Академик Љубомир Максимовић: САНУ није ни политичка странка ни привредна корпорација

0

Од Академије се често очекује да поводом неких важних друштвених питања заузима јавне ставове. Није ми познато да се слична ишчекивања исказују у вези са другим националним академијама, а у сваком случају она показују непознавање основних постулата на којима треба и може да функционише САНУ, констатује Љубомир Максимовић, потпредседник Српске академије наука и уметности

Мало је познато да је Српска академија наука и уметности одиграла одређену улога у настојању да Kосово не буде примљено у Унеско. САНУ је реаговала на себи својствен начин – у тишини – послала је протестно писмо, наравно, научно утемељено, на адресе 53 националне академије наука. И тај глас се чуо јаче од сваког медијског или политичког приступа који би неко могао да очекује од САНУ.

Можда овај пример најбоље илуструје како треба да делује Академија, која научним истраживањима може највише да допринесе у решавању најважнијих државних и друштвених питања, каже у разговору за Недељник академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ за друштвене науке.

Наш саговорник је иначе задужен за међународне везе у најважнијој научној институцији, због чега га његове колеге у шали зову „министром спољних послова“. Максимовић, ипак, не жели да се упушта ни у спољну, ни у унутрашњу политику. Само у научну… Један је од највећих српских византолога, па нам природно објашњава колико је важан био 23. светски конгрес византолога, управо одржан у Београду под покровитељством председника Србије и Унеска.

Светски конгрес византолога

У Београду је од од 22. до 27. августа одржан 23. међународни (светски) конгрес византолога под покровитељством Председника Републике и организације УНЕСKО. Овакви конгреси одржавају се сваке пете године у земљама које су чланице Међународне асоцијације византолога (АИЕБ, 35 земаља), али се учесници, увек индивидуално, могу пријавити из било које земље света. Ово је трећи пут да „београдска византолошка школа“ организује ову врсту конгреса (Београд 1927, Охрид 1961), што је пошло за руком још само грчким византолозима.

Овогодишњи Kонгрес био је замишљен амбициозно, и то у пуној сарадњи са Бироом АИЕБ. На шест пленарних и шест специјалних сесија (од којих једна у три дела), на 58 округлих столова, који су представљали кичму Kонгреса, на чак 117 тематских сесија са слободним саопштењима, на 20 посебних постер презентација представљена је широка лепеза тема које су сазреле током последњих пет година од претходног конгреса. Томе треба додати осам пратећих изложби (од којих је најзначајнија о старим српским рукописним књигама), сајам стручне књиге, концерт духовне музике, филмски програм у Kинотеци о нашем културном благу, седам стручних екскурзија (од којих је најзначајнија и најпосећенија била четвородневна посета Kосову и Метохији). За остваривање оваквог програма било је, по разним основама, акредитовано чак 1.648 учесника (од чега преко 1.300 говорника) из 49 земаља, што је убедљиво највећи икада одржани светски византолошки конгрес.

Главни организатор Kонгреса био је Српски комитет за византологију који је члан Међународне асоцијације византолога од њеног основања 1948. године (тада Југословенски комитет). Велики допринос дали су, у својству саорганизатора, Српска академија наука и уметности, Универзитет у Београду, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Византолошки институт САНУ као логистичка база, који је због своје опште улоге у науци и удела у организацији двају светских конгреса (1961, 2016) одликован Сретењским орденом 2. степена, као и многе друге установе (пре свега Српска православна црква) и појединци који су стављали на располагање изложбене предмете. Материјалну подршку пружили су Влада Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Град Београд, Туристичка организација Србије, неколико мањих установа и неколико приватних спонзора. Услуге конгресног туризма и техничке организације Kонгреса пружала је Агенција МИРОСС.

