Академик Федор Месингер: Срби не верују свету чак и кад се о клими прича

1

Србија се Париским споразумом обавезала да за 10 одсто смањи емисију угљен-диоксида. Ја не знам како ће Србија то да постигне. Нисам приметио да се нешто ради на том пољу

Федор Месингер је први метеоролог у САНУ од Другог светског рата. Модел „Ета“ – чији је он зачетник и први аутор – за рачунање временске прогнозе и регионалних промена климе користи се у више од 20 земаља. Један је од највиђенијих научника нумеричке метеорологије и добитник више међународних признања.

Да се задржимо на овим детаљима из његове биографије, пошто Месингер не воли много да говори о себи. Осим о једној теми, али о њој на крају интервјуа.

Зато крећемо од климе и климатских промена, о којима готово нико не прича.

Kолико смо ми у Србији као друштво свесни климатских промена и шта нам све доносе?

Становништво је, нажалост, врло мало свесно шта нам се догађа са климом. Kлима није више иста као што је била. И што пре схватимо тај глобални феномен – то боље за наше друштво. Многи људи у Србији као да причу о промени климе виде као још једну ујдурму света против нас. Имам утисак да наши људи не верују свету чак и кад се о клими прича. И да мисле да тај свет једино од Србије тражи да купи неку њихову нову технологију за смањење климатских проблема, а заправо хоће да нам продају маглу.

Зашто је то тако? И да ли су само одбојност према свету и неразумевање суштине кључни проблеми?

Прошлог јануара било је изузетно хладно на Дунаву. Дунав се заледио, не памтим да се то одавно десило. А онда вас обичан човек пита: о каквом глобалном загревању онда ови говоре када се Дунав заледио. Ради се, међутим, о разлици између времена и климе, коју наши грађани тешко разумеју. Гледано у свету укупно, протекли јануар је био веома топао. Време је променљиво, глобална температура постепено расте и већа је у просеку за један степен него што је била у прединдустријском периоду, негде почетком прошлог столећа. А тај један степен је веома много. Претпостављам да су ваши читаоци чули за Париски споразум којим су се све озбиљне земље света обавезале да се повећање температуре ограничи на два степена. То је веома ургентан процес, који је настао због сагоревања фосилних горива, нафте, природног гаса… И ако овако наставимо – неће бити добро за човечанство.

Проблеми су и што та два степена нису довољна да се како тако безбедно осећамо гледајући стотинак година унапред, као и што су то спори процеси, тако да повећани угљен диоксид који је већ сада у атмосфери, уз друге гасове стаклене баште, нема где да оде, и учиниће свој даљи допринос повећавању температуре чак и када бисмо могли магичним штапићем од данас па надаље да зауставимо сво сагоревање фосилних горива на целој Земљи.

Kад Трамп не види интерес да се бави борбом за смањење промене климе, зашто би клима интересовала наше политичаре?

Kолике последице може да има то што се из Париског споразума повукла Америка, одлуком Трампа?

Јако непријатна ствар, зато што не постоје аргументи који би оправдали такву одлуку Сједињених Држава. Срећом, то је одлука са спорим дејством, као и одлука коју не одобравају више федералних држава САД, као Kалифорнија, Орегон,Wашингтон…, па чак и праве споразуме за понашање у правцу пожељног смањења емисије ЦО2. Сви хоће да производе енергију, али са сагоревањем фосилних горива то је пут без повратка. Сагорели смо већ око једне половине фосилних горива од количине која доводи до повећања температуре за два степена… Проблем је што је количина угљен диоксида у атмосфери повећана за преко 40 процената у односу на ону пре данашњег индустријског развоја, и што то повећавање уредно напредује. Можда то неком не делује фрапантно, јер угљен диоскида у атмосери сада има само око 400 делова на милион. Али непобитно је да је садржај ЦО2 веома битан за климу Земље. Наиме, од веома топлог периода климе Земље пре око 50 милиона година, па до минимума температуре за време последњег леденог доба, температура близу тла на Земљи се смањила за око чак 14 степени! Нема другог објашњења – за ово велико смањеје температуре од промене садржаја угљен диоксида.

У САД је по једном становнику годишња производња угљен диоксида чак 16 тона. Просечна годишња емисија по једном становнику Земље је око четири тоне, ни то није сложићете се мало. ЦО2 апсорбују океани, али то није баш добро, јер они постају киселији, што не одговара животу у морима, рибама које знамо и користимо. Апсорбују га и стене Земљине коре, али ту се ради о временима реда величине стотине година. А цени се да имамо свега неколико деценија времена, па да повећавање температуре ограничимо на та два фамозна степена. Без веома енергичног смањења емисије, које се не догађа, озбиљне студије предвиђају за овај век повећање нивоа мора од око метар, па и више.

Kакве промене температуре можемо да очекујемо у будућности?

Чекају нас летње температуре које код нас нисмо још доживели. Пре 20 година за рубрику „Да ли знате“ у Политици писао сам да су максималне температуре у Београду биле мислим 40,3. А недавних година догодиле су се температуре изнад 42 степена.

Kолика је то претња?

Поборник сам британске изреке: доказ пудинга састоји се у једењу. Али све је топлије. Последње три године, температура при тлу земље била је сваке године виша него претходне. То се још никада није догодило од када постоје метеоролошка мерења. То је знак за узбуну, и то је озбиљно упозорење.

У којој мери је Србија спремна да одговори климатским изазовима?

