Академик др Часлав Оцић: Наука је само у Србији друштвена икебана

0

Влада је постала корпорација, партија је постала корпорација, и болница је корпорација, то су и школа и црква и научноистраживачки институт. Глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега, што је у основи аутентично.

Овако говори академик, доктор економских наука и секретар Одељења друштвених наука САНУ Часлав Оцић. Kао председник Академијског одбора за проучавање становништва, учествовао је на недавно одржаној промоцији књига Јована Цвијића и сарадника, у издању „Службеног гласника“ и САНУ. Чуо се тада његов јасан критичан тон према томе у којем правцу иде и Србија и њена наука, али и свет и његова нова економија.

Где је данас наша наука (из области којима се Цвијић бавио) на светској научној сцени? Kо је данас у српској науци Јован Цвијић?

– У одељењу чији сам ја секретар нема ниједног антропогеографа, етнолога/антрополога, демографа, социолога, културолога… Можда су Цвијићи у институтима на старању САНУ? У другим институтима? На факултетима? У српској научној дијаспори? Или је прошло и у свету и код нас време научних горостаса, умних мислилаца, ренесансних ликова… Постмодерни релативизам не само да поравнава вредности, него снажи и покушаје да се промени разлог постојања науке; њен циљ не би више био трагање за истином, већ развој толеранције, поштовање људских и мањинских права, помирење, добросуседски односи и слично; политичка коректност држи апсолутни примат над истинољубљем. У врху приоритетних циљева научне делатности је и максимизација профита (отуд пораст значаја маркетинга истраживачких радова, предаторских часописа, „демократизације“ вредновања резултата научног рада лајковањем… и томе слично). Инструментализација, негативна политизација и комерцијализација науке озбиљно доводе у питање њен опстанак. Поражавајућа чињеница да се у овој земљи већ деценијама за науку издваја само 0,3 одсто националног дохотка баца све ово у страну и сваки разговор на тему где је данас Србије на пољу науке чини депласираним. Говорити о „нашим потенцијалима“, одливу мозгова, о томе да истраживачи и истраживачке институције више времена и енергије потроше у борби за обезбеђивање минималних услова за рад него на сам научноистраживачки рад, беспредметно је, а да се пре тога (реално, не декларативно) промени однос друштва према науци; без корените промене друштвеног статуса знања у овој земљи наука ће бити само друштвена икебана, показатељ „симболичке модернизације“, научници ће политичарима бити занимљиви само као евет ефендије.

Политичка коректност је цензура и дресура, испирање мозга, психолошки, социјални и историјски пројекат стварања друштва бесловесних и послушних
Да ли данас научних горостаса попут Цвијића нема или се не виде и не чују од неких других популарних доктора наука?

– Изгледа да је глобално посматрано време („златно доба“) научних великана и политичких (још више државничких) горостаса прошло. Чак се говори о крају историје, крају идеологије, па чак и о крају науке. О постхуманој будућности… Kрајем минулог столећа већина западних и транзиционих интелектуалаца веровала је да наступа време универзализације, да долази ера глобалне цивилизације. То је време када и глобални моћници интензивирају рад на својеврсном историјском инжењерингу: безусловна заповест новог правила службе која гарантује опстанак и ширење глобалне цивилизације у знаку је капитала и гласи: аутентична политика и култура не смеју да стоје на путу економској експанзији транснационалног капитализма. И по цену саморазарања ове цивилизације, којој је изгледа то иманентно, јер апсолутна, глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега што је у основи сингуларно, аутентично: против нације и националне државе, против права, против науке (пре свега, против истине у науци), против васпитања и образовања, против породице, против вере, против традиције уопште, па – ако хоћете – и против великана. Упрошћено речено: против квалитета а за квантитет! Против вредности а за корисност; против креативности а за имитацију и симулацију; за униформност а против диверзитета; за сивило и досаду медиокритетства; максимизацију количине и брзине… Дакле: „што више, што брже!“ једино је мерило успеха.

Свет је онда постао једна велика корпорација?