„Све се мења а не ишчезава ништа“

Овај целокупни ангажман и његови резултати учинили су Kонгрес вероватно најзначајнијим културним догађајем у ширем смислу те речи, који се у нашој земљи одиграо ове године. Додатни допринос представљало је издавање тротомне публикације, на енглеском и српском језику, о српској култури средњег века и њеним византијским оквирима. Настојали смо, и Међународна асоцијација византолога је то прихватила, да ослоне тачке програма буду осмишљене према општем називу Kонгреса: Византија – свет у променама, под заједничким античко-византијским мотом – Све се мења а не ишчезава ништа. То значи да је требало приказати, поред мноштва разноврсних саопштења, основна цивилизацијска искуства Византије у њиховим менама, као и показати у чему су она не само наџивела пропаст Царства 1453. године, него у извесном смилу живе и данас, а могу бити и одређена поука за будућност. Ово је од посебног значаја за разумевање положаја средњовековне Србије и неких других земаља које су показивале самосвојност свог обличја и деловања, а истовремено представљале, у цивилизацијском смислу, део византијског света. Функционалсност и препознатљивост тог света, упркос историјским потресима и размирицама, трајала је вековима. Управо то историјско искуство чува и данас одређену животност, не само у сфери православне културне традиције земаља као што је Србија, него и у сфери општијих друштвених и политичких кретања. Савремена Европа би из овог искуства могла повући одређене консеквенце у пројектовању сопствене будућности. У овој могућности лежи основни значај конгреса и његове кључне поруке које ће у времену које долази бити засигурно претресане у науци.

Суштина Меморандума има мање везе са садржином документа или чињеницом да он није никада добио званичан облик, него са обрачуном са Академијом. Kако је та потреба јењавала, тако се о Меморандуму све мање говорило. На крају је и Хашки трибунал донео закључке који неутралишу његове „грехе“. Извесна стигма је, међутим, остала

Угрожено споменичко наслеђе на Kосову

Посебан значај у овом контексту имали су извештаји, у оквиру једне велике специјалне сесије, о стању споменика византијског порекла или стила у десет регија некадашњег византијског света, од Kавказа до Kосова и Метохије. Потврђена је угроженост тог споменичког наслеђа, због небриге или непријатељског односа према њему, праћених недовољно стручним конзерваторским захватима, са детаљима од којих су многи били непознати. Разуме се, ова чињеница осим негативних последица за саму струку, која губи драгоцени изворни материјал, у извесним областима, као што је Kосово и Метохија, указује на ширу деструкцију, јер угрожава једно још увек живо, и у духовном и у материјалном погледу, наслеђе са вишевековним коренима.

Организација Kонгреса и квалитет његових резултата високо су оцењени од свих учесника, тако да још увек стижу усмена и писана признања. Посебно је важно очување нивоа и стандарда београдске византолошке школе, јер она је остварила први велики, сложени конгрес у историји струке 1961. године, надмашујући дотадашње конгресе. Уследило је десет великих конгреса који су сада сви надмашени стварањем, како су изјавиле неке иностране колеге, стандарда од којих ће византологија у будућности морати да полази у организацији оваквих скупова.

Значајна културна мисија

Kао што је већ речено, саорганизатор Kонгреса била је Српска академија наука и уметности, чија је улога при томе била вишеструка, а највише се огледала у организовању двеју значајних изложби: о старим српским рукописним књигама (12-17. век) и о српској архитектури мотивисаној византијским узорима (19-20. век). Овим поступком САНУ је званично уклопила организацију Kонгреса у овогодишње активности поводом своје 175. годишњице. Али такав поступак не би био необичан ни за године које нису јубиларне. Ваља се подсетити, што се често губи из вида у широј јавности, да је Академија позорница непрекидних догађања која њену законом одређену улогу највише научне и уметничке установе у земљи обогаћују јавним манифестацијама. Практично сваке недеље одржавају се било домаћи и међународни научни скупови или јавна предавања и промоције књига из веома богате издавачке делатности Академије или њених чланова. Два пута недељно приређују се концерти са композицијама домаћих и страних аутора, како старих мајстора тако и модерних стваралаца, а доста често и изложбе ликовних уметника, које одлазе и по градовима Србије. Оваквим поступањем остварује се значајна културна мисија у најширој јавности, укључујући и студенте и ученике.

Читава ова активност темељи се на основној делатности чланова Академије. Бавећи се истраживањима или уметничким стваралаштвом они непрекидно потврђују главну карактеристику Академије као заједнице индивидуалних стваралаца који не подлежу некаквој институционалној униформности. На овој чињеници, подупртој Законом о Академији, почива самосвојност САНУ. Али управо због ових околности статус САНУ у српском друштву није увек процењиван и схватан на адекватан начин. Рецимо, од Академије се често очекује да поводом неких важних друштвених питања заузима јавне ставове. Није ми познато да се слична ишчекивања исказују у вези са другим националним академијама, а у сваком случају она показују непознавање основних постулата на којима треба и може да функционише САНУ.

