Vuk Jeremić: Vučić će biti šef opozicije

Intervju za list "Nedeljnik"

0

Nakon poslednjeg istupa Saše Radulovića i prepirki njega i Saše Jankovića, čini se da se ovi izbori pretvaraju u izbore za lidera opozicije, a ne za predsednika Srbije. Šta je vaša poruka njima dvojici?

Moja poruka svim političkim liderima je da ovo zaista nije vreme za stranačka trvenja i lične sukobe. Ovo su izbori referendumskog karaktera koji će odrediti put Srbije na najmanje pet godina, a možda i na duže. Iluzija je da bilo ko može profitirati iz Vučićeve pobede, osim njega samog.

Da li to kažete kao lider opozicije ili biste voleli da budete na tom mestu? 

Ne bih želeo nikoga da uvredim, ali mislim da trenutno ne postoji lider opozicije. Do sada se nije profilisao neko ko je u stanju da okupi sve političke snage i frakcije protiv režima. Takav lider će se se stvoriti, ali postojaće vrlo kratko – između dva kruga. Nakon toga, lider opozicije će biti Aleksandar Vučić.

Kako ćete sprečiti Vučića da pobedi u prvom krugu. Većom izlaznošću?

Izlaznost je izuzetno važna, ali najbitnije je kako će se kandidati opozicije ponašati jedni prema drugima u nedeljama koje dolaze. Ključ je da se ne upućuju otrovne strelice, javno ili tajno. Niko nije idealan, niti je identičan nekom drugom, ali naše razlike su praktično zanemarljive imajući u vidu suštinu – da li ćemo na ovim izborima zaliti cement na aktuelno stanje i dozvoliti Vučićevo stupanje na tron sa koga bi nas odveo u propast.

Radulović je izneo matematiku po kojoj Vučić pobeđuje u prvom krugu ukoliko ne dođe do dogovora. Šta je vaša matematika? 

Da li više od 50 odsto ljudi u ovoj zemlji misli da im je dobro ili loše – to je jedina matematika. Sve ostalo je daleko manje bitno. Ja sam uveren da je mnogo više onih koji su s punim pravom nezadovoljni, i zato naš najvažniji cilj treba da bude da ih ohrabrimo da izađu na izbore i na njima se izjasne shodno svom raspoloženju prema okolnostima u kojima živimo.

Da li je to lakše s jednim kandidatom?

Mislim da smo prešli Rubikon, tako da ta diskusija više nema neku vrednost osim teoretske. Svako ko želi da vidi leđa režimu treba da se skoncentriše na to kako da što više ljudi izađe na izbore.

Koliko je u tome mogao da vam pomogne najavljeni raskol u SNS-u? Jedan ste od retkih političara koji je stao u odbranu Tomislava Nikolića govoreći da ne sme da se ponižava uloga predsednika. Na kraju, on je sam sebe ponizio deleći ultimatume Vučiću pa se povlačeći nasred RTS-a. Koliko bi za vas bilo važno da se on kandidovao?

Taj poslednji čin šekspirovske tragedije u njihovim redovima je do kraja ogolio ono što se dešavalo godinama. Nikolić je od dana kad je odlučio da Vučiću preda i vlast i stranku sistematski provlačen kroz blato i ponižavan, s jasnom namerom da se na kraju mandata ukloni s političke scene.
Taj trenutak njegovog kratkotrajnog otpora u samom finišu izazvao je monstruoznu, uragansku reakciju Vučića, tj. pojačavanje napada na njega preko svake granice ukusa.
I ta simbolika, kada Radomir Nikolić biva primoran da ustane i pridruži se ovacijama u trenutku kada Vučić ulazi na sednicu Glavnog odbora SNS-a, praktično sa rukama krvavim od političkog ubistva njegovog oca, vrlo je upečatljiv prikaz dubine moralnog posrnuća koju smo dosegli u poslednjih pet godina.

Kako vam je izgledalo kad se predsednik države povlači jadikujući kako mora da zaštiti prijatele i unučiće?

Zapanjujuće. Ako predsednik strahuje za bezbednost svoje porodice zbog neslaganja sa vlašću, šta tek mogu da očekuju obični građani?! To znači da živimo u kriminalizovanom društvu u kome upravljaju sile i sistem vrednosti kojima bi moralo da se stane na put, dok ne bude prekasno.

