Александар Дугин – Алкохол и душа

0

Вино је табуисана супстанца у многим сакралним цивилизацијама. Са његовим коришћењем су традиционално повезани многобројни ритуали и обреди. Значајно је поменути да реч «спирт»[i] долази из латинског «спиритус», што значи дух. Кабалисти такође повезују вино са унутрашњим, езотеричним аспектима. У хебрејском, речи «вино», и «мистерија», «тајна» имају исту нумеричку вредност, па су самим тим синоними у мистичном значењу.

Ова тема је још потпуније развијена у исламској традицији. Шеријат, као спољашњи, егзотерични закон религиозних правила, муслиманима стриктно забрањује конзумирање алкохолних пића, и то се сматра ужасним грехом. У потпуној супротности са овим строгим гледиштем се налази традиција суфизма, унутрашњи ислам, где се, напротив, на све могуће начине певају славопојке посвећене испијању вина и на различите начине величају благодети алкохола. Алкохол је иначе реч арапског порекла и суфи, исламски езотерици тако зову своје “тајно знање”, “унутрашњу иницијацијску доктрину”. И као што је алкохол забрањен за спољашњи свет ислама, а допуштен  за унутрашњи – исто тако, људи шеријата се баве спољашњим видом истине, љуском[ii], а људи тариката њеном суштином, језгром.

Али, наравно, обично опијање не гарантује обавезно достизање истине. То је само пут ка њој. А као и сваки пут он може да буде успешан, а може да се заврши и неуспешно. Али, не мора да се заврши потпуним неуспехом, човек може да се поправи на том путу. Кад човек једном ступи на стазу, он више никада не остаје исти, чак и ако залута.  Закорачити унутра са неопозивим заветом. То је неповратан процес.  Зато се иницијацијска учења брижљиво скривају недокучивим велом алегорија и скривених формула.

Ислам пружа важну слику устројства стварности. Кружница[iii] (обим круга) је шеријат – спољашњост. Центар (тачка) круга је истина – хакикат. Радијус (полупречник) од кружнице до центра круга – тарикат, што на арапском означава (духовни)”пут”. Баш тај пут од кружнице до центра круга се у језику иницијацијске традиције назива “вином”[iv]. И он је идентичан са тајном посвећења из истих разлога. Уосталом, на основу исте логике Индуси називају иницијацијске доктрине тантризма “путем вина”.

Иста парадигма лежи у основи ритуалних опијања чувених таоиста у кинеској традицији и дионизијских мистерија у старој Грчкој.

.

Луцидни сан

Вино није само симбол, алегорија. У Традицији је све повезано. Ако је нешто у односу са нечим, значи да су те ствари повезане и практично. Другим речима, ако је алкохол синоним за иницијацију, онда и његово дејство мора код човека у потпуности произвести ефекат иницијације. Пијење је пут – пут унутра.

И заиста, алкохол тако делује на људе, да им се чини као да улазе у суштину свог бића. Зато је пијанство слично сну. У њему све ствари, исто као у сну, добијају посебно, додатно значење, истовремено препознатљиво и нејасно, речи и звуци добијају нови смисао, бујица асоцијација  и полувизија обузима пијанце.

Ствари и осећања добијају неочекиване димензије. Ништаван разлог изазива претерану реакцију, док се претња или опасност углавном игнорише. Пијанац се пење на кров, хода по симсу, пентра на дрво, пење на оџак, трчи преко аутопута, напада јаче од себе. Углавном, функционише у посебном режиму, у коме спољни свет нема такву снагу и значење, одређеност и тежину, као у будном стању.  То је сан, али сан са сведоцима.

Постојање сведока таквог «сна» лежи у основи јутарњег мамурног кајања. Човек, чак и ако се савршено сећа дешавања током пијења, осећа грижу савести, као да је урадио нешто бесловесно. То је резултат последица «другог стања», које се разликује од свакодневног критичког размишљања.

Спавање и опијање имају сличан образац – човек улази у њих као у подручје своје душе.

