Alan Ford: Videti svet kakav jeste – I deo

0

Svako se od nas tokom života našao u situaciji da se sretne sa ljudima kojima nama  dobro poznate, uzorne i omiljene stvari – filmovi, knjige, muzika ili bilo šta za šta podrazumevamo da ih, pošto su na nas znatno uticale, svi vole i dobro ih znaju – ne znače ništa. Čak – da nisu ni čuli za njih. Ako nije u pitanju tek „generacijska stvar“ već nešto što je opšte poznato raznim uzrastima na jednom prostoru, a na drugom savim nepoznato ili tek marginalno – u pitanju su, najčešće, kulturni afiniteti koji imaju veze sa istorijom tog područja i njegovom etnopsihologijom.

Upravo to je slučaj sa „Alan Fordom“, za mnoge generacije stasale na prostoru bivše Jugoslavije ubedljivo najomiljenijim stripom. Za ovaj urnebesni italijanski strip koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka izlazio u Zagrebu, a po „razbiraspadu“ Jugoslavije i u svim njenim državolikim „balkanidama“ – u to su se gorko mogli uveriti svi koji su bar na kratko otišli u emigraciju – niko „napolju“, praktično, nije ni čuo. Iako je u matičnoj Italiji, nakon početnog komercijalnog neuspeha, stekao izvesnu popularnost i kultni status, licencna izdanja u Danskoj, Francuskoj i Brazilu doživela su finansijski krah. U angloameričkom svetu niko nije ni bio zainteresovan ni da pokuša da izda ovaj „opskurni italijanski strip“.  Svugde  – osim u bivšoj Jugoslaviji i njenim naslednicama. Tu je „Alan Ford“, neuporedivo više nego u matičnoj Italiji, stekao popularnost što je i do dana današnjeg ostala poprilična. U čemu je ležao pravi razlog te velike ljubavi između crnohumornog italijanskog stripa i  južnih Slovena svih vrsta i denominacija?

Savremeni svet – svet groteske

„Alan Ford“, crtano čedo scenariste Maksa Bunkera (Lučijano Seči) i ilustratora  Magnusa (Roberto  Raviola) ugledao je na talijanskim kioscima svetlo dana 1969. godine. Ovom uhodanom strip tandemu, već proslavljenom stipovima o Kriminalu i Sataniku, tri godine ranije pala je ideja da naprave strip koji bi spajao motive avanturističkog, crnog stripa (fumetto nero) u kome su se već uspešno oprobali i humorističkog, zabavnog stripa. Prvi koraci u tom pravcu učinjeni su kratkim stripovima o kralju Maksmagnusu, ali je tek Alan Ford u svakom smislu trebao da bude novina u svetu stripa: humorističan, sa elementima „crnog stripa“, on se i svojim scenarijem i crtežom okrenuo u pravcu groteske koja je karikirala klasične krimi i špijunske priče te parodirala herojski imidž njenih glavnih protagonista. U slučaju Alana Forda očigledna je bila satira na račun Jan Flemingovog Džemsa Bonda. Maks Bunker se seća: „U to vreme stripovi su imali precizno definisane karakteristike: tradicionalna avanutura i crni strip (to su bili Kriminal, Satanik i sl.) i komični, poput Miki Mausa i drugih sa strogo preciznom tipologijom crteža. Oštar, groteskni Magnusov crtež bio je apsolutna novina za određeni tip priča koje su bile mešavina groteksne satire i humora. Čuđenje ostalih nije bilo malo…“ [1]

Odlika satire kao vrste humorističkog izražavanja leži u preterivanju, karikiranju, u  korišćenju apsurdnih momenata radi potenciranja kontradiktornosti, u davanju „suprotnih“ iskaza i sugestija da bi se, tako „pojačano“, izrazilo ono što se želi izvrći ruglu  – dakle, u obilatom korišćenju dovitljive ironije i grubog sarkazma, koji kao svoj krajnji cilj imaju društvenu kritiku. Siže stripa „Alan Ford“ je, kroz parodiranje priča o tajnim agentima, kritikovao tadašnju Italiji i Zapad uopšte. Ko je, uopšte, taj Alan Ford?