Da li vam je Nikolić obećao podršku, kako je rekao Velimir Ilić? I kada ste se poslednji put čuli s njim?

Nikada nismo razgovarali o predsedničkim izborima. Nakon završene trke za generalnog sekretara videli smo se jednom u Predsedništvu, kada sam otišao da mu zahvalim za podršku u toj kampanji. Od tada se nismo ni čuli ni sastajali.

Ko je u opoziciji Vučićev igrač, pošto se sve češće govori o njegovom trojanskom konju? 

Najočigledniji je, naravno, Vojislav Šešelj, ukoliko ga uopšte možemo svrstati u opoziciju.

A Čedomir Jovanović? Poznat je vaš međusobni odnos, a onda danas imamo situaciju da vas on poziva na dogovor sa Sašom Jankovićem. Da li vam je to čudno i šta će vam uopšte njegova podrška? 

Od trenutka kada sam ušao u politiku, moj najveći kritičar je bio Čedomir Jovanović. Slažem se, mnogo toga u poslednje vreme deluje čudno. Svi ti šumovi imaju efekat prigušenja nezadovoljstva građana ekonomskim i drugim prilikama u zemlji. Postoji jasna tendencija da se izbori pretvore u galimatijas partijskih obračuna. To pogoduje jedino kandidatu vlasti. I to vlast zato raspiruje na sve moguće načine, pre svega kroz medije. Ja u tome neću da učestvujem.

Kada je počeo vaš sukob s Vučićem? 

Mi smo potpuno različiti ljudi. U vrednosnom smislu, pre svega. Mnogo puta smo ukrštali koplja dok sam bio ministar spoljnih poslova, ali mi smo još od 90-ih godina na suprotnim stranama.
Ovo je međutim prvi put da se direktno sučeljavamo na izborima i da će građani imati prilike da se opredele – za mene ili njega.

Na koga vas najviše podseća Vučić, ako možemo da nađemo neku metaforu poput onih Vesne Pešić, koja je svojevremeno njega i Dačića poredila sa De Golom. Da li ste 2012. poverovali u novog Vučića? 

Ne. Ja ne verujem u fundamentalne političke transformacije. Dozvoljavam da su u retkim slučajevima moguće, ali to sasvim sigurno nije slučaj kod Vučića. Njegova metodologija i način na koji se odnosi prema ljudima ili institucijama nikada se nisu menjale. Promenila se samo njegova retorika. I promenili su se njegovi idoli. U prethodnoj epizodi on je bio zdušni mrzitelj svega što dolazi iz Evrope, a danas je evrofanatik i obožavalac MMF-a. Jedino je neizvesno s čim bi bio fasciniran u sledećem činu, ukoliko mu dozvolimo da pobedi na izborima i identifikuje sebe s državom.

Ali kako biste ga predstavili nekom strancu, nekom vašem prijatelju na nekoj zabavi, na primer?

Kao čoveka koji ima samo jedan cilj, a to je apsolutna vlast. I koji je spreman na sve da bi to ostvario.

Hilari Klinton i Donald Tramp su u jeku najprljavije kampanje bili pitani da izdvoje jednu stvar koju cene kod svog kandidata, i oboje su to uradili džentlmenski. Šta vi cenite kod Vučića?

Ja mislim da svaki čovek u sebi ima nešto pozitivno. Verujem da je to slučaj i sa Vučićem, ali trenutno mi ništa ne pada na pamet.

Nekako je ostala misterija oko Vučićeve podrške za kandidaturu za generalnog sekretara UN. Da li ste tada razgovarali o predsedničkim izborima? I da li vas je uslovljavao da se ne kandidujete?

Ne. Nismo razgovarali ni o čemu osim o trci u UN. Dve godine smo razgovarali o tome, toliko je trajalo to mučenje. Dve godine mi je obećavao da će stvar biti rešena sledeće nedelje, da bi me na kraju podržao u danu kada je počelo predstavljanje kandidata u Njujorku, kada je inače mislio da je prekasno.

Šta je bilo presudno?

On je tada bio pred parlamentarnim izborima i bio mu je važan svaki procenat, kao i sada. Ne bi mogao da objasni zašto Srbija ne bi imala kandidata za generalnog sekretara kad ga imaju gotovo sve zemlje iz regiona. Da nije bilo tih okolnosti, siguran sam da ne bih bio kandidovan.

