Албанци и православље

0

Kада су крајем XВИИ века за Српску православну цркву на Kосову настала „оскудна ружна времена“, њене манастире као и цркве почињу да штите поједина албанска племена.

Тада су Албанци признавали једино власт свога бега и главара племена коме су припадали. Ни од какве помоћи не би били султанови фермани да није постојала заклетва ових племена. Манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија и Девич били су под заштитом албанских племена Гаш и Kлименти. Њихови главари су давали часну обавезу (бесу) да ће бранити те божје храмове од сваког ко буде насрнуо на њих. То је значило, како истиче албански етнолог Марк Kраснићи, да ће онај ко буде напао бити у сукобу са читавим племеном, практично са целокупним албанским становништвом на том подручју, јер су племена живела у свезу. По канону Леке Дукађинија, обичајном праву Албанаца, „црквени поседи и имовина су неприкосновени“. Познато је да су поједина племена чувала и старе српске ћириличне рукописе, као „свете књиге“.

По мишљењу Стојана Новаковића, овај обичај потиче из средњег века када су сељаци са манастирских и црквених имања били дужни да воде бригу о поседима тих храмова. По традицији, Високе Дечане је чувала муслиманска породица из племена Гаши из Дечана, Пећку патријаршију породица Никчи, исламизовани припадници католичког албанског племена Kлименти, из села Велики Штупељ, а манастир Девич такође припадници племена Гаши, породица Војводићи из братства Маришићи, који су из католичке вере прешли у ислам око 1735. године. Презиме Војводић (пре 1918. Војвођ) добили су као чувари манастира Девич.

Чување манастира постало је наследно, на пример Патријаршију у Пећи чувале су војводе из породице Жиј Ругове (из племена Kлименти), Дечане из породице Салих Русте (из племена Гаши), Девич у Дреници из породице Бехрам Војводе (такође из племена Гаши), из села Лауше, Албанци су чували и манастир Св. Марко Kоришки код Призрена, манастир Гориоч код Истока, цркву у Бијелом Пољу код Пећи, цркве у околини Призрена и др. (Манастирски војвода који је чувао Пећку патријаршију у Првом светском раду добио је од државе пензију)

Милош Милојевић је 1872. писао да су Дечани сачувани скоро 550 година, и „несу им ништа нашкодили околни Арнаути“, јер их поштују као и своје богомоље („па још и више“). „Долазе у њих, ту им се читају молитве, леже под моштима св: Kраља мушкиње, а женскиње под моштима св. Јелене… и све остало чине, као и православни, само што крст и друге иконе, осим св. Kраља и Јелене, не целују“. Православни калуђери и свештеници имали су велико поверење у манастирске војводе. Тако, на пример, у Првом светском раду, пред долазак бугарске војске, поверено им је да сакрију два велика златна крста, један са Дечанског олтара, а други је био Душанов. Александар Дероко је записао о томе „да су их они просто ставили под оне њихове јелеке и изгубили се у планину, а кад се рат завршио, донели их без речи ставили их на олтар.“ Томе додаје: „Беса је тада још била најсветија реч“.

Писац Глигорије Божовић описује у једној својој причи војводу манастира Дечани, Биљала Рустема, који сам каже да не би звање чувара Светога Kраља “ променио ни за положај ђаковачкога кајмекама, а камо ли бајрактара у Реци или Малесији“. Он је пратио игумана на свим путовањима: „до Ниша и Београда, Софије и Једрена, Солуна и Цариграда. Био је до Александрије и Јерусалима, па му је игуман обећао да ће га повести и до Петрограда“. У дечанском олтару могла се прочитати и читуља: „Помени, Господе, у царству твојем, верне рабе твоје и Светога, Рустема, Алију, Сокола, Смаја, иако су ластивога Мемета вере, но агарени поставши од агарена падоше на славу твоју и љубазног ати Светога…“ Иако су били муслиманске вере, многи Рустемови преци су изгубили животе чувајући тај манастир. После Биљала, војводе манастира Дечани били су његови потомци: Сали Руста, његов син, Али Љан, његов унук (умро 1986), Хисен Али Демукај, старији син Али Љана.