Alan je samo jedan od glavnih likova super grupe „tajnih agenata“ po imenu TNT, koji operišu iz svoje „centrale“ smeštene u cvećari u Njujorku, SAD. Članovi grupe TNT su, zapravo, nevesela skupina sačinjena od socijalnih otpadnika, od društvenog taloga i bizarnih marginalaca koji su lenji i nesposobni, ali, istovremeno, prepredni u nameri da ostvare uglavnom svoje najprizemnije (čitaj: materijalne) interese, budući da životare na rubu egzistencije, tačnije rečeno – gladi. Nalazeći se u svetu smeštenom između mračnih, kriminogenih gradskih četvrti gde caruju beda i nebrojeni primeri društvene ekspolatacije i rasizma, a  sa druge strane – sveta luksuza u kome žive društvene elite koje se guše u farsičnim oblicima ophođenja, korupciji i beskrajnoj pohlepi – strip „Alan Ford“ posipa  crnom farbom i groteskno karikira  i likove i društveni milje. „Otišlo se korak dalje od „Kazino Rojala“[2] i sličnih stvari gde je parodija i likovima a ne u društvenim miljeima u kojima se kreću. To su, po pravilu, izuzetno luksuzna društva koja se razmeću svojim bogatstvom i dosadom, jedući ostrige i ispijajući Don Perinjon. Ovde pristustvujemo totalnoj degradaciji tkz. „fatalnog“okvira i njegovog preobražaja u scenografiju Barbonija Sitija. Tradicionalno oružje je bilo: pištolj sa prigušivačem, instrument za mučenje, lični avioni itd. A sada: prigušivač je zamenjen limenkom, pištolji su dotrajali, instrumenti za mučenje su ruke mučitelja. Kancelarije uopšte ne liče na one u kojima rade agenti sa duplom nulom: slabo plaćen, špijun slučajem, bez ozbiljnog zanimanja, Alan Ford je deo društva koje živi u bednim straćarama koje pritiskaju neboderi u kojima, kako kažu autori, žive drugi koji nemaju da rade jedan tako kukavan posao kao što je tajni agent. Nasilje? Pomalo, ali je sve u funkciji smeha. Alan Ford je već u prvom zadatku pohvaljen što nije pucao ni na koga. Čovek bi pomislio da je to znak plemenitosti i da je šef poštenjačina koja ne želi žrtve. Međutim, njegovo je geslo da ne treba da se puca jer meci koštaju.“[3]

U grotesknom karikiranju svega postojećeg, Magnusov „mračni“ crtež u Alanu Fordu postaje gotovo savršeno sredstvo: „To se opaža u agresivnosti, furioznom i profanom naboju, u njegovom načinu stvaranja iznijansiranih karikatura, sa retkom tvrdoglavošću za jednog crtača stripova koji želi da opšte komične avanture i gde se scene smenjuju vrtoglavom brzinom. Njegovi likovi pripadaju jednom raštrkanom, olinjalom svetu punom zakrpa i melema od voska. U suštini, oni su verodnostojni i podsećaju nas na slavne prethodnike od pre nekoliko decenija: na filmove kao što su oni o gorkoj Americi, ili, još više, na francusku školu gde rite imaju pitoreskno značenje.“[4] I više od toga – iskrivljena realnost „Alana Forda“ nije tek programska društvena kritika iz ideološke vizure, levičarske ili desničarske, svejedno. Verodostojnost opisa grotesknosti sveta koju Magnus i Bunker prikazuju mnogo je dublja – ona  istorijska i metaistorijska, u mnogo čemu nalik onoj kod Brojegela. Kao i kod čuvenog flamanskog slikara, italijanski groteskni strip opisuje jedan dijabolični, iskrivljeni svet – svet podlosti, prevare, idiotizma, niskosti i bede koja se uvija i odvija unutar svog „majmunskog ogledala“, nikada ne primećujući i ne mareći šta se kraj nje, veliko i drugačije, možda odvija. „Pogledajte samo jezivne i zlokobne karikature: u svakoj ima namigivanja, znakova… igra se odvija na jednom srdačnom nivou; likovi kao da traže izvinjenje od čitaoca zbog svoje neadekvatnosti, nesposobnosti da odgovore mitu heroja, da povećaju svoju visinu za nekoliko santimetara… Situacije mogu da budu i nenormalne (Alan Ford koji pleše sa staricom zaljubljenom u njega, a koja mu stavlja lisice), ali uvek depresivne. Nema egzaltacije veličine, samo beda, raspuštenost, oronulost i žalosna lica (prvenstveno lica protagonista). I svaki put osećaj zbunjenosti zbog jedne neprijatne i bedne realnosti pune zamki i okrutnih udaraca sudvine u okviru koje sebi krči put jedan prijatan mladić.“[5] Moglo bi se čak govoriti o paradoksu, o osveti istorije na jednom malom mikro-primeru. Dok je negdašnji italijanski renesansni crtež idealizovao prirodu i čoveka kao „čistog“ i „savršenog“, severnjaci su slikali ono „što postoji“, „stvarnost“[6], a Brojgel – njegovo groteskno iskrivljenje koje služi da pokaže kakav taj „stvarni svet“ zaista jeste. U zadnjim decenijama 20. veka stvari su se obrnule – dva Milaneza-stripadžije, odrasla na prostoru gde je nastala renesansna umetnost, kao da su, nesvesni toga, preuzeli na sebe ulogu da kroz masovnu zabavu provuku brojgelovsku grotesku i tako  proniknu u jednako urnebesno smešna i užasna lica i naličja savremenog sveta.

Autor: Aleksandar Saša Gajić

Literatura:

[1] Mah Bunker o stripu, Belgrad Alan Ford Page, http://www.yurope.com/alanford/strip/maxb.htm

[2] Misli se na komični film sa Piterom Selersom iz 1967. godine koji parodira prvu Flemingovu pripovetku o Džemsu Bondu.

[3]  Kritika stripa Karlo Del Kontea, Belgrad Alan Ford Page, http://www.yurope.com/alanford/strip/carlo.htm

[4] Isto.

[5] Isto.

[6] Hamvaš Bela, Brojgel.  Estetika, Draslar partner 2011, str. 17

Arheofutura

POSTAVI ODGOVOR

*