Znači, mislite da vas Srbija nije iskreno podržala?

On nije. Ja sam zahvalan Dačiću i Nikoliću – što je bilo do njih, uradili su. Vučić nije, a bio je taj koji je mogao da uradi najviše. Personalizovao je sve u državi, uključujući i spoljnu politiku i jedini je imao ozbiljan kontakt sa međunarodnim akterima. A osim što je uputio nekoliko protokolarnih pisama, odlučio je da ne mrdne prstom.

Da li je tačno da ste čekali da dobijete deset minuta razgovora s Bajdenom prilikom njegove posete Beogradu? Ili da ste makar očekivali da Vučić i vaše imenovanje stavi na agendu i da do toga nije došlo? 

To je potpuna istina. Nekoliko dana pre dolaska Bajdena u Beograd, razgovarao sam sa Vučićem o činjenici da smo daleko dogurali u trci za generalnog sekretara i da smo u tom trenutku bili praktično jedna od svega dve kandidature koje su ostale na stolu. I da je najveća prepreka za našu pobedu — otpor SAD. Sticajem okolnosti, desila se izvanredna prilika da se to pitanje s Amerikancima otvori na vrhu. Zamolio sam Vučića da mi omogući makar nekoliko minuta s Bajdenom, što je mogao da uradi. I na zvaničnom sastanku, i na ručku, tokom šetnje Skadarlijom… Vučić mi je čvrsto obećao da će se to dogoditi, ali mi tog dana niko iz njegovog okruženja nije odgovarao na pozive. Bilo mi je jasno o čemu se radi. On jednostavno nije hteo da budem izabran za generalnog sekretara UN.

Kakav bi bio njegov interes da radi protiv vas, zar mu ne bi bilo lakše da se niste vratili u Srbiju?

Vučićev ego nije dozvoljavao da neko iz Srbije, a da to nije on, bude na tako važnom mestu, bez obzira na to koliko bi za državu ta pobeda bila značajna. Mislio je da ću se nakon tako dobrog rezultata odlučiti za međunarodnu karijeru, pošto je znao da imam izuzetno atraktivne finansijske ponude od najvećih korporacija u svetu. Pogrešio je – nije me dobro poznavao.

Ova vlast se hvali najboljom spoljnom politikom od Tita, zbog čega se očigledno Vučić i premešta na mesto predsednika države. Kako vama izgleda naša spoljna politika? Kakav je Dačić po Vama ministar?

Ova vlast je odlučila da zadrži strategiju spoljne politike svojih prethodnika. Ništa nije promenila u strateškom opredeljenju, ali tu politiku sprovodi sa daleko manje znanja i stručnosti.
Nesreća je u tome što se svet drastično menja, a nas vodi čovek izuzetno skromnog međunarodnog iskustva i komunikacionih sposobnosti. Ovo su u geopolitičkom smislu revolucionarna vremena, poput 1989. kada je padao Berlinski zid. U takvim vremenima, neznanje i greške vas mogu skupo koštati – osetili smo to na sopstvenoj koži.
Što se tiče Ivice Dačića, moram da kažem da smo izuzetno korektno sarađivali tokom svih odina. Vučić mu nije dao slobodu da se suštinski bavi svojim poslom, kao ni bilo kome drugom u državi. Često je to bilo mučno za gledanje.

Na šta mislite? Na pobedu Trampa?

2016. je bila godina velikih previranja. Imali smo izlazak Britanije iz EU, pa pobedu Donalda Trampa. To su dva teška udarca globalističkim elitama koje su do sada neprikosnoveno upravljale međunarodnim prostorom. Naša vlast to nije prepoznala. Kako drugačije da objasnite to što mesec dana pre pobede Trampa odete u Njujork i direktno se uključite u kampanju Hilari Klinton – sa njenim mužem Bilom, pred očima celog sveta. To je uradio Vučić. Tako nešto je mogao da ga savetuje samo neko ko toj globalističkoj eliti pripada, a pretpostavljam da je to bio Toni Bler…

Činjenica je, ipak, da je bilo više poseta na najvišem nivou nego u vaše vreme… Vidimo da je Vučića podržala Jedinstvena Rusija. Kako to tumačite? 

