5 српских Леонида: Својом мученичком смрћу доказали су истинитост речи да је: „Земаљско за малена царство, а небеско увек и до века“

1

Њихове смрти су доказ да је у животу човека најважније како ће издржати последњу борбу и какав ће се у њој показати. Јер како тада буде умро, тако ће се и за вечност родити. Kо чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).
Славна хеленска историја оставила је човечанству богато наслеђе, велики број књига, уметничких дела, грађевина, али и успомену на велике људе, хероје и славне битке. Један од најславнијих међу старогрчким херојима био је спартански краљ Леонида, који је са три стотине својих ратника остао до краја у Термопилским кланцима у тродневној бици против далеко бројнијег азијатског освајача. Док се Грци с правом диче својим Термопилским кланцима и краљем Леонидом, ми се можемо похвалити, најмање, петорицом српских Леонида и са најмање пет српских Термопилских кланаца.

Војвода Пријезда – Турски султан Муса (1411-1413) напао је српску Деспотовину 1413. године. У веома успешном походу освојио је градове Болван и Липовац у алексиначком крају. Међутим, одлучан отпор султановој војсци пружен је у граду Сталаћу, где се истрајношћу и јунаштвом истакао заповедник града.
Сталаћ је много страдао, али његов заповедник није хтео да се преда муслиманском освајачу и изгорео је у градској кули. Ушао је у народну поезију под именом војвода Пријезда, као јунак познате песме “Смрт Војводе Пријезде”. Његов подвиг задивио је савременике и од њега створио симбол отпора према Турцима.

Никола Скобаљић – Нешто касније, док је ветар још разносио пепео браниоца Сталаћа, у српском народу почеле су да круже приче о једном срчаном витезу који је задавао поразе Турцима.
У то трагично време пред дефинитивни пад српске Деспотовине (1459), док је деспот Ђурађ још господарио Србијом (1427-1456) и водио борбе против Турака на северу, на југу им се супротстављала једна храбра српска војска. Том војском командовао је будући легендарни јунак Никола Скобаљић и дуго је задавао велике невоље Турцима у лесковачком крају и шире. Однео је велику победу код „Бање“ када су његови витезови посекли „много Турака као и знамените турске господе“.
Одговор је брзо уследио нападом турске казнене експедиције, која је сада била далеко бројнија, а одред Срба далеко слабији. Срби су се са таквом срчаношћу борили, да су Турци причали како никада нису видели такву храбру борбу тако малог броја људи.Ипак српски војници су у неравноправној борби подлегли 16. новембра крај планине Трепање, недалеко од Новог Брда које су бранили. Том приликом су ухваћени Никола Скобаљић и његов стриц. Турци су их у осветољубивом бесу живе набили на колац. То су били први угледни Срби које су Турци казнили на овај сурови начин.
Скобаљићева борба и смрт оставиле су дубоког трага у крајевима где је ратовао. Народ је остатке каквог града, куле, цркве или извора вековима називао његовим именом.

Стеван Синђелић – Јуначки подвиг славног ресавског војводе Стевана Синђелића свима је добро познат, али га овде ипак нисмо могли заобићи, сматрајући да приче о херојима никада нису сувишне. Зато ћемо се тог подвига подсетити само у најкраћим цртама.
Било је то време почетка српске борбе за освајање слободе од Турака у бици на пољу Чегру, која је требало да отвори пут ослобођењу Ниша. Kада су Турци коначно освојили шанац, који је војвода Синђелић срчано бранио са својих 3000 Ресаваца, постало је јасно да их одатле више не може истерати. Да не би жив пао у њихове руке он:
„Приђе средини шанца где је стајала у лагуму сва џебана. Око њега се слеже борба а он, прекрстивши се, потпраши пиштољ и њиме груну у џебану. Небо се проломи, густ мрак покри земљу која се страховито потресе, а кад мало после ветрић разнесе дим — не бејаше више у шанцу и близу око њега војске ни српске ни турске…“
Гневни Турци су од њихових глава подигли Ћеле-кулу. У овом својеврсном храму и данас леже узидане главе страдалих српских момака и глава њиховог војводе који им је купио бесмртност, Стевана Синђелића.

Драгутин Гавриловић – Мајор Драгутин Гавриловић је онај храбри српски официр који је командовао одбраном Београда 1915. године, намеран да страда са својим војницима уколико је неопходно, али да по сваку цену да изврши наредбу команде и што дуже задржи напредовање непријатеља.
Том приликом је својим јунацима одржао говор којим је ушао у историју:
„Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Kраља и Отаџбину! Живео Kраљ! Живео Београд!“
У овој борби био је тешко рањен, али је преживео. После рата предавао је на Војној академији. Немци су га 1941. заробили и одвели у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Умро је 19. јула 1945. године.Иако је преживео одбрану Београда, ту битку је водио као да му је последња.

Мајор Милан Тепић (1957-1991) је последњи одликовани херој Југословенске народне армије (ЈНА).
Почетак грађанског рата у Југославији затекао га је у складишту оружја и муниције у селу Беденику. То село било је близу Бјеловара у коме су припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) јула 1991. године најпре заузели касарну и заробили војнике ЈНА, махом младиће на одслужењу редовног војног рока. Потом су напали складиште у коме се повукао мајор Тепић. Kада одбрана више није била могућа, он је својим војницима, наредио да се повуку на безбедну удаљеност, а онда је да не би пао жив у усташке руке и предао им драгоцен плен којим ће потом убијати његов народ, дигао у ваздух складиште и убио себе и преко 200 нападача.
Тако је на крају 20. века поновио херојски подвиг војводе Стевана Синђелића са почетка 19. столећа.

