Aleksandar Dugin: Putin ima dva lica

0

Dr Dugin, proteklih godina smo svedoci rastuće napetosti u odnosima između Sjedinjenih država, EU i Rusije. Neke podseća na „doba Hladnog rata“. Da li se slažete sa ovim stavom ili mislite da tu ima još nečeg?
— Hladni rat je bio sukob dva ideološka tabora. Sada nema tako jasne razlike na polju ideologije, već se pre radi o dve verzije iste liberalno-demokratske priče – napredne, u slučaju Sjedinjenih država i EU i zakasnele, u slučaju Rusije. Pretpostavili bismo da će to značajno umanjiti tenzije. Međutim, to nije slučaj. Zato bi trebalo da potražimo razloge za to na nekom drugom polju, van ideološkog. Najverovatniji uzroci ovog “novog Hladnog rata“ su geopolitički.

Ali je legitimno postavljati pitanja. Nije to stvarno bio ideološki hladni rat između kapitalizma i socijalizma, već se radilo o mnogo širem istorijskom kontekstu, trenutku Velikog rata među kontinentima.

Ovaj Veliki rat kontinenata je osnova razumevanja istorije – pomorska sila protiv kopnene. Evroazija protiv Atlantika. Ako se oko toga složimo, sve ostalo čini se jasno i logično. Postoji večita borba između dve vrste civilizacija – dinamičke (napredne, trgovačke)  pomorske civilizacije i statične (konzervativne, herojske) kopnene civilizacije. Kartagina protiv Rima, Atina protiv Sparte.

Ovo novo pogoršavanje odnosa je rezultat činjenice da se Rusija oporavila od gotovo smrtonosnog udarca koji je dobila devedesetih. Povratak kopnene sile i novi uspon Evroazije je glavni razlog koji objašnjava ovaj novi Hladni rat. Zapravo se radi o onom starom, “večitom“ Hladnom ratu. Devedestih smo imali prividno nezaustavljivu pobedu pomorske sile – otuda globalizacija i unipolarnost.

Ali sada vidimo da se radilo samo o trenutku, mogućnosti koja je mogla da se realizuje. Oporavak Rusije kao, otpor Kine i islamskog sveta i rastući populizam na Zapadu pokazuju da prilika nije iskorišćena. Globalističke elite se sada brane. Aždaja je ranjena, ali je i dalje tu. Pokušava da uzvrati u borbi, i to je glavna stvar u vezi sa novim neprijateljstvima.

Kako vidite nedavne događaje na Bliskom istoku? Da li vidite ikakvu šansu da se stvari dovedu u red ili ćemo biti svedoci sveopšteg sukoba između svih učesnika tamo?
— Region Bliskog istoka vidim kao glavno polje gde se određuje arhitektura budućeg sveta i uspostavlja nova ravnoteža između sila. Ne radi se tu o haotičnoj igri “svih protiv svih“, već o odlučujućoj epizodi Velikog rata kontinenata. Na jednoj strani su Rusija, Iran i delimično Turska (koja se sve više udaljava od Sjedinjenih Država), uz tihu podršku Kine. To je multipolarni blok – Evroazijski blok. Sa druge strane imamo Sjedinjene Države i njihove posrednike – NATO zemlje, Izrael i Saudijsku Arabiju. Oni predstavljaju globalističku stranu, snage unipolarnosti.

To nije ono što je Tramp obećao svojim glasačima (obećao je da će zaustaviti intervencije i povući trupe sa Bliskog istoka), već se radi o klasičnom neokonzervativnom programu. Tramp je, u stvari, talac neokonzervativaca. Možda je to bila cena koju je morao da plati za svoj politički dogovor: da neokonzervativcima dâ spoljnu politiku, kako bi dobio nekakvu podršku za svoje unutrašnje reforme.

Međutim, Bliski istok je prostor od najvećeg značaja. Ako Evroazija pobedi, uspostaviće se multipolarni svetski poredak, a unipolarni trenutak će se završiti jednom za svagda (barem za jedan duži period). Ako atlantisti uspeju da pobede, kupiće sebi dodatno vreme, sigurno odlaganje njihovog nezaustavljivog pada. Ranjena aždaja će preživeti barem još neko vreme. Ali Bliski istok je od suštinskog značaja. Tamo će se određivati sudbina čovečanstva.

Proteklih meseci smo videli “promenu stava“ Rusije prema Turskoj, od od neposrednog sučeljavanja do pune podrške na svim nivoima. Koje su po Vašem mišljenju glavne odlike i posebnosti ove nove situacije u odnosima dveju država?
—Ovo je ključni problem mnogopolarnosti. Unipolarni sistem je odbacio Tursku i osudio je na raspad države. Tako da Turska može da preživi samo u evroazijskom bloku.