Vučić je prema svim strancima vrlo snishodljiv. I svakom od njih daje sve što od njega zatraže. Zauzvrat od njih dobija prećutnu saglasnost za okrutne metode svoje vladavine. Takav odnos samo ide na štetu nacionalnih interesa i boljitka običnih ljudi. To je pogubno delovanje koje mora biti zaustavljeno.
Ali pisali ste i vi Džonu Podesti pismo u kojem tražite podršku…
Kakvo pismo Podesti u kome tražim podršku? Nikada u životu nisam pisao Podesti; to je još jedna laž u moru medijskih spinovanja!

… Pa imate depešu Vikiliksa u kojoj vaši centri treba da sarađuju?

Kontakt sa Centrom za američki progres, jednim od najuglednijih vašingtonskih instituta, uspostavljen je radi promocije časopisa našeg instituta CIRSD, i to broja koji je imao kao glavnu temu unutrašnju i spoljnu politiku SAD. To što su oni prihvatili da sarađuju s malim institutom iz Srbije je dokaz da smo od CIRSD-a za svega nekoliko godina uspeli da stvorimo globalni brend. A obična je zamena teza to što se u određenim medijima to tretira kao saradnja sa Hilari Klinton. Nije promocija časopisa u Centru za američki progres saradnja sa Hilari, ali jeste kada u jeku njene kampanje nastupate zajedno sa Bilom Klintonom, na najvišoj svetskoj pozornici.

Čiji ste vi čovek?

Svoj. I svog naroda.

Niste američki? Ili ruski, ili kineski?

Ja sam neko ko je poslednjih godina imao priliku da razgovara sa najvišim rukovodiocima iz svih zemlja sveta. To iskustvo i međunarodne kontakte želim da stavim u funkciju napretka Srbije kao predsednik.

Šta mislite o Vladimiru Putinu? Zašto je on najpopularniji političar u Srbiji? 

Izuzetno cenim predsednika Putina, ali bliska saradnja i prijateljstvo sa Rusijom nije nešto što je počelo s njim. To traje vekovima, i nastaviće se i u budućnosti. Popularnost Rusije — pored toga što je na međunarodnoj pozornici zauzela stavove koji se podudaraju sa stavovima Srbije — jeste i u tome što se stiče utisak da nas je Zapad pustio niz vodu.

Mislite da nas je Zapad pustio niz vodu?

Odnos Zapada prema Srbiji podseća na ono čuveno Čerčilovo pitanje svojim saradnicima koji su ga upozorili da će imati komunističku Jugoslaviju ukoliko u Drugom svetskom ratu podrži Tita. Čerčil im je odgovorio: „Hoćete li vi da živite u toj zemlji?“ I kada su mu odgovorili da neće, rekao im je da onda treba da ih zanima jedino ko ubija više Nemaca.
Na žalost, na sličan način Zapad danas gleda na Srbiju. Vučić teži izgradnji autokratskog društva, što svakako nije po njihovim standardima, ali s obzirom na to da ne nameravaju ovde da žive, oni ga tapšu po leđima, dozvoljavaju mu da vrši represiju, okreću glavu od njegovih ekscesa. Zauzvrat dobijaju ustupke, pre svega u briselskom dijalogu, ali i na mnogim drugim poljima.

Vama mnogi zameraju što ste se Savamale setili tek kad ste ušli u trku za predsednika? 

Tokom trajanja kampanje za generalnog sekretara bilo je potpuno neprimereno da se izjašnjavam o unutrašnjim stvarima bilo koje zemlje članice UN. To ne znači da nisam pratio šta se ovde dešava i da nisam imao svoje mišljenje o tome. Ali jednostavno nisam imao slobodu da to kažem, jer sam zaista hteo da dam sve od sebe da Srbija donese pobedu na tim izborima, baš kao i 2012. godine na izborima za predsednika Generalne skupštine.

Šta je vaš stav o slučaju Savamala?   

Savamala je bila čin ogoljenog banditizma. Činjenica da do danas nemamo nijednog osumnjičenog za rušenje u izbornom danu je najupečatljiviji simbol gaženja vladavine prava koje u ovoj zemlji kontinuirano traje godinama.

A kako biste okarakterisali prekid vaše tribine u Smederevu od strane aktivista SNS? Kao da ste posle tog incidenta smanjili broj tribina. Nije valjda da ste se uplašili?