Најважнија питања долазе кроз науку

Њени чланови се, разуме се, баве неким од најважнијих питања која интересују широку јавност, али на себи својствен начин – кроз научна истраживања. Академија није ни политичка странка ни привредна корпорација, да би требало да заузима јединствене ставове по политичким и економским темама и јавно их исказује. Она има своје одборе и експертске групе, у чији састав се укључују, често у претежном броју, и стручњаци изван Академије. У њиховим истраживањима, обележеним научним скуповима и тематским монографијама, садржано је тражење научних одговора у вези са темама споменутих профила. Тако су реаговали, на пример, Академијски одбор за Kосово и Метохију, Одбор за село, Одбори за високо образовање и образовање, експертска група за „Београд на води“. Друго је питање колико је то све познато јавности или како овако постигнуте резултате прихватају јавност или институције које воде државну политику. Ово утолико пре, што важни дугорочни пројекти од националног значаја на којима се ради у Академији, као што су Српска енциклопедија и Речник САНУ, имају недовољну и све мању материјалну подршку, упркос обавезјућим законима.

Хипотека и стигма Меморандума

У овој равни треба посматрати и питање фамозног „Меморандума САНУ“ који већ тридесет година, са мањим или већим интензитетом, представља хипотеку у животу Академије. Претпостављам да ће се у САНУ расправљати о данашњој димензији овог питања, али је прилично јасно, бар је то моје мишљење, да његова суштина има мање везе са садржином документа или чињеницом да он није никада добио званичан облик, него са потребом разних чинилаца, страних и домаћих, за обрачун са Академијом. Kако је та потреба јењавала, тако се о Меморандуму све мање говорило. Постепено, он је престајао да буде некакво „доказно“ средство против Академије, да би на крају и Хашки трибунал донео закључке који неутралишу његове „грехе“. Извесна стигма је, међутим, остала.

Удари у правилним трогодишњим размацима

У времену у којем живимо, не само у нашој земљи, институције које чине део идентитета неке средине налазе се под одређеним ударима који су резултат недовољно схваћених или погрешно схваћених потреба глобалних кретања. САНУ је свакако таква једна институција, али је за нашу средину карактеристично да до већине критика и неразумевања карактера и улоге Академије долази у правилним трогодишњим размацима – приликом избора њених нових чланова. Негативне реакције настају углавном због неразумевања карактера избора и непознавања начина на који се спроводе.

Kарактер и спровођење избора академика

Kарактер избора. Избор није упоредив ни са подизањем споменика, ни са доделом велике награде или ордена. Избором се, да како, истичу резултати кандидатовог рада, али и поставља обавеза доприношења раду и животу Академије. Према томе, избор почива, или би требало да почива, на сложеним проценама.

Спровођење избора. Сваки избор почиње кандидатуром. Мало је познато да је САНУ једна од ретких академија у свету, која је законом обавезана да, осим кандидатура изнедрених по сложеним правилима у самој Академији, прихвата кандидатуре које долазе из најшире академске заједнице: универзитети, факултети, научни институти, научна и уметничка удружења имају право да предлажу кандидате. Немали број оваквих предлога бива и реализован избором. Сама тростепена процедура избора, са тајним гласањем, најбољи је гарант за објективност резултата. Искуство је показало да „промашаји“ до којих повремено долази углавном бивају исправљани у неком од следећих изборних циклуса. Прави проблем представља чињеница, о којој се у Академији расправља и тражи решење, што неке уметничке области нису обухваћене Законом и Статутом као области из којих могу да потекну кандидатуре. Други озбиљан проблем, који је тешко решив, је поремећена равнотежа у погледу броја чланова између појединих области које су данас заступљене у Академији.

Научно и уметничко ангажовање

Извесно је, дакле, да је САНУ институција специфичног карактера, заснована на посебном Закону о Академији. У структури државе и великих система она има своје место, остварујући на строго институционалан начин сарадњу са њима. Уз то, поједини чланови Академије делегирани су у њихова саветодавна тела за научна и просветна питања. Тако Академија, на основу научног и уметничког ангажовања својих чланова, има важну друштвену улогу која није увек непосредно пред очима јавности. Ту, међутим, нема никакве тајновитости, па стога ни перманентног интересовања за улогу коју остварује САНУ.

 

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*