Господар алкохола

Искрсава оправдана недоумица –  ако је пијанство тако позитивно, са духовне тачке гледишта, због чега онда пијани људи, уместо дивљења, изазивају тако одвратан утисак, боље речено – презир и гађење?

Изван  себе, замућених очију, дегенерисаног израза лица и покрета, агресивног  и неартикулисаног говора, уцвељени, бесни, аљкавог запуштеног изгледа, безразложно глупаво весели, одбојни, никога не импресионирају, осим себе саме.

Суштина је у томе да алкохол, сам по себи, само отвара врата ка унутрашњости, али не обезбеђује сигурност пута и не гарантује достизање циља. У традиционалним културама алкохолни ритуали су се  изводили по строго утврђеном сценарију. Претходила им је иницијацијска припрема, током које су излагана начела и правила алкохолног путовања, давали су се важни савети, скретала се пажња на знакове и циљеве, набрајале се опасности.

Поред сценарија, ритуалном опијању је обавезно присуствовао “водич” или “учитељ”, који је водио иницираног (пијаног или пијане) кроз лавиринте унутрашњег света, усклађивао на одређени начин и наводио на нужним местима.

Алкохол раствара постојећу илузију о немогућности превазилажења материјалне реалности, која условљава начин функционисања свакодневне свести. Али при том, за разлику од обичног сна, човек задржава одређену вољну контролу над физичком стварношћу, која теоријски мора да прође кроз различите стадијуме распадања, под надзором будног разума. У томе је смисао магичног дејства алкохола.

Али, за пролажење свих етапа тог пута, тог “пливања”, неопходно је поседовати веома усредсређену пажњу и развијену свест. У супротном, тело које се растворило само подиже муљ међупростора између тела и душе. Код обичних, свима знаних пијанаца, тај муљ се појављује на површини, повремено избијајући из њих.

То средишње подручје је врло интересантно. будући да се баш у њему збива најважнији догађај при опијању. Овде брод, којим плови наш пијанац, скреће с курса, и упада у спирални вртлог.

Срчане преткоморе – Атријум

Православна монашка традиција, нарочито преподобни Ава Доротеј, а касније и исихасти, дају детаљан опис човекове танане природе. За разлику од хиндуизма и индијске јоге, ова традиција “заметак душе”и “семе бесмртности” смешта у срце, а не у подножје кичме. То је повезано са чињеницом да хришћанска иницијација разматра стање друге етапе посвећења, када се светотајинска животворна енергија подиже од репне кости ка срцу. Таква суптилна физиологија, у стандардној ситуацији, подудара се са конституцијом сваког крштеног, православног хришћанина (код католика и протестаната је све другачије, али то је посебна тема), а моменат подизања ове енергије односи се на претходни стадијум «оглашеног» (катихумена).

Према томе, стожер «духовног центра» и «истине» се налази у средишту човека. Можемо поистоветити слику исламског круга – шеријат, тарикат, хакикат или кружницу, радијус и центар круга – са устројством људског организма. Кожа -“рожни слој”, кожица, “епидермални слој” – исто је што и кружница. Чуло додира је основни саставни део свакодневног будног опажања. Срце је центар, стожер. А између њих се налазе телесни слојеви и унутрашњи органи. Уосталом, баш код аве Доротеја се наводи да је симбол круга, пречника и кружнице у складу са поретком стварности. Исту појаву – с неким историјско-мистичним детаљима, који су веома важни – открива и рукопис протојереја Авакума.

Кључну улогу у тананој физиологији играју срчане преткоморе. Симболично оне се приказују као “срце обавијено змијом»  и као “древни змај који чува благо”[v]. Срце је душа, а преткоморе су онај простор који спречава улазак .

На основу тог приказа учитељи Умног делања[vi] упозоравали су на «развој слабости преткомора». Из те «слабости» произилазиле су се две екстремне страсти – гнев и пожуда. Гнев је мушки принцип – принцип ватре, а пожуда женски – принцип воде. Најдубља светлост[vii] душе крије се иза срца обавијеног змијом.  Ипак, уколико операција улажења унутра не буде пажљиво изведена, лажне моћи преплавиће ученика и покушај ће бити осујећен.

