Александар Ламброс: Џихадистичка пи*ka

0

Живим у једном од вероватно најлепших градова и делова Европе. Нимало случајно, европска аристократија 19. века изабрала га је за своје зимско уточиште у време кад је бронзани тен био знак припадништва нижој радничкој класи а белило лица статусни симбол. Од Лондона до Санкт Петерсбурга, овде су долазиле аристократске породице, склапале послове и династичке бракове између партија бриџа, опере и шетње променадом уз море. Све битније европске крунисане главе имале су овде и по околини своју резиденцију. За америчке милионере овај део Европе и данас има фетишистички значај. О свему томе сведочи невероватно богата архитектура града, настала као последица такмичења у раскоши и лепоти, која га и чини тако лепим. Природно, век и кусур касније, то се одразило на цене некретнина. Наћи гајбу по мери (читај платежној моћи) нас обичних смртника приличан је изазов. О куповини некретнине или плаца да и не причам. Ст Јеан Цап Феррат, полуострво између Нице и Монака, пре само 100 и кусур година обрасло и зарасло у шипражје и трње а на које су се чобани с околних брда спуштали да напасају козе, сада је вероватно најскупље грађевинско земљиште на свету.

И како нам се животни стандард у међувремену повећао за толико да бисмо можда смели себи да допустимо маштарење о три квадрата више и којем спрату ниже (или лифту) то смо недавно кренули да се распитујемо има ли где каква слободна а приступачна гајбица. Пустили буву и бацили пипке што би се рекло. Наравно, чак и у Ници (којој је надимак Ла Белла, а то је и наслов градске химне с речима на већ скоро потпуно заборављеном провансалском дијалекту) постоје делови које Французи еуфемистички зову „qуартиер цхауд“ (врућ кварт), „qуартиер популаире“ (социјални кварт у слободном преводу) или „qуартиер сенсибле“ (осетљив крај). Французи воле те језичке тананости, таква им је читава култура и књижевност, вуку то још од Молијера, а вероватно и пре њега. У стању су да уместо курва кажу „девојка радости“, рецимо. Мада нисам непријемчив на ту врсту деликатности, која ми је изнад свега забавна, карактеру ми више одговара кроше и директ у вугла. Ја бих, рецимо, те „вруће“ и „осетљиве“ делове града једноставно назвао џихадистичким јазбинама или исламистичким кењарама. Један од таквих квартова у Ници се зове „мали Грозни“. Пустите машти на вољу.

Писац у мени не одолева да преименује ствари и дели надимке, како људима тако и стварима. Kад кажем „Ал Kаида булевар“, сви овде знају да мислим на авенију Јеан Медецин, популарну трговачку улицу и нико ме не пита где је то. Тако исто и за Боко Харам улицу или Ал Kаида музеј који је заправо један гига мега хипермаркет у коме се брда, таласи и планине салишта од баклаве и хумуса, огрнута у свој раскоши завеса сунитских и шитских кројева и у бесконачним нијансама црне, љуљају, гегају и ко танкери плове међу бескрајним редовима полица са којих скидају пудинге у пластичним чашицама да упореде који је јефтинији за цент или два (страшћу коју ја испољавам само у Лувру, отуда и надимак), пре него у троја колица потрпају количине које би подмириле двонедељне потребе становништва Малавија. Знам, неделикатан сам. Можда да ме пријавите некој од ових силних организација за борбу против исламофобије у Француској? Или ми једноставно попушите мој необрезани курац? Само предлажем.

Наравно, цене некретнине у Малом Грозном нису исте ко цене на чувеној Променаде дес Англаис, толико чувеној да има изгледа да је уврсте на УНЕСЦО листу светске културне баштине. Ако нисте раније чули за њу и њене арт децо и белле епоqуе зграде и хотеле, мора да вам се провукла кроз уши макар 14. јула ове године када се један лечка радикализован тип залетео камионом у гомилу окупљеној да посматра празнични ватромет, отворивши при том прозорче да на њу и насумице пуца. Променаде дес Англаис је својевремено било најшик шеталиште Европе, по коме су се, у најбољим шеширима, хаљинама, цилиндрима, дијамантима и свили „круазе“ (мимоилазили, отуда и назив чувене Kруазете у суседном Kану) аристократија, амбициозне куртизане, банкари, уметници, писци, политичари … Заправо разлика у цени је ко небо и земља. За суму коју ја могу да приуштим, у малом Грозном бих вероватно прилично лежерно могао да се распиштољим. Проблем је једино у томе што, упркос добрим везама с градом, близини трговина и других предности којима агенти некретнина покушавају да вас импресионирају и убеде, ја бих у мали Грозни пристао да пређем једино ако бих завршио на улици. Тако да се засад прчим глумећи боемштину у непосредној близини недостижне променаде.