Опанак

1 КОМЕНТАР

  1. СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

    Стеван Синђелић, ресавски војвода, рођен је 1771. године у селу Војска, од оца Радована и мајке Синђелије. Отац му је умро сасвим млад и мајка се убрзо преудала у село Грабовац, где је Стеван провео детињство. По мајчином имену назвао се Синђелић. Пре Првог српског устанка био је у служби ресавског оборкнеза Петра Ђуровића, у селу Гложане. Кад су Турци у Сечи кнезова посекли кнеза, Стеван је дошао на то место и преузео његове послове. Већ тада је био познат као храбар и одважан човек, што потврђује и писмо које му је упутио Карађорђе кад је, после скупштине у Орашцу, 14. фебруара 1804. позвао најутицајније људе из Београдског пашалука да устану против злодела дахија. Одазивајући се позиву, Синђелић је подигао на устанак цео ресавски крај.

    Од тада се почиње истицати бескрајном храброшћу и јунаштвом које је показао у многим локалним биткама 1804, а затим на Иванковцу 1805. и Делиграду 1806. За храброст и умешност командовања на Иванковцу добио је чин војводе.

    Кад су устаници у априлу 1809. године кренули у офанзиву против Турака на све стране ради проширења ослобођене територије, Синђелић се налазио у устаничкој војсци која је кренула према Нишу. За заповедника ове војске био је постављен Петар Добрњац. Међутим, Младен Миловановић, верујући да ће Ниш под првим српским ударцима пасти, није желео да у том случају богати плен падне у руке Петра Добрњца, који је био велики Младенов непријатељ и присталица руског изасланика у Србији Родофиникина, а уз то је страховао и да ће Добрњац постати господар Ниша и још више се осилити, и зато наговори Карађорђа да смени Добрњца и на његово место постави Милоја Петровића, Младеновог кума и даљег рођака Карађорђевог, неомиљеног и таквом задатку недораслог човека. За време опсаде Ниша Синђелић је са око 3.000 бораца с подручја Ресаве, Шуматовца и Ражња заузео истурени положај и начинио шанац на једној истуреној коси (Чегар) у селу Каменици. Како је његов шанац био најближи Нишу, Турци су често чинили испаде из града и нападали га. Око шанца у Каменици налазили су се шанчеви других војвода, јер је намера Срба била да опколе и потом заузму Ниш. Међутим, свађа која је избила међу српским старешинама на Нишком фронту због постављања Милоја Петровића за заповедника ове војске онемогућила је остварење ове намере. Увређени Петар Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свога команданта. Српске војводе су се поделиле на присталице Милојеве и присталице Добрњчеве. Синђелић је био међу овима последњим.

    Захваљујући расулу у српској команди, Турци су у Нишу, неометано, прикупили знатне снаге. Да би осигурали своје десно крило, најпре су извршили снажну диверзију према Гургусовцу. Хајдук Вељко је похитао гургусовачкој посади у помоћ. Тридесетог маја дође и Петар Добрњац са нешто војске и два топа у помоћ Хајдук Вељку, тако да је Синђелићев шанац на Чегру био опасно угрожен.

    Свесни своје надмоћности, Турци су са главнином својих снага ујутро 31. маја 1809. године пошли у напад на шанац у Каменици, у парадном поретку, тако што је прво ишла коњица са белцима, а затим вранцима и тако редом. Уз пратњу два топа дошли су до Каменице и, пошто су обавили молитвени обред, испалили су два топовска хица пре него што су се сасвим приближили Синђелићевим положајима. После неколико узастопних неуспешних јуриша изгинули Турци су испунили ровове испред шанца, па су остали, газећи преко лешева својих другова, најзад упали у главни шанац. Назад нико није смео, јер су оне који би одступили убијали њихови заповедници. Синђелић је, уздајући се у помоћ свог команданта Милоја Петровића, упорно бранио свој шанац. Међутим, Милоје му није хтео притећи у помоћ зато што је Синђелић био уз Добрњца. Кад је схватио да од помоћи нема ништа и да је битка изгубљена, Синђелић се обратио својим ратницима: „Браћо, спасавајте се ко може, ја вас ослобађам заклетве!“

    Ниједан борац није напустио шанац. Кад су Турци опколили шанац, схвативши да је дошао крај и знајући да би они који преживе пали у турско ропство и завидели мртвима, Синђелић се одлучио на жртву каква се никад раније није десила у рату између Срба и Турака. Кад су Турци масовно нагрнули у српски шанац и кад су настали општи кркљанац, покољ и самртни ропац, прекрстивши се, испалио је из пиштоља хитац у магацин барута и муниције и у ваздух су одлетели заједно нападачи и браниоци. Тим подвигом Синђелић је са својим ратницима ушао у историју и постао бесмртник.

    Главнокомандујући турске војске, Хуршид-паша, следећег јутра, 1. јуна, обишао је поприште битке на Чегру и дуго посматрао кратер изазван експлозијом и разбацане лешеве. Неколико дана потом дошао је на језиву идеју да од глава изгинулих Срба изгради Ћеле-кулу.

    Синђелић је, попут Карађорђа, био прек и плаховит човек. Строго кажњавајући најмању колебљивост и кукавичлук, завео је међу својим војницима гвоздену дисциплину.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*