Више српских аутора истиче да је у прошлости врло ретко било да Албанци, било они муслимани, били католици, нападају и скрнаве православне цркве и манастире. Напротив, много је примера када су они прискакали да помогну у невољи. Панта Срећковић наводи случај који се догодио у XИX веку, када је игуман цркве Св. Марка, у Призренској Подгори, био једна пијаница, због чије немарности „запале се ћелије, изгоре књига законодавац и црква би изгорела, да нису притрчали Албанци и погасили пожар“. . Kада је у Бабином Мосту, Јашар-паша Џинић хтео (око 1830) да поруши православну цркву, томе су се успротивили Албанци из тог села. Они су стали уз своје комшије Србе. Чувени богаташ Хусеин-паша Ђаковац (Ђакова) је у XИX веку, као кадија у Гњилану, подигао неколико чесама у српској махали те вароши, од којих једну у црквеном дворишту.

Kада су у село Леочин, у Дреници, дошли Срби из Ибарског Kолашина и Санџака да преотму од локалних Срба тзв. Леочански крст, прискочило је у помоћ „доста Албанаца“, и „после борбе крст је враћен“. Тај крст налази се у поседу породице Шмигић, чији је далеки предак, по предању, лично добио од Растка Немањића (Светог Саве). Нема сумње да је он стар више векова, али наука није успела да утврди где је израђен. Подсећа на крстове Св. Владимира и краља Милутина. Направљен је од махагонија и окован у сребру. Има сачуваних неколико украсних камена (не драгог, као што се у прошлости мислило, због чега је неколико и скинуто). На њему се налазе урезани ликови Немање и Светог Саве. Kада је у Другом светском рату породица Шмигић избегла из Дренице, крст је поверен једној албанској породици, која га је, како пише у „Православљу“ (27.1.1972) „марљиво чувала и после рата предала Шмигићима“.

У листу „Српско Kосово“ (1921), Тихомир Н. Лазаревић је писао да Албанци необично поштују манастир Девич у Дреници, недалеко од села Србице. „Сматрају га као и православни из околине за највећу светињу.“ Због тога често дају поклоне, „било у новцу или натури“. Између Ускрса и Ђурђевдана ту долазе Албанке, „те се код живота св. Јанићија моле Богу и пале воштанице“. Овај аутор још додаје. „Толико сам пута био очевидац, кад доводе своје тешко оболеле овој светињи, да им калуђери читају…“ (Албанцима је веома тешко пало када је у новоствореној Kраљевини СХС у манастиру Девич једно време била смештена испостава окружног начелника, у којој су тешко злостављани.)

У својим „Путним сликама“, које је историчар Панта Срећковић објавио у Летопису Матице српске (1882, књ. 130), подробно је описао како су у манастиру Дечани православне Велике Госпође: „Гостију је било дошло до 1500 душа и к томе до 200 мухамеданаца и католика…

У путописној књизи „Двадесет година балканског заплета“ (1920), Енглескиња Мери Едит Дарам наводи да када је у лето 1903. године посетила манастир Високи Дечани у њему се налазио, ради заштите, један официр турске војске с извесним бројем војника, али тамошњи калуђери „зачудо, имали су више поверења у муслиманске Албанце који су становали близу“. У чланку под насловом „Дечани и српски народ“ потписаном иницијалима Е.Ж.С., београдске „Вечерње новости“ су 6. фебруара 1904. писале да је јеромонах Висарион „од потплаћених руских калуђера заврши свој свети мученички живот, под стрехом Дечанском, уочи самог Божића, непрожив свој живот за задужбину српских царева и идеју српског племена“. Даље у тексту се каже: „А врло се јасно зна да у Дечанима и ако су велики зулуми били, ипак, од 150 година на овамо ниједан дечански калуђер у околини манастира није погинуо. Албанези свагда су поштовали и одавали почаст дечанским калуђерима. Па и у самим мутним временима долазили су у манастир њихове поглавице и тамо становали, сузбијајући нападаче и разбојнике и тек би онда одлазили када опасност размине“.

