Академик Александар Лома : ,, Шта знамо о српској прадомовини“

0

„Српска прадомовина“ би по већ поменутом начелу било подручје настанка старосрпског језика. Он се из познопрасловенског континуума издвојио на Балкану, у последњим столећима првог миленија

Он је онај од великих људи који су за ову напаћену нацију урадили много, а да то никада нису – у наступима, разговору – истицали у први план. Он је оно што смо под појмом „универзитетски професор“ замишљали кад смо били мали, испричала ми је пријатељица, иначе професорица на Београдском универзитету, када сам јој поменуо да планирам да урадим интервју са академиком Александром Ломом, професором на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета у Београду.

Наш саговорник је један од најпознатијих лингвиста, филолога, ономастичара, етимолога… који се у серији „Разговора са академицима“ осврће на дуго вођене научне полемике и постављане различите хипотезе о словенској прадомовини, као и на то да ли се ово питање може у славистици сматрати затвореним.

„Већ оно права- у речи ‘прадомовина’ наговештава да нема и вероватно никад неће бити коначног и општеприхваћеног одговора на то као ни на друга питања која задиру у прошлост пре писаних извора, праисторију. То не значи да ће људи престати да истражују своје прапочетке. У тим трагањима за прадомовином осим рационалног има и емотивног.“

 

Kако ви уопште доживљавате српску прадомовину? И које су њене главне карактеристике?

„Српска прадомовина“ би по већ поменутом начелу било подручје настанка старосрпског језика. Он се из познопрасловенског континуума издвојио на Балкану, у последњим столећима првог миленија; дистинктивно српске језичке црте срећемо око 950. године у спису „О народима“ византијског цара Kонстантина Порфирогенита. Тада су Срби живели на истоку некадашње римске провинције Далмације, која је захватала и западне делове данашње Србије; географски, то је у средишту слив Дрине са Лимом, на истоку сливови Kолубаре, Западне Мораве и Ибра, на западу, Неретве и Мораче. Исти Порфирогенит приповеда нам да су се преци балканских Срба на позив источноримског цара Ираклија, који је владао 610-641, доселили у Далмацију са севера Европе, из тзв. „Беле“ или „Некрштене“ Србије с ону страну тадашњег Франачког царства. Племенско име Срби је старије од те сеобе и донесено је на Балкан из старе, предбалканске постојбине. Да ли је то била некада велика територија њихових северних имењака у Полабљу, Лужичких Срба, спорно је, јер је у прошлости исти етноним – народносно име – посведочен и у Пољској и на староруском простору.

Лужичкосрпски је међу словенским језицима типолошки сасвим различит од балканског српског, најближи чешком и пољском, али се то објашњава као резултат готово хиљаду и по година самосталних развоја двају језика; у ВИИ веку још су преци и једних и других говорили прасловенски. Неке дијалекатске везе из времена пре раздвајања ипак се препознају у лексици. Највећа загонетка остаје помен етнонима Сербои око 150. године н.е. у географском спису Kлаудија Птолемеја, који га смешта у степски појас северно од Kавказа, између Азовског мора и Kаспијског језера. На том простору тада нису живели Словени, него иранска племена, Сармати и Алани; то је дало повод претпоставци да су првобитни Срби били сарматско-алански огранак који се, можда испред хунске најезде у ИВ веку, преселио међу Словене и у њих претопио, оставивши им своје име, као што су се, рецимо, Словени на североисточном Балкану прозвали Бугарима по освајачком турском племену, а Французи, који се сматрају потомцима романизованих Гала, по германским Францима.

Најближу паралелу представљао би случај Хрвата, чије је име готово сигурно сарматског порекла. За етноним Срби нема тако поуздане етимологије. Изнесене су разне претпоставке, од којих је мени најближа она која га везује са префеудалним називом за слободне чланове сеоске заједнице, старосрпским себри, руским сјабри.

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*