Александар Апостоловски: Разгибавање

0

Деца ће коначно да се разгибавају у школи, вежбаће обавезно 15 минута дневно. До сада се њихово трчање сводило углавном на бежање с часова. Министарство просвете је коначно схватило да су нам деца закржљала дружећи се са својим смартфонима, па кад их гледам повијене, како буље у екране, предвиђам да ће у убрзаном еволутивном развоју личити на кифле којима се углавном хране.

Такви клинци постају гојазни, а они које мрзи да оду до пекаре, јер су заузети лајковањем и осталим интелектуалним радњама по друштвеним мрежама, претварају се у кост и кожу. Када сам био основац, звали су ме Мистер Сувоња, али је то било у прошлом веку. Сада личим на лопту, за којом сам трчао. Тренирали смо по неколико спортова у школи, тражећи себе између фудбала, баскета и рукомета. Кад то причам ћеркици, терајући је да тренира одбојку, кошарку, или фудбал – што да не – она само за тренутак скрене поглед с мобилног. Читам јој мисли. За њу сам брбљиви, досадни маторац из преткомпјутерског, дакле, препотопског доба. Или пећинар, како ми нежно тепа.

Њени вршњаци немају кондицију да се степеницама попну ни до петог спрата. Дошли смо до тога да се држава најзад сетила да разгибавање постане школска обавеза, уз укидање ослобађања са часова физичког. Да ми је неко као детету причао да ћу за домаћи имати вежбу „здрава стопалца”, како бих отклонио ману равних табана због које некада ниси могао ни у војску, сматрао бих га зрелим за додатну наставу код школског психолога.

Некада су и наставници физичког били посебни ауторитети, јер је тадашњи начин дечачког доказивања било играње за школску репрезентацију. Они су нас селектовали, а потом су са утакмица школских лига млади тренери великих клубова узимали најталентованије. Ко би догурао до тих утакмица, лакше је нашао девојку. Сада највише шанси за прву, виртуелну љубав има онај који напише глупљи ес-ем-ес или постави своју слику – потенцијалног хулигана – на „Фејсбуку” или „Инстаграму”.

У праву је Тони Парсонс кад захтева да се бокс врати као обавезни предмет у енглеске школе. Мој отац ме наговарао да се искушам у рингу, не због тога да би ми исправили нос, већ због жестоких тренинга који челиче дечака пред временима која треба да надођу.

Министар Шарчевић није толико радикалан. Најава вежбица је добар знак ако ће то бити почетак враћања спорта у школе.

Или смо можда престроги према нашој деци? Предлажем да и на родитељским састанцима, маме и тате имају 15 минута обавезног разгибавања. Тако ће им кисеоник лакше допрети до мозга, те ће схватити да у животној дисциплини голог преживљавања, треба много више пажње посветити својој дечици.

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*