Nismo uopšte smanjili intenzitet održavanja tribina-naprotiv, povećali smo ga! U Smederevu smo se odlučno suprotstavili njihovom agresivnom primitivizmu i oni su na to povukli ručnu. Kada ih suočite s direktnim otporom, oni se povuku. To je vrlo svojstveno kriminogenim strukturama – gaze vas i tlače sve dok im se ne pokažu zubi.

Kako vam izgleda medijska slika u Srbiji?

Medijska situacija nikad nije bila ovoliko poražavajuća. I kad je reč o agresiji prema novinarima, i o gušenju mogućnosti da se čuje bilo kakvo drugačije mišljenje – pre svega na Javnom servisu i drugim velikim televizijama. To je nešto što će sasvim sigurno biti promenjeno kada Vučića uklonimo s vlasti.

Tabloidizacija medija, ipak, nastala je u vreme dok ste vi bili ministar. Kakve biste medije vi danas mogli da garantujete ukoliko osvojite vlast u Srbiji?

Uz svo dužno poštovanje, iako ne želim da budem ničiji apologeta, mislim da je danas stepen agresije i vulgarnosti za čitav red veličine veći u odnosu na prethodni period.

Kako biste da možete uredili medijsku sliku?

Mora da se počne od glave. Ukoliko krunišemo Vučića, daćemo legitimitet takvom načinu ponašanja. Odlučimo li se za neki drugi put, to će biti novi početak funkcionisanja institucija, medija i rešavanja onoga što je danas najveći problem ove zemlje, a to je urušavanje ekonomije i nemanje prilike da se pristojno i dostojanstveno živi od sopstvenog rada.

Družili ste se s Aleksandrom Tijanićem. Šta bi vam on savetovao danas? I koji biste savet tražili od njega.? 

Ne verujem da bi tolerisao ovakav vid izveštavanja i odnosa javnog servisa prema opoziciji. Taj čovek se suprotstavljao i u težim okolnostima, i većim štihovima nego što je Vučić. Ali verujem da bi me savetovao da sačekam još neko vreme sa odlukom da se suprotstavim ovoj mašini, kada se još jasnije budu pokazali njeni katastrofalni rezultati. Ja bih to čekanje sebi lično mogao da priuštim. Ali zaista mislim da Srbija više ne može da čeka… Nastavak ovog propadanja imao bi nesagledive posledice.

Krenuli ste u kampanju narodskije. Od kod intelektualca očekujete da vas podrži? Koga biste voleli s Jankovićevog spiska?   

Bilo bi mi veliko ohrabrenje kad bi me podržali svi sa tog spiska. Nadam se da će to i učiniti posle prvog kruga.

A kako komentarišete toliku netrpeljivost građanske Srbije prema vama koji ste završili najprestižnije zapadne škole, Kembridž i Harvard? 

Kada je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost, vlada je odlučila da se tome suprotstavi isključivo diplomatskim putem. Kao ministar spoljnih poslova bio sam zato najistureniji, i mislim da od tada kreće ta netrpeljivost. Ali koliko god neki ljudi gajili prema nekom personalne afinitete ili ne, mi smo danas pred referendumom o uvođenju apsolutizma. I mislim da se uprkos svim razlikama nalazimo sa iste strane tog strateškog fronta.

Nacionalni blok vam takođe najviše zamera ulogu oko Kosova, posebno kada ste pod pritiskom Tadića promenili rezoluciju u UN i pregovore o Kosovu stavili pod jurisdikciju EU. Znalo se da ste bili protiv toga. Zašto tada niste podneli ostavku?

Cilj našeg diplomatskog suprotstavljanja bio je da samoproglašenom Kosovu osporimo međunarodni legitimitet, kao i da kosovske Albance privolimo da ponovo pregovaraju. Oba ta cilja smo postigli. Kosovo nije postalo član nijedne međunarodne organizacije u moje vreme, a Albanci su bili prinuđeni da se vrate za pregovarački sto. Doduše, vi ste u pravu, u formatu koji po mom mišljenju nije optimalan.
Najgore je kada strategiju menjate u poslednjem koraku, ali mislim da nije tajna da to nije bio moj izbor. Nakon što sam izlobirao većinu u svetu za našu originalnu rezoluciju, bila mi je dužnost da sve te zemlje ubedim da naše odustajanje od nje ne znači da odustajemo od Kosova. Da sam podneo ostavku, suočili bi se preko noći sa morem novih priznanja. Nisam na to imao pravo.