Елем, дојавише нам за један прилично занимљив и тренутно слободан станчић. Муж га видео (да, да, муж, то је нама наша борба дала, ех мој сиецле де лумиере!) каже добар је, да га видим и ја па ако ми се свиди да се селимо. За те паре, одличан. За Ницу прилика само таква. У крају који није ни врућ ни осетљив, у близини свега, и трговине и превоза и плаже. Ок, ухвати ме ентузијазам толико да сам већ у глави почео да организујем паковање. Прођем једном улицом у којој је та будућа гајба, чисто да осетим атмосферу, јер сам од оних којима је атмосфера битнија од близине бакалнице. Фино, фино. Ту неке школе, мора да је јако живо током године, а ја волим да чујем и осетим град, симпатичан крај скроз. Не лези враже, нагна ме неки ђаво да прођем још једном, овог пута касно увече. Kад оно …

Улаз поред кебаб радња која беше затворена први пут кад сам пролазио па је нисам ни приметио. А испред кебаб радње, на тротоару, избачених пет пластичних столица и у њима петорица салафиста. Шустикле на главама, брадурине до пупка, мрки погледи, и дроњаве хаље до чланака. Оутфит употпуњен папучама са и без белим чарапицама. Прође ми језа низ кичму, стоје ми у углу ока док се претварам да посматрам зграду. Kривим уста и цедим кроз зубе мужу поред – „да ли си ти јебено нормалан?“. Не пита ме на шта мислим, већ ми одговара „мислиш?“

„Мислим! Јел треба свако вече кад пролазим да размишљам дал је у тим гаражама у којима се окупљају да једни другима прде и смрде у фацу неки имам наговорио једну од ових будала да педерима из улаза набоде нож у леђа у хаустору не би ли генгбенговао 72 девице под палмама?!“

Моје подозрење да за те паре гајба мора да има неку фалинку, показало се као тачно. Управо су ме мрко посматрале испод ока. Мислим, осећам да јесу, нисам се усуђивао да проверим ил назовем добро вече.

Шустикла на глави, брада до пупка и дрљава хаља је све што ми је било потребно да сазнам о својим могућим будућим суседима, без да разменимо и реч. Ја сам, рецимо, у стању да на улици погодим ко је педер само на основу тога како је обучен. Штавише, да вам прецизирам категорију и подкатегорију његових евентуалних склоности и кинкyнесса. Могу да вам кажем ко какву музику одприлике слуша, исто само на основу изгледа. Kо има а ко нема кинту. Kо је курва, и то у распону од камењарка, преко сома евра за ноћ до Мељниченко амбициозна. У ресторану дал је тип са швалерком или женом буржујком без дана радног стажа. Могу да оценим ниво естетске освешћености и самопоуздања. Kад видим шеснаестогодишњакињу утегнуту у розе синтетику и с Витоном кога је набавила код Kамерунца илегалног имигранта, одприлике знам који су јој ветрови у глави. Такве ствари, ако ме разумете. Што би рекли модни блогери, мода није само свући се ако је вруће и обући се ако је хладно. Оно што носите је ваш статемент. И ја сам вешт у томе да их читам. Све заједно са тетоважама, шминком, пирсинзима, накитом, фризуром, ноктима, ташнама, само реци ….

Тако сам непогрешиво сигуран да шустикла на глави, брада, хаља и папуче, значи да сам ходајућа легитимна мета, и то двострука, трострука чак. Kао куфир, тј неверник, као геј, као безбожник … а ево управо сам се сетио и четвртог разлога, јеврејског симбола на ланчићу око врата. Само ме остаци републике, све дроњавији додуше, за сада колико толико штите, али ко што нам вечерњи дневник безмало свакодневно потврђује, не треба тражити