– У праву сте: влада је постала корпорација, партија је постала корпорација, и болница је корпорација, то је и школа, и научноистраживачки институт, чак и црква, војска је професионална, плаћеничка (солдати убијају за солде)… Циљна функција корпорације је максималан профит. Дакле, школа више не образује и не васпитава, научници не трагају за истином, војници не бране земљу, политичари не брину о општем добру (сматра се да је државничко понашање атавизам прошлости), свештеници не брину о душама верника, економија је постала нова религија, сви су у бизнис сектору у трци за максималном добити. У свету доминирају тенденције замене културе забавом (тј. заборавом; ове речи имају исти корен: забит = заборавити), обука замењује образовање, технике убеђивања (преумљивањем) потискују, чак укидају науку, а политичка сцена поприма све више обележја циркуса и сточне пијаце. Њиховим дискредитовањем губи се аутономија појединих друштвених сфера (политике, науке, здравства, просвете, спорта, медија…), срозава се њихов квалитет, губи се њихова аутентичност и разлог постојања. Личности постају све више индивидуе редуковане на функцију пореског обвезника и потрошача. Губи се смисао егзистенције, људи постају сувишни: сматра се да у развијеним западним земљама више од половине оних који сада ступају у радно способно доба никада неће добити посао. Идеологија модерне је убила Бога, идеологија постмодерне убија човека. Његов наследник, „постчовек“ или „натчовек“, по схватању „трансхуманиста“, биће бесполни киборг испуњен имплантима (у Немачкој је већ донет закон о трећем полу), који ће се размножавати помоћу вештачке оплодње, имајући притом могућност да егзистира у разним „телима“. Главна тежња је – достизање (биолошке и „дигиталне“) бесмртности и стварање „суперразума“, према коме ће човек бити створење нижег реда. Манипулисање ДНK-ом потомака једне особе, међутим, имаће дубоке и потенцијално страховите последице по политички поредак, иако се то можда чини с најбољим намерама. Изгубљен је тиме и смисао развоја. Слаби су изгледи да за нашег живота видимо крај светске економске кризе. Kриза је фактички постала перманентно стање на које се треба привикавати. Томе служе различити реалитy схоwс. Посмодернистичка идеологија све то релативизује и, деконструишући прошлост и садашњост, припрема нас за постхуману (или: постхумну) будућност. Нови талас интеграције знања можда ће да изнедри нове великане науке, а озбиљни и темељни („стратешки“) одговори на изазове дубоке глобалне кризе могу извести на сцену и велике државнике. Можда смо управо на прагу те нове ере…

Економија је постала нова религија, сви су у бизнис сектору у трци за максималном добити
Зашто се, према вашем мишљењу, коректан мислећи човек не залаже за политичку коректност?

– Политичка коректност је цензура и дресура, испирање мозга, психолошки, социјални и историјски пројекат стварања друштва бесловесних и послушних. То је „победа која прождире смрт“ и која треба да омогући вечност овоземаљских богова. И као и свака победа заснована на лажи – кратко траје; то је Пирова победа.

Шта је Србији као друштву најпотребније?

– Проактивни а не реактивни став. Држати (маштовито) иницијативу. Ићи догађајима у сусрет. Дакле, најнеопходнији су: стратешки начин мишљења и стратешко делање. Kонкретно: Институт за стратешка техноекономска расуђивања (ИСТЕР). ИСТЕР је основан, треба стабилизовати његов статус и интензивирати његов (тимски) рад на основу програма изложеног у Зборнику САНУ – Могуће стратегије развоја Србије. О томе сам опширније писао и у мојој књижици „Kа обали плови: стратеголошка разматрања“.

Више радно него парадно

Kако САНУ треба да изгледа у 21. веку?

– Више радно него парадно. Неопходна је већа сарадња чланова и одељења САНУ, на пример на пројектима какав је „Будућност Србије“.

Kакав је то пројекат САНУ „Будућност Србије“?

– То је наставак активности које је иницирала група еминентних интелектуалаца (из САНУ и ван САНУ) различитих дисциплинарних усмерења, личних и политичких филозофија, разноврсног а богатог животног искуства и светске репутације, а које је САНУ окупила у октобру и новембру 2013. да провере да ли се и како се може ослободити латентна енергија у српском друштву, а све у напору (подвигу можда) да се на достојан и практичан начин одговори на питања опстанка и развоја – које намеће актуелни историјски тренутак – а која се драматично постављају. Можда им се тада у глави мотало да „будућност припада онима који се за њу припремају“, на шта је, по обављеној првој фази посла, на промоцији у Ректорату Београдског универзитета, подсетио академик Владан Ђорђевић. У сваком случају, они су се сабрали да у дијалогу извуку поуке из прошлости и размотре куда иде Србија, односно куда треба и може да иде у контексту растуће глобалне међузависности, згушњавања и убрзавања историје.

Историјат тог посла дат је у предговору, а резултат у Зборнику САНУ – Могуће стратегије развоја Србије објављеном крајем 2015. Тај зборник обезбедио је концепцијски конзистентан оквир за рад на интердисциплинарном и трансдисциплинарном пројекту под радним називом „Будућност Србије“. Такође су створене претпоставке за аналитичке расправе о уже дефинисаним темама; отпочео је рад на потпројекту: „Природа као детерминанта привредног развоја Србије“.

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*