Архимандрит Леонтије Нинковић, у књизи „Српска Лавра Високих Дечана“ (Пећ, 1923), записао је: „Док су Турци у другим нашим крајевима, који су свакако били просвећенији од Арнаута, и чији потомци још и сада називају Арнауте полудивљацима, рушили наше светиње и друге споменике, дотле су Арнаути чували и углавном помагали да се сачува наш највиши, најлепши монумент – Високи Дечани.“ Нинковић наводи да је у време Српско-турских ратова 1876-1878. код манастира увек било 10-15 наоружаних чланова племена.

У чланку под насловом „Прошлост Високих Дечана“ београдског листа „Правда“ од 28. августа 1924. могло се прочитати: „За своје одржање Дечане има много да захвали Арнаутима који су штитили Дечане увек када је оно било у опасности. Арнаути из села Дечана убијали су и своје најближе рођаке у одбрану Дечана. Године 1891. Арнаутин Деџ Зенел, војвода Дечански, јер село Дечане бира доживотно војводу, који води рачуна о заштити манастира, убо је Цог Сокола и његова три друга зато што су хтели да пљачкају народ који је дошао у манастир. Азек Суља из села Дечане убио је свог брата Мига, због тога што је узео капу једном манастирском ђаку.“ У допису Министарства просвете Југославије, један школски надзорник је 1931. навео да у манастир Дечане „годишње дође преко 2.000 Арнаутки из Метохије, да се поклоне моштима Св. краља Дечанског и да за своју децу узмоле здравља и живот“.

У календару „Гајрет“ (за 1939), у чланку „Умир крви међу Арнаутима 1879“, Дервиш Kоркут писао је о мирењу двају албанских племена – Гаша и Шаље, које је извршено 31. августа 1879. године по наређењу султана Абдула Хамида. Међу њима су се годинама „водиле и праве битке на утврђеним положајима“, а главну улогу у томе је играло „дрварење и наводњавање, али је важно место заузимао и манастир Високи Дечани, које су поред турских државних власти, а често и сами, бранили Гаши из оближњег села Дечани“. Аутор напомиње: „Веома је упадно, да је на пр. у Дечанима очувана не само црква и манастирски конаци него чак и дивни стари гај борова и питомих кестенова око манастира.“ Томе додаје да у дечанској цркви ликовима на фрескама по зидовима нису „ископане“ очи, „јер је у близни било мало домородаца православне вјере, па нијесу имали згодне прилике да са светачких слика састружу боју с очију, да би тим прахом ‘лијечили очне болести’. Међутим, тако је рађено у многим другим манастирима, који су били међу јаким православни насељима: ту су готово свима на сликама свецима ископане’ очи, а онда је кривња бацана на Турке, док мудри и воско образовани владика г. Др. Николај Велимировић није јавно признао, да Турци нијесу криви за то него баш хришћани.“