Веома је значајно то спомињање двеју манифестација срчаних преткомора – гнева и пожуде. Реч је о томе да се у хиндуистичком учењу  Санкхја, “танано, астрално тело” човека, “душа”, друкчије назива – “телом задовољства”, sukshma sharira. То је што се тиче “пожуде”. У исти мах, оно се описује као “ватрена кочија”, а има и друго слично име – linga sharira – “тело фалуса”. То је “гневни” – “мушки” аспект.

Научно настројени Индуси описивали су исте појаве, као и православни списи, само без моралисања, користећи искључиво чињенице.

У сваком случају, смисао се савршено подудара. Срчана преткомора је «кошуљица» душе и ширење енергије душе ван – ка простору преткомора – ствара експлозију женског еротизма, који је мушки агресиван.

Идући путевима алкохола крећемо се у обрнутом смеру. Он се центру приближава споља, али додирнувши извор властитог живота – срце-душу – он изазива сличан ефекат – излив душевних страсти у «зони змаја». Успавани Змај се буди, баца се на уоченог уљеза и гута га.  Ето тад пред нама неразумног (понекад бљујућег), неразговетног бића, са узнемиреном жудњом и наталоженом агресијом.

Ту слаби само кукају и цмиздре. Али, змај је немилосрдан, од слабих прави робове. И онда више никаква заштита не помаже.

Национални модели пијанства

Наравно, озбиљни, прави иницијацијски алкохолни ритуали данас не постоје. Тек понекад, у очајничком револуционарном заносу, посебни, изузетни људи се труде да поново оживе свету тајну његове магичне димензије. Један од њих је Јевгениј Головин, “адмирал”, вечити капетан иницијацијског “Bateau Ivre”, у центру Евроазије. Према херменеутици Раблеа уздигао је «метафизику» свог пијанства дивни Ги Дебор. Француски алхемичар Клод д’Иже је такође пливао у истом “филозофском мору”. Али то су «анонимни адепти», величанствени изузеци. Већина пије на безнадежно приземан начин. Али и ту је могуће изградити хијерархију.

Сакралном алкохолизму су се највише приближили архаични народи – аутохтони становници Сибира, амерички Индијанци, Чукчи, Ескими итд. Код њих су још увек сачувани фрагменти мистичних иницијацијских искустава опијања. Сви схватају да је “ватрена вода” –  тек јефтино путовање на ону страну, врста “шаманског транса”.  Више од свих право на њега полажу, наравно, сами шамани.  Али, “ватрена вода” је унела извесне елементе “демократије”, због чега и сви остали могу следити пут шамана. То не повећава чистоту искуства, али саму чињеницу о склоности архаичних народа ка алкохолу, треба схватити искључиво као позитивну ствар. – Носталгија за пуном вишедимензионалном стварношћу – у овом спарушеном, кастрираном, механичком, картезијанско-тржишном концлогору – сведочи о духовном здрављу, а не о генетској дегенерацији.  Алкохол је у много чему користан, он помаже чишћењу организма од нагомиланог мрачног талога око срца. То је езотеријска терапија. Вуду врачеви би могли много тога да кажу о чудесним лековитим резултатима пијанстава.

Друга категорија су Руси. Они су знатно приземнији од архаичних народа, култура скептицизма је учинила своје. Па, ипак, сачувани су многи сакрални елементи. Прво, Руси скоро никада не пију сами. У народу се то сматра “најнижим степеном посрнућа”.  Чувено је пијење утроје.  То сведочи о мистериозном карактеру сваког удруживања.  Људи се препуштају «пливању», подржавају једни друге, напуштају уске границе свакодневне физичке раздвојености, прелазе у нови заједнички организам, хармоничан и неочекиван. Потенцијали душа се уједињују. Сви посматрају заједнички, интерактивни сан.