Turska je pristupila NATO paktu u okviru posebnih istorijskih okolnosti, kada je to bio razuman korak pred mogućim Staljinovim napadom. Odluka je doneta hladne glave. Devedesetih godina prošlog veka, a posebno tokom dvehiljaditih, situacija se drastično promenila. Rusija više nije egzistencijalna pretnja Turskoj, već su Sjedinjene Države i NATO postale izazov. Uz američku politiku na Bliskom istoku i njenu strategiju prema Kurdima, Turska, kao nacionalna država, osuđena je na propast.

Tako Turska i Rusija imaju razumne argumente za savezništvo. Očigledno je da je u obe zemlje atlantistički lobi veoma uticajan. Taj lobi pokušava da sabotira ovaj proces – obaranje ruskog aviona, ubistvo našeg ambasadora i ostale provokacije, koje su bile pripremane kako bi se uništila svaka mogućnost ovakvog saveza. Kada su atlantisti shvatili da ne mogu zaustaviti ovo zbližavanje, pokušali su da sruše Erdogana pučom, jula 2016. godine. U tom ključnom trenutku, Rusija je dala Turskoj delikatnu ali odlučnu podršku.

Odnosi Grčke i Rusije su imali “uspone i padove“ proteklih godina. Šta mislite, kakvi su sada ti odnosi?
— Grčka je bratska pravoslavna zemlja. Rusija je naslednica vizantijske i grčke kulture, mi smo civilizacija koje potiče od Grka. Sveta gora je i dalje naša duhovna prestonica. Stoga smo, kulturološki gledano, najbolji prijatelji.

Geopolitički, Grčka nije suverena država, jer je pod potpunom kontrolom EU i globalista. Levi populisti iz Sirize su pokušali da prekinu ovu vrstu ropstva, ali nisu uspeli, uprkos velikoj podršci naroda. Desne populiste je skrajnula i potisnula globalistička elita i tako sprečila njihov prirodni napredak. Grčka je talac EU i nije slobodna. Grčka nije subjekat geopolitike, već objekat. Rusija bi pomogla Grcima da se oslobode atlantističke okupacije, ali glavni deo posla bi trebalo da izvedu sâmi Grci.

Dakle, odnosi između dve države su jedno, a odnosi između njihovih građana su nešto sasvim drugo. Prvi su uslovljeni lojalnošću NATO paktu i kontrolom EU. Zbog toga odnosi Rusije i Grčke ne mogu biti dobri, jer ne odražavaju volju sâmih Grka, već obnovljenu poziciju pomorske sile. Nasuprot tome, postoji i nešto što je prilično dobro – to je da Rusi vole Grke. Mi Grčkoj dugujemo našu kulturu, naš pravoslavni hrišćanski identitet, gramatiku, jezik i duhovnost. Prava Grčka je za nas Grčka naroda, a ne elita. To je Grčka Svete gore – naše voljene Svete planine – Grčka svetog Kozme Etolskog, svetog Pajsija Svetogorca i Efraima Filotejskog.

Prošlo je samo nekoliko nedelja od značajne podrške glasača ponovnom izboru Vladimira Putina na mestu predsednika Rusije. Međutim, postoje glasovi, čak i unutar Rusije, koji ističu njegov neuspeh u pokušaju da izvuče Rusiju iz izolacije i da pruži običnim Rusima bolji život. Šta mislite o situaciji u Rusiji i šta ruski narod očekuje od svog vođstva u godinama koje dolaze?
— Napisao sam jednu posebnu knjigu o Putinu – Putin protiv Putina. U njoj objašnjavam Putinovu suštinsku dvojakost. On se može posmatrati dvojako. Sa jedne, on je spasio Rusiju od propasti koja se činila neizbežnom i uspeo da povrati suverentitet i nezavisnost ruske države. Stoga, on je heroj. Pored toga, naš narod dobro razume da moramo platiti ozbiljnu cenu za našu veličanstvenost. Zato nema kritikovanja Putina u vezi sa Krimom ili sankcijama. Upravo to su razlozi da on dobije još veću podršku. Tako da on uglavnom uživa podršku Rusa upravo iz onih razloga zbog kojih ga Zapad (pomorske sile, globalisti) mrzi.

Sa druge strane, on je okružen liberalima (zvaćemo ih šesta kolona), koji ostaju lojalni njemu lično, ali pokušavaju društvu da nametnu samoubilačku politiku. To je drugi Putin, drugi Putinov lik, kao vizantijski ili ruski carski orao. Socijalna pravda u Rusiji je danas ravna nuli, podivljala korupcija i dalje cveta, duhovni život i kultura su u dubokoj depresiji. I zato brine ta druga Putinova strana.

Zato mi čvrsto i zajedno stojimo sa Putinom pred njegovim neprijateljima spolja – oni ga mrze baš iz onog razloga zbog kog ga mi volimo, ali nam se ne sviđa što se oslanja na liberale u vladi i drugde.

 

geopolitika

POSTAVI ODGOVOR

*