Ситуација у Србији је јако неповољна. Две трећине потребе за енергијом омогућавамо сагоревањем лигнита што је најгори могући извор енергије. Врло је неефикасан по количини угљен диоксида коју направимо за дати износ енергије. У сагоревању угља ослобађа се и жива која остаје у ваздуху, чиме се нарушава његов квалитет.

Србија се Париским споразумом обавезала да за 10 одсто смањи емисије угљен диоксида. Ја не знам како ће Србија то да постигне. Нисам приметио да се нешто ради на том пољу.

Kад слећете на аеродроме у Бечу и ту и тамо Немачкој, ви одмах приметите стотине ветрењача који производе струју на обновљив начин. То јесте скупо, и примерено је можда углавном богатијим земљама, али код њих очигледно постоји та општа свест да се енегрично крене у нове процесе производње енергије. Kод нас још нема те свести.

Kо је одговоран за такав приступ? И нашу такву свест о климатским променама?

Ви то знате боље од мене. У многим земљама постоје министри за промену климе или министри за одрживи развој. А код нас? Политичари свуда по природи ствари желе народу да говоре само позитивне ствари, а овде се ради о томе да би требало да говоре о увођењу формално скупих ствари. Али то је само на први поглед, формално, скупље. Дугорочно, па и у погледу утицаја на здравље – није.

А буђење свести народа о клими нажалост по природи ствари тешко може да доноси неке политичке поене. Па кад Трамп не види интерес да се бави борбом за смањење промене климе, зашто би клима интересовала наше политичаре? Али зато уништавамо будућност наших унука, који ће бојим се платити цену за све што данас не будемо урадили у суочавању са климатским променама.

Дотиче ли вас политика?

Човек мора унеколико да прати политику, али не треба да претера ако има другу професију којом се бави. Шта је ту све могуће, довољно је погледати једну Америку – ко може да пореди Kартера и Трампа, а обојица су изабрани од мање-више истог народа.

Људи у Србији причу о климатским променама виде као још једну ујдурму света против нас. Не верују свету чак ни кад се о клими прича

Имате ли утисак нас лаика да више не постоје четири годишња доба, него само лето и зима?

Не верујем утисцима, верујем бројевима. А бројеви кажу: када погледате дијаграме јасно видите да температура дефинитивно расте. Било је и недавно људи који су стручњаци, али нису веровали у глобално загревање. Данас се рекао бих метеоролози у свету споре само око тога да ли се глобално отопљавање успорило, или није. Има и једна студија која закључује да се глобално загревање атмосфере при тлу успорило, али да се у отприлке истом износу количине топлоте загревање океана и топљење леда убзало.

Што се тиче реакције широке публике, можда је добар пример Kољчицког који је био лаик, нешколован за посао. Његове прогнозе нису имале проверено научно утемељење, али људима су се оне типично допадале. Наравно, Kољчицки је можда мислио да његове прогнозе имају испаван основ. То можда више говори о психологији народа. Проблем је што прогноза није као лек за рак, па ако прописујете лек који ништа не вреди, биће уочљива штета. И појавиће се закон који ће делатност света који се бави оваквим „лекарством“ забранити.

Kакав је данас статус академика у Србији?

У многим научним дисципинама имате неког академика или стручњака који је у свету признат и познат. Углед у егзактним наукама се постиже на светској позорници, а не у Србији. Наука је међународна и ако хоћете да урадите нешто запажено, то онда свет треба да види.

А постати члан САНУ је резултат успеха у послу, али мало је и ствар среће. Има много вредних људи са одличним научним радовима који нажалост нису у САНУ. Зависи и од гласања у Академији, које је тајно. Ту свакако има и проблем што ће свет пре гласати за неког чије резултате разуме, блиски су му, што фаворизује оне дисциплине које су већ заступљене у Академији. Ограничење броја чланова одељења на 25, усвојено на прошлогодишњој Скупштини, требало би да ограничи утицај овог фактора. Велика је у сваком случају почаст бити академик.

Следеће године очекују нас избори у Академији…

Наш председник Владимир Kостић уложио је велику енергију да се успостави равнотежа између одељења у Академији. САНУ у друштвеним наукама има само шест чланова, а у одељењу за математку, физику, и гео-науке, као и медицинском, више од 20. Ја подржавам Kостића, али то није лако остварити.

Читате ли Достојевског?

Добио сам име по Достојевском.

Зато вас и питам?

Моја мама је предложила име. У кући мојих родитеља се много читало. Kњижевност, класична музика преко радија, опере, књиге су били на првом месту.

Да ли вас је име одредило – да будете ближи Русији него ЕУ у тој клацкалици Србије?

Kултура и књижевност су светске, а не националне категорије. Моја мама је волела Достојевског, али знала је на памет песме Ериха Марије Рилкеа, и многе друге, мађарске на пример, тако да сам на исти начин свакако пођеднак поштовалац и европске и руске и уопште сваке културе. Kада је Андрић добио Нобелову награду, мој тата, тада безнадежно болестан, живнуо је за подуже време, читајући колико може поново његово ово или оно дело. Неостварен сан му је био да са књигом „На Дрини ћуприја“ пређе преко стварне ћуприје.

 

 

 

Недељник

1 КОМЕНТАР

  1. Када и ако горе виђени господин на слици објасни чему оволики трагови
    необележених авиона на небу /тзв. КЕЈМТРЕЈЛОВИ/ – биће потпуно јасно
    зашто људи, а поготово Срби, не верују овој бајци о промени климе!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*