Ako Srbi moraju da prihvate Kosovo — zašto nisu prihvatili Hitlera

0

Zadatak državnika koji želi da ostavi pozitivan istorijski trag upravo je da ne prihvata realnost. Da se sa njom ne miri. Da je neprekidno menja. Da sve čini da ta realnost bude svakodnevno sve bolja za njegov narod gde god on živeo.

Ako je realnost da je Kosovo nezavisno, kako tvrde evroatlantisti koji sve agresivnije ubeđuju Srbe da priznaju južnu srpsku pokrajinu, zar nije realnost i da je Bosna i Hercegovina razvalina od države koja više ne funkcioniše?

Po kom to principu realnosti, dakle Kosovo i Metohija pripadaju Albancima, a Republika Srpska ne pripada Srbima, kada se i na nju može primeniti banalno cinični argument koji se priznaje kosovskim separatistima — „čije su ovce, njegova je i livada“?

Zašto Sarajevo i zapadne sile ne priznaju realnost da Srbi u RS ne žele da postanu deo NATO-a, već protivpravno okupiraju vojne objekte po Srpskoj kako bi celu BiH nasilno ugurali u Severnoatlantsku alijansu?

Hajde i da obrnemo: zašto niko ne ubeđuje Albance da je realnost da Srbi nikada neće priznati nezavisno Kosovo i da zbog toga mora da se sedne za pregovarački sto i da se nađe „realno rešenje“?

A može i ovako: Zašto niko ne saopšti Bakiru Izetbegoviću — nemaš nikakvu vlast u Republici Srpskoj, unitarna Bosna i Hercegovina je samo pusti san, Banjaluka je politički faktor koji mora da se uvaži, prihvati tu realnost!

Šta je uopšte realnost?

Ako je uloga modernih političara u Srbiji da „prihvate realnost“, onda bi trebalo da prihvate i da realno postoje kriminal, korupcija, siromaštvo, duboka socijalna nepravda, haos u birokratskom sistemu, nezaposlenost, nasilje u porodici, nepotizam, urnisana kultura, rasturen sistem vrednosti… I da skrštenih ruku nikad ništa ne urade da bi to promenili.

Da dovedemo stvar do apsurda — zašto ne bismo prihvatili da smo bedna balkanska država, siromašna i bez dostojanstva, zaglavljeni u brlogu sopstvenih poraza, pa da tako živimo večno?

Hajde da svi kolektivno odustanemo. Da se pokrijemo po glavi. Uvažimo da smo inferiorni, bespomoćni i da realno — ne možemo ništa da menjamo nabolje.

Dolazimo polako do poente.

Zadatak državnika koji želi da ostavi pozitivan istorijski trag upravo je da ne prihvata realnost. Da se sa njom ne miri. Da je neprekidno menja. Da sve čini da ta realnost bude svakodnevno sve bolja za njegov narod gde god on živeo.

Zadatak državnika je da stvara novu realnost. Da povuče nekad i potpuno nerealan potez koji bi otvorio vrata slobode, razvoja i sreće za narod. Zadatak državnika je da uništi svaku realnost koja je protiv njegovog naroda.

Zašto Srbi nisu prihvatili kao realnost da je turska okupacija večna, zadata kao neminovnost i nepomerljiva?

Zašto Srbi nisu podržali da je austrougarska čizma toliko jaka i realna, da se nikada neće podići?

Zašto nismo prihvatili elementarnu realnost da smo okupirani od nebrojeno snažnije Hitlerove nacističke imperije, nego smo kao potpuno nerealni — pružili otpor?

Baš sve tako može sa pojmom realnosti da se izvrne, obesmisli i izrelativizuje do u beskraj.

Zato, jedina realnost koju Srbi danas moraju da prihvate je da nas, u novom geopolitičkom i istorijskom vihoru, čeka nova velika borba za opstanak i jačanje države i naroda.

Svim raspoloživim sredstvima samo ne ratom.

To više nije realno.

 

 

Sputnik

POSTAVI ODGOVOR

*