktnu saradnju između „zemunaca“ i zapadnih obaveštajnih servisa, najčešće preko hrvatske obaveštajne službe. Najočigledniji proizvod takve saradnje je ubistvo srpskog premijera, planski udruženi poduhvat, u kome su učešće uzeli naizgled nedodirljivi svetovi. Možda je neko sumnjao u ovakvo tumačenje toga martvovskog atentata koji je šokirao Srbiju sve dok se nije pojavila istraživačka knjigaTreći metak. Ona je dokazala ono što smo svi slutili nakon objavljivanja zvanične verzije premijerovog ubistva, koja je bila toliko neuverljiva da je vređala inteligenciju prosečnog građanina. U knjizi smo mogli da pročitamo ko je osmislio atentat i ko je još pored „zemunaca“ učestvovao u njemu, kao i ono najbitnije: koliko je vešto upletenih naših državljana u službi stranaca raspoređenih u političkom vrhu, u sudstvu, u tužilaštvu, u zdravstvu, u policiji i u medijima, prikivalo očigledne dokaze atentata i skretalo istragu u suprotnom smeru, onom koje je trabao da potvrdi zvaničnu verziju. Nije prošlo mnogo vremena a da smo se uverili da je pokojni premijer, kao najzaslužniji za 5. oktobar, postao njegova najveća žrtva, i to od ruku onih pod kojima i sa kojima je planirao i izveo taj događaj. Tako je ova žrtva, na nesreću, postala jedna od najvećih tekovina 5. oktobra. I tako se još jednom pokazalo šta zapadna politička elita misli o nama i šta radi sa nama.

JEDNO SUROVO ENGLESKO OBJAŠNJENJE

Možda je najbolje ovaj odnos koji imamo sa Zapadom rasvetlio moj prijatelj kroz anegdotu koju mi je ispričao nakon jednog od njegovih mnogobrojnih susreta sa jednim engleskim džentlmenom aristokratskog porekla, koji se bavi politikom i bankarstvom. Posle mnogo druženja i razgovora, nakon što su se sprijateljili, za jednom večerom pod blagim uticajem alkohola, engleski džentlmen je nakratno i potpuno neočekivano otvorio dušu. Rekao je mom prijatelju da će mu najzad grubo pojasniti kako stoje stvari da on (moj prijatelj) ne bi više lutao oko bazičnih odnosa koji vladaju:

„Zamislite autoput Frankfurt-Pariz-London i videćete put novca i uticaja. To je Evropska unija. Iznad tog autoputa žive manje-više samo seljci. Oni, Holanđani i Skandinavci, služe da hrane i poje Uniju. Ispod autoputa žive PIIGS (svinje); P-Portugal, I-Irska, I-Italija, G-Grčka i S-Španija. Tako ih zovemo, oni manje-više služe za zabavu: muzika, more, sport. Uz gruba pojadnostavljenja, potpuno ogoljeno, ovo je istina. Naravno ona je prikrivena neprozirnom kapilarnom mrežom medija, svakodnevne politike, javnih događanja i komunikacija na svim nivoima. Zato je gotovo nemoguće da se uoči, ali verujte da je ta istina u korenu svih stvari po kojima se upravlja.“

„A mi? Gde smo tu mi?“, pitao je logično moj prijatelj.

„Pa vi ste geografski još ispod Svinja (PIIGS), znači onde gde vam je mesto“, iskreno je uzvratio engleski džentlmen.

Ovu bolnu istinu nikada nije smela ili nije htela da prizna srpska elita iako je duboko u sebi oduvek osećala prezir koji prema njoj imaju zapadni gospodari, čak i kad je pozivaju na koktele i večere. Umesto toga nastavila je da živi u uverenju o dobronamernom i prijateljskom Zapadu, slaveći okupaciju koja je došla 5. oktobra i nestrpljivo čekajući otvaranje poglavlja na putu ka velikoj porodici evropskih naroda.

2 KOMENTARA

  1. PATRIOT:
    “Velja Ilić: „Peti oktobar ih, nažalost, nije dokrajčio. Ja sam takođe
    krivac za to“

    Govedo neopevano, učesnik si palenja Skupštine, baš kao što je
    Hitler sa svojim istomišljenicima zapalio Rajhstag 1933. godine.
    Pokradene stvari iz Skupštine još nisu nađene i vraćene, a ti pričaš
    o nenkavoj demokratiji?!
    U vreme Miloševića sva državna imovina je bila u vlasništvu države,
    a ti si, govedo neopevano, sa svojim DOS-ovcima sve do sada budzašto
    rasprodao!
    Kaži šta je bilo sa oružijem /automatskim puškama, puškomitraljezima,
    puškama, pištoljima… i pripadajućom municijom/ koje ste protivzakonito
    i nasilno prisvojili iz Stanice milicije “’Stari grad“, u Vlajkovićevoj
    ulici?
    Prodavali ste pivare i cementare za pojednu nemačku marku, devastirali
    sve što je valjalo, i sada, kada ste gotovo sve rsprodali, krivite
    Miloševića?!
    Prodajete rudnike, prirodna izvorišta voda, banje, a hoćete Telekom i
    EPS, građevinsko i poljoprivredno zemljište…
    Doveli ste nam pedere, sdpmoiste, ekumeniste, globaliste…
    Trujete nas GMO hranom, kejmtreklovima /zapračivanjem iz vazduha
    koejkavim otrovima/, decu nam vakcinišete NATO vakcinama, uvodite
    u školske programe obavznu LGBTideologiju, otvarate, na svakom ćošku,
    kockarnice, kafiće… – stecišta narkomanije i prostitucije.
    Kultura se svodi samo ANUS-FALUS, “napredne ideje“ EU!

    Dragan Slavnić

POSTAVI ODGOVOR

*