А зашто је заправо Бајден долазио?

0

Амерички потпредседник је током августа и усред америчке предизборне кампање, кад му време није, посетио три неуралгичне тачке за Европу и свет: Балкан (Србија и „Косово“), Балтик (Летонија и Шведска) и Турску. Ради се о кризним тачкама које су претња светском миру и међународном праву, а које је свету „поклонила“ опасна и криминална америчка политика последњих деценија. За то што опасност од ових тачака и даље траје, посебну одговорност сноси садашња америчка администрација. Уз то, један од најагилнијих креатора криза, односно америчке спољне политике последњих деценија, нарочито када је у питању криминални пројекат „Република Косово“, је управо садашњи потпредседник САД. Дакле, посета овим подручјима није била само оно што се многима чини, налик ономе што привлачи једног пса бандерама, у потреби да „означи“ територију коју контролише. Не само то. Огромне промене у свету ће се десити у време следеће америчке администрације, неће више бити „светског вођства“ Америке, па и утицајни кругови код куће, а и савезници у Западној Европи (о мултиполарним БРИКС и евроазијским партнерима да и не говоримо), захтевају одговорност за низ америчких агресивних глупости и траже нову процену са терена и путеве да се избегну експлозије.

Из реакција власти у Београду се не види да је ишта од тога разумела. Мада, за такву врсту разумевања они нису ни предвиђени, већ да извршавају све што се од њих захтева. И они засад то и чине.

Бајден је у Приштини и Бондстилу држао дуге, реторичке, емотивне мотивационе говоре без много конкретног садржаја, као да се обраћа клијентском дивљем племену које простим речима подучава како да постану „просперитетна и мирна мултиетничка демократија и да се придруже евроатлантској и међународној заједници“. У тим говоранцијама осећао се и одређен лични понос – сам Бајден је, уз Олбрајтову, главни творац „УЧК државе“, као и за једног званичника САД, изузетно ретко задовољство да се нађе у окружењу оних који заиста воле Америку.

По истом шаблону како је Вучића похвалио за Сребреницу и Колинду, Бајден је Тачија похвалио за Старо Грацко, док је обојици поручио да без Брисела неће моћи у ЕУ. Приче о реформама и транспарентности као предуслову за инвестиције, биле су сличне на оба места.

Иако је у Београду јасно показао да САД уважавају чињеницу да је Србија најзначајнији фактор у региону, а можда и баш због тога, у Приштини је јасно приказано да је тамошња квазидржава Америци „ближа срцу“, што се види и по конкретним стварима – томе да је америчка држава у „Косово“ од проглашења независности уложила више од 2 милијарде долара помоћи, да је „Косово“ ових дана постало корисник највишег степена, тзв. Compact програма MCC (Millennium Challenge Corporation) – америчке државне агенције нове генерације, која постаје важнија од USAID-a, као и по америчкој помоћи изградњи термоелектране „Косово Ц“, наравно у циљу „енергетске безбедности“.

За разлику од многогодишњег пријатељства са Тачијем, које се није морало сада прокламовати, већ се заливало евоцирањем бројних успомена из заједничке борбе, Бајден је у Београду морао да обрадује Вучића констатацијом: „Мислим да смо постали пријатељи“.  Из истог арсенала ласкања српској сујети била је и констатација да нам не „помажу“ из племенитости, већ зато што је „просперитет Србије у интересу САД“!

Бајден је у Београду експлицитно рекао да САД желе Европу „целовиту, слободну и уједињену по први пут“ (мислећи, наравно, под америчком чизмом) и да је Србија кључ за остваривање тог циља! Дакле, Србија је та која може да сруши „American Dream“! Па који би се титоистички напредњак усудио да поступи супротно оваквом историјском процесу (поготово што се Бајден и сентиментално присетио свог сусрета са Титом у Сплиту)? И сасвим заборављајући да је том пројекту „прошао рок“. Срећом, Срби су ипак већина у Србији.

Новинарима је у Београду Бајден саопштио да је са Вучићем имао три главне теме: 1. Бриселски дијалог (увек на првом месту, sine qua non, без независности „Косова“ нема ЕУ шарене лаже!); 2. Наставак реформи (!) – е, па није само „Косово“, него и „транспарентност“ у циљу потпуне распродаје. За обе прве тачке, Вучић је похваљен и честитана су му поглавља. А садржај треће теме, 3. Билатерални односи, био је намењен да га чују у Москви и међу српским родољубима и „ману се илузија“. Пошто је констатовао да смо управо, први пут од 1902. (!) унапредили међудржавни споразум о екстрадицији (ваљда због Гвантанама, а ко зна каква нас још изненађења чекају), Бајден је изрекао панегирик америчко-српској војној сарадњи (!):

„Говорили смо и о растућој безбедносној сарадњи. Србија и Сједињене Државе већ имају снажну војну сарадњу. Наше трупе имају заједничке маневре и тренинге. Ми стојимо заједно у борби против тероризма ИСИЛ-а и других насилних екстремиста.

И настављамо да ширимо нашу способност заједничког деловања, помажући Србији да модернизује своју војну опрему и јачајући интероперабилност Војске Србије са снагама НАТО-а.“

Како то да у шесточасовном премијерском експозеу нисмо чули ни једну једину реч о овако важним стварима? Када је то српски народ дао право Вучићу и Бајдену да одлучују о нашем животу и смрти уопште нас не питајући? У окупираној Србији има ВЕОМА МНОГО онога што је против народа и против чега је народ. Такође, има ВЕОМА МАЛО онога што је у интересу народа и што народ подржава. А власт се (засад) одржава тако што се о страшном ћути, а о оно мало доброг и о безброј других ствари се агресивно брбља по цео дан. Па се тако може десити да и јавно изречене поруке Бајденове посете јавност не види, не чује и не разуме. То је технологија одржавања окупације. Која засад функционише.

Извор: www.nspm.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*