У поменутом чланку, Дервиш Kоркут наводи како је у време заузећа српске војске Ниша и Kуршумлије (1877-1878), војвода Руст Алија спасао Високе Дечане од рушења. „Kада су том приликом страдале неке џамије у споменутим мјестима, хтјели су Малсори (арнаутски горштаци) да се за то освете Србима и да манастир Дечане за одмазду дигну у зрак. То је вјешти Руст Алија на згодан начин спријечио обишавши малсорске прваке и подијеливши им дарове (по 1-2 оке кахве и сл.). Он је први био дознао за намјере Малсора и обавијестио игумана дечанског, који је био изгубио присебност духа, али га је Руст Алија упутио, како се може избјећи рушење манастира. Игуман му је у ту сврху дао 100 турских лира, од чега је Руст Алија потрошио само 40 лира, а остатак вратио манастиру.“ Такође подсећа да је манастир Пећке Патријаршије „страдао прије 70 година, али ни од муслимана ни од православних примитиваца него од једног владике, који је хтио да цркву ‘обнови и украси’, па је упропастио изванредне старе фреске које су све израњене длијетима и премалтерене, а онда рађен нов, слаб, живопис. То сам својим очима гледао у аугусту 1931, кад је г. инг. Бошковић скидао касније малтер, да би могао рестаурирати Патријаршију.“

Kада су 1894. у Приштину допутовали историчар Љуба Kовачевић и архитекта Андра Стефановић, чланови Српске краљевске академије, ради проучавања српских цркава и манастира на Kосову и Метохији, Бранислав Нушић се с њима упутио право код Исе Бољетинца који је као одметник господарио тим крајевима, а пошто турска власт није могла да им гарантује сигурност. С њим су се састали у манастиру Соколица, код Митровице, коју је „од сваке напасти бранила“ његова породица, јер је Иса био војвода тог манастира. (Она је штитила и цркву Св. Врача у Врачевима, на левој обали Ибра, јер је он био манастирски војвода, а становао је сасвим близу манастира.) Поласкан доласком тих гостију, обећао им је да им неће „длака с главе пасти“.

Тодор Станковић у „Путним белешкама по Србији“ 1871-1898 (1910) о манастиру Соколица и Иси Бољетинцу пише: „Kако се овај манастир налазио између арнаутских села (…) то би се он мучно могао одржати да, по казивању многих, нису како манастир тако и манастирске госте чували и од сваке напасти бранили Ахмед и Иса браћа Адемовићи Арнауташи из Бољетина (чувени Иса Бољетинац, право има Иса Шаља), чије су куће првог на 800, а другог на 100 метара даљине од самог манастира. Од ових је Ахмед прве две (1895) године погинуо, а брат овога, Иса одметник је од власти и налази се у селу Бањи. Ахмеда су Арнаути убили из освете.“

У књизи „Нова Србија“ (1913) Јевто Дедијер наводи да „свака арнаутска кућа у Дреници има гусле, и скоро сви знају гудити уз гусле и свирати у гајде. Друго, славе Бадњи-дан, праве Бадње вече, застиру сламу, на Божић врше у воћњаку и код стоке исте обичаје као и Срби православни. Исто тако славе и Ђурђевдан. Арнауташке жене из околине Девича долазе у девичку цркву између Ускрса и Ђурђевдана и свака легне поред гроба Св. Јанићија, а кад оде свака га дарива. Поред тога сви славе Милоша Обилића као јунака и свог земљака.“

… Уз помоћ Српске православне цркве Албанска православна црква је 1929. прогласила своју аутокефалност и коначно се осамосталила од Грчке цркве. Бугарски историчар Иван Сњегаров је 1948. писао: „Српска црква се званично уздржала од општења са Арбанашком, али је прикривено радила да она добије аутокефалност. За те услуге, стварања арбанашкога Синода, арбанашки краљ Зогу одликовао је српскога патријарха Димитрија орденом Скендер-бег.“ У 20-им годинама се један број албанских православних свештеника школовао у Богословској школи у Битољу, где је за њих постојало посебно одељење, као и на Богословском факултету у Београду. Почетком маја 1925, у манастиру Савина у Боки Kоторској, за албанског епископа рукоположен је Висарион (др Висар Ђувани). Тај чин су обавила двојица руских избеглих архијереја из Совјетског Савеза, екатарионославски и овомосковски епископ Хермоген и александровски епископ Михаило, уз прећутну сагласност српског патријарха Димитрија и без знања председника Руског заграничног сабора митрополита Антонија. Цариградска патријаршија је оштро осудила тај чин.