Zašto je pao Boris Tadić? On sam kaže, između ostalog, i zato što Jovan Ratković i vi niste pripremili najbolje taj čuveni sastanak s Merkelovom?

Ne želim da prebacujem krivicu na bilo koga, ali od kraja 2010, i sukoba koji ste pomenuli, nisam bio u najužem timu koji je pripremao najvažnije međunarodne sastanke.

Kako danas gledate na Tadićevu vladavinu?

Kada prođe neko vreme i kada se na sve ne bude gledalo s toliko emocija, verujem da ćemo taj period pamtiti kao vreme teške globalne ekonomske krize, proglašenja nezavisnosti Kosova, ali i činjenice da su uprkos tome u regionu sačuvani mir i stabilnost. Da niko nije izgubio život, da  Srbija nije bankrotirala, i da je uspela da svoje međunarodne aktivnosti zadrži na zavidnom nivou, i to tako da je danas i dalje moguće zamisliti nastavak puta ka EU.

Koliko se zemlja promenila u ovih pet godina dok ste bili u Njujorku?

Ovde je stvoren utisak u medijima da sam ja proveo mnogo godina u Americi i da sam se tek sada vratio. To nije istina! Ja od 2003. živim u Srbiji, sa izuzetkom od godinu dana kada sam bio predsednik GS UN, 2012. i 2013. godine. Nisam nigde odlazio. I sve vreme sam ovde plaćao porez.

Vaš prvi posao u Srbiji bio je u kabinetu  Zorana Đinđića. Kako vam izgleda kad danas Vučića neko poredi sa Đinđićem ili kad mu upravo Vučić podiže spomenik? 

Vučić nema nikakvih dodirnih tačaka sa Đinđićem. Pre svega vrednosno, ali ni na bilo koji drugi način. Đinđić je bio jedna od najimpresivnijih političkih figura u modernoj srpskoj istoriji, kome je na žalost nedostajalo međunarodno iskustvo na nivou ostalih vrlina koje je posedovao.
Zato mislim da bi dodatni kvalitet za zemlju mogao da bude da konačno dobijemo predsednika koji ne bi međunarodno iskustvo morao da stiče na toj poziciji.
Đinđić je napravio veliki doprinos srpskoj demokratiji i tragično je što nije imao priliku da se do kraja ostvari na mestu nacionalnog lidera.

Kada će ljudi moći jasno i glasno da kažu koga podržavaju?

To se postiže razbijanjem straha, a on je danas dominantno osećanje u Srbiji. Ljudi su dovedeni na ivicu egzistencije, i mnoge porodice zavise od nečije plate u javnom sektoru. I zato su mnogi uplašeni da pruže otpor, ili da javno podrže opoziciju. Ali kada režim koji počiva na strahu dobije udarac na izborima, taj strah u trenutku nestaje.

Kako vam se zove stranka koju spremate? 

Nameravam da pobedim na predsedničkim izborima, a ne da pravim stranku.

Da li to znači da biste kao Nikolić bili predsednik svih građana? 

Da, želim da budem predsednik svih građana, ali ne na način na koji je to pokušao Tomislav Nikolić.

Kako to možete da uspete bez stranke?

Posle poraza režima na predsedničkim izborima doći će do značajne prekompozicije političke scene. Ne morate da napravite stranku da biste učestvovali u političkom životu. Kao izabrani predsednik nameravam da utičem na političke procese koristeći legitimitet direktnog izbora od strane građana. Neću se ni najmanje libiti toga.

Kakva stranka danas nedostaje Srbiji? Vas mnogi stavljaju na poziciju građanske desnice, neku vrstu modernog DSS-a ili nacionalnog krila Tadićevog DS-a? Gde vi vidite sebe?

Srbiji danas nedostaje stranka koja bi interese građana stavila na prvo mesto. Naša politička scena je uglavnom okrenuta samoj sebi. I zato je sve veći jaz između naroda i političara.

Šta mislite, koga će podržati Koštunica? 

Bio bih začuđen kada bi se Koštunica izjasnio i time se ponovo uključio u politički život. On se kao bivši predsednik povukao i ostaće zapamćen kao čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića.