Друго, непрекидни пијани разговори врло често прелазе на апстрактне теме – “политика”, „узајамно поштовање (или непоштовање)”, «женске» итд.  На тај начин, интуитивно се одржава концентрација пажње, а свест балансира на ивици падања у беживотну равнодушност изможденог тела.

И на крају, најпримитивнији облик пијанстава се практикује на Западу, код Англосаксонаца, Француза или успаваних Скандинаваца.  То је чисто женска варијанта.  Усамљеност, слика алкохолног делиријума, у потпуности фокусирана на физички и вулгарни сексуални аспект.  У тананој физиологији западног човека, убого је и помало смешно, не само срце, већ и његова преткомора. У другим деловима света није тешко западног змаја помешати са пијавицом.  Исти такав је и тупави западни алкохоличарски разврат. Два, три ексцеса, налет садомазохизма, махинално разметање у празно, пропадање у ништавило, у типичан капиталистички сан без снова. Алкохол помаже да се нижа врста људи извуче на чистину. Њима би било боље да не пију.

Постоји још једна, још нижа категорија, која заслужује пажњу.  Али не у националном, већ у полном смислу.  – Пут вина је забрањен за жене. То је строго мушки ритуал. Руси сјајно схватају тај сакрални смисао. Mannerbund, “мушки савез”, “пијано братство”, скривено је од жена и девојака, и у потпуној је супротности са њима.  Жене одвлаче од унутрашње концентрације (одвлаче), и истовремено спречавају путовања и случајна спонтана искуства (везују). Оне су сметња и за пасивну контемплацију и за галопирајућу активност. Женски алкохолизам је баш десакрализован, попут западног. Стручњаци за алкохолизам знају да је пре свега, пијанство овде често усамљеничко, заправо неповезано са функцијом “нове заједнице”.  Нежна женска структура се битно разликује од мушке.  Није случајно, што се сматра да код мушкараца десно око симболизује сунце, а лево месец, док је код жена потпуно супротно.  У питању је симетрично обрнута рефлексија. “Њен пут је”- како је Ниче говорио – “разумевање сопствене површности”. Другим речима, иницијацијски пут код жена је повезан искључиво са “трезвеношћу”.  Комплетна путања је обрнута.  Мушкарцу је потребно да заспи не спавајући, а жени да се пробуди, не будећи се.

“Чуј, утопљениче, чуј!”

Истинско искуство, успешно искуство, иницијацијско искуство претпоставља јединствени и непоновљиви карактер. Ово се у потпуности односи и на алкохолно «пливање». Упркос олујама и грмљавинама, мирном мору и вртлозима, задатак је докопати се друге обале. То је обала душе. Тамо почиње “нови живот” и рађа се “нови човек”. Не, то није крај пута, то је тек његов почетак, али сада, са друге стране подземних химера тог вашаришта, које ми – потпуно погрешно и неосновано – зовемо животом и постојањем.

Покушаја ће бити тачно толико колико буде и неуспелих почетака, катастрофа и бродолома. Тешко губитницима, који су осуђени на непрестано понављање алкохолног лудила. Али, не можемо, а да не одамо дужно поштовање трагично пропалим на том путу, утопљеницима “великог сна”, жртвама отровне срчане преткоморе. Тамо, у океанским дубинама течне живе, живот је стравичан, али ништа мање страшан од оног у коме се сви батргамо.

Подучавање је овде неумесно. Важно је само да знате тачну цену ствари, разгонећи жабокречину глупости и пристрасна усмеравања образованих манипулатора. Алкохол вас може учинити слободним, може вас и заробити, а може вас оставити у том ружном стању у коме  тренутно живите.

Никада не можеш бити потпуно сигуран.

Ако имаш среће, онда, као што је рекао велики Головин:

Пред тобом, као зла коб,

пуцају знања трулих гљива,

учи да скачеш, учи да пливаш,

на седефу летећих риба.

Текст превели:

Радмила Крунић и Никола Димитријевић

 

 

Пулсе

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*