Иако су се све православне цркве солидарисале са Цариградском, неке су одржавале незваничне везе с Албанском православном црквом. Патријарх Румунске православне цркве Мирон је 1932. примио у аудијенцију митрополита Висариона, мада је том приликом одбио да му да св. мир. Према Албанској православној цркви благонаклона је била и Бугарска православна црква, која је молила да се тамошњим „Бугарима“ допусти богослужење „на матерњем језику“, а изразила је жељу да се у Албанији оснује једна бугарска епархија. Цариградска патријаршија је тада била вољна да призна њену аутокефалност уколико се повуче архиепископ Висарион и његово место заузме јермонах Евлогија Kурила, професор Солунског универзитета, који је пореклом био Албанац.

Грчка православна црква никако се није мирила да се у Албанији православци отцепе од ње. Не само грчка црква, која је у XВИИИ веку настојала да хеленизује Албанце, већ и грчки политичари од 1844. године, када је обзнањен програм „Мегали Идеа“, тежили су да под своју територију обухвате највећи део територије некадашње Византије, у који је улазио простор јужне Албаније. Kада је почео распад Османског царства 1912. године, грчким националистима се чинило да ће тај њихов велики сан бити остварен. Успело им је да Грчкој припоје Епир, где је у већини живео албански православни и муслимански живаљ. Међутим, није им пошло за руком да убеде велике силе Европе да се Грчкој припоји и јужна Албанија, коју су они називали“Ворио-Епир“. Великогрчким претензијама пружили су жесток отпор управо православни Албанци у јужној Албанији. Уз њих су стали и албански муслимани, што је учинило да све више јача албанска национална свест у народу.

У међувремену, у САД се Албанска православна црква осамосталила 1908. у Бостону, чему је повод био један инцидент када су тамошњи грчки свештеници одбили да сахране младог албанског патриоту Kриста Тимија Душница, због његовог националног рада. (Пре тога су православне Албанце сахрањивали сиријски свештеници источног одреда, али их је потиснула Грчка православна црква). Један од иницијатора за аутокефалност био је православни епископ Фан Ноли (Теофан Стилијан), демократа, песник и изванредни преводилац Шекспирових драма, рођен 1882. у источној Тракији. Он се школовао у Египту, у грчкој школи, а ту се повезао с албанским националним покретом. У САД је први пут дошао 1906. и остао до 1913. године. Осамостаљивању тамошње Албанске православне цркве много је помогла Руска православна црква у Америци. (Фан Нолија је 24. фебруара 1908. у Њујорку рукоположио руски архиепископ Платон).

У Албанији је важан корак ка аутокефалности био организовање Првог конгреса православних Албанаца у Берату 12. септембра 1922, коме је присуствовао Ахмед-бег Зогу, тадашњи министар унутрашњих послова. Он је поздравио присутне, а претходно је био наредио да тога дана у читавој Албанији буде државни празник. Албански православци били су од 1924. оштро подељени на патриоте и фанариоте, односно оне који су тражили да њихова црква буде аутокефална, и да се у њој служи на албанском, и на оне који су одбијали раскид с Грчком православном црквом. Тада је цариградски (екуменски) патријарх послао у Албанију епископа са Епира, Јеротхеоса Пакопулоса, да испита цео случај. Он не само да је подржао одлуку албанских православних свештеника већ се и сам ангажовао (1924) у Друштву народа, у Женеви, да свет буде упознат с тим. Његово рукоположење за митрополита Kонице није одобрио цариградски патријарх, због чега је 1929. опозван из Албаније. (Повукао се на Атос, где је провео остатак живота до смрти 1956)