Ko je za vas najveći srpski vladar u istoriji? Na koga prvo pomislite?

Teško je izdvojiti jednog, ali ako bih morao da izdvojim nekoliko, onda bi među njima svakako bio Karađorđe, koji se suprotstavio okupaciji i doneo nam slobodu nakon više vekova. Izdvojio bih i Mihaila Obrenovića, kao nekog ko je uspeo da modernizuje Srbiju i omogući joj da posle mnogo vremena uhvati priključak sa evropskim društvima. Tu je i Petar Prvi koji je došao na vlast koja je u tom trenutku bila apsolutističkog karaktera, a onda se nje svojevoljno odrekao u korist institucija.

Kakvu vi Srbiju sanjate? Iz kakvog se košmara budite kao Vučić na onom spotu u avionu?

Kao zemlju u kojoj je moguće živeti pristojno od sopstvenog rada, bez obzira na političku opredeljenost. Ali ovo što imamo danas nije košmar, već bajka u poređenju sa onim što nas čeka ukoliko Vučić na predsedničkim izborima uspe da okonča proces potpune personalizacije vlasti i države.

Ali Vučić ima ogromnu podršku naroda. Mi sad pričamo da li će imati 50 odsto u prvom krugu ili nešto manje. Dakle, narod mu veruje? 

On sve vreme radi na tome da ljude obeshrabri, i ubedi ih da ništa nije moguće promeniti. No podsetiću vas, i 2012. godine se mislilo da imamo jaku vlast koja će trajati doveka. A onda se u jednom danu sve promenilo.
Vučić svih ovih poslednjih pet godina planira ove predsedničke izbore. I sve što radi, radi da zamagli činjenicu da 2017. postoji prostor za promenu vlasti baš kao što je postojao 2012. godine. Ista zemlja, isti narod, isti princip odabira predsednika. Samo je pitanje da li će se ljudi probuditi, i glasati kao 2012, a tada su glasali tako što su kaznili one koji nisu ispunili obećanja i očekivanja.

Jeste li zbog toga još na početku kampanje tvrdili da će Vučić biti kandidat?

Da. On sa svojom vlašću u punom kapacitetu tek namerava da počne od ovih predsedničkih izbora. Ali mislim da se preračunao, i da će mu se građani suprotstaviti.

Ako ne uspete, da li ćete napustiti zemlju?

Ni slučajno! Na koji god način budu okončani ovi izbori i na koji god način budu prebrojani glasovi, iz domaće politike i javnog života ja se više neću odmaći.

Zašto pokrećete priču o neregularnosti izbora? Naprednjaci su došli na vlast uz pomoć famoznog džaka. Izbore kontrolišu i OEBS, međunarodna zajednica, vaši kontrolori. Čemu to dizanje tenzija? 

2016. godine smo imali sve osim regularnih izbora. A od tada su se stvari znatno pogoršale. Sve informacije koje imamo govore da se vlast sprema za izborni dan tako da se ne dozvoli nikakav drugi ishod osim gromoglasne Vučićeve pobede, i to u prvom krugu.  To je nešto čemu se moramo ozbiljno suprotstaviti.

Ali kako? Kad pričate o krađi izbora, znači da prizivate rumunski scenario?

Ne. Vrlo jednostavno, bez poziva na ustanke i revolucije. Najbitnije je da se pokriju sva izborna mesta ljudima koji neće dozvoliti bilo kakve zloupotrebe. Mora i da se uspostavi dobar sistem informisanja i brojanja glasova koji ne zavisi samo od institucija koje Vučić kontroliše.

Ko vas finansira? Zašto je to problem da kažete?

Meni je važno da finansiranje bude u skladu sa zakonom, koji nalaže da to bude iz domaćih izvora. Svi ljudi koji se usude da me podrže, uključujući i finansijski, to čine s molbom da se njihovo ime ne pominje zbog straha od odmazde. Kao predsednik neću dozvoliti bilo kakve pritiske i represiju, a danas su i jedno i drugo dovedeni do vrhunca.

Ukoliko biste ušli u drugi krug, bila bi to prilika da konačno imamo jedan veliki politički duel. Koje pitanje biste Vučiću prvo postavili? 

Da li može da obeća da će da ode s vlasti mirno ako izgubi predsedničke izbore.

NEDELJNIK

POSTAVI ODGOVOR

*