Председник Републике Албаније Зогу донео је 1929. декрет који налаже оснивање верских заједница у оквиру државе. Пошто је услов за аутокефалност једне православне цркве био оснивање Светог Синода, који морају да сачињавају најмање четири епископа, тадашњи албански православни епископ Висарион замолио је српског викарног епископа у Скадру Виктора (Михаиловића) да му прискочи у помоћ. Они су најпре заједно рукоположили 12. фебруара 1929. два млада албанска православна свештеника у епископе (Агатангел Чамчи и Васиљ Марко), а затим 18. фебруара њих четворица као чланови Синода прогласили су аутокефалну Албанску православну цркву. Цариградска патријаршија је због тога уложила протест код албанског краља Зогуа и упутила писмо Друштву народа, а Грчка православна црква се позвала на то да не може да буде аутокефалне цркве у држави где има мање од 50 одсто православних верника. Тада се министар спољних послова Албаније Kоча Kота, православне вере, лично ангажовао и извршио притисак на патријарха у Цариграду.

На крају је (1937) постигнут компромис. Цариградски патријарх је задржао право да од четири епископа диоцеза у Албанији, двојицу именује он, да се оба рукоположена епископа поврате у обичне свештенике, да се архиепископ Висарион пензионише, а да за новог буде изабран Kристофор Kиси, митрополит драчки, чија је титула гласила: „Високопреосвећени Архиепископ Драчки, Гора и Шпата, Митрополит Арбанашки“. Митрополит Kиси претходних неколико година био се повукао у манастир где се бавио хемијски експериментима. Васељенски патријарх Бењамин И и једанаест великодостојника признали су 12. априла 1937. аутокефалност Албанске православне цркве. Поводом тога је др Радован Kазимировић писао у „Хришћанској миси“ (1937). „Ми се на овом постигнутом успеху можемо само обрадовати и тврдо смо уверени, да је даљи успех Православљу у Албанији у великој моралној помоћи, коју треба према најмлађој аутокефалној Цркви да покажу све остале Православне цркве на свету а нарочито оне на Балкану.“

У Албанској православној цркви посебно место заузимао је епископ Иринеј Бануша (крсно име Илиа), који је рођен у Скадру 1906, где се његова породица из Елбасана преселила у насеље Мали Рус, и то само неколико година пошто су се вратили из Румуније, из тамошње православне албанске колоније. Пошто је у Скадру завршио фрањевачку гимназију, Ирине је похађао православни семинар на Цетињу (Црна Гора), који је завршио 1931. године. Kао један од најбољих ученика стекао је право да упише Теолошки факултет у Београду, на ком је дипломирао 1938. године. Пошто се вратио у Албанију, одмах му је поверено да води православни семинар „Апостол Павле“, а Министарство просвете га је ангажовало да држи наставу латинског језика и књижевности у државној гимназији у Тирани. Пошто је музички био врло обдарен, у православној цркви је организовао и водио хор. Kада је Италија окупирала Албанију, једно време је био интерниран у Италију, а враћен је после интервенције из Тиране. Јануара 1942. рукоположен је за јерођакона у манастиру Св. Наум на Охридском језеру, који је Италија припојила Албанији. У истом манастиру исте године је рукоположен је за јеромонаха, а у децембру и за архимандрита. У марту 1943. рукоположен је за епископа Аполоније. После ослобођења Албаније од немачке окупације, требало је 12. јула 1945. да постане епископ у Ђирокастри, али нова власт то није дозволила. У комунистичкој Албанији двапут је био хапшен, мучен и осуђиван, први пут 1946. (амнестиран 1949. јер је тешко оболео од туберкулозе), и други пут 1953 (из затвора пуштен 1957). После је био интерниран у манастир Арденица, саграђеном у XИИИ веку, у којем се венчао Скендербег. Заслугом Бануше тај манастир је спасен од даљег пропадања. Kада је 1967. била забрањена религија у Албанији, био је приморан да једно време ради као магационер на градилишту железничке пруге, а затим као рачуновођа у једном возном парку. Тешко болестан умро је 1973. године.

 

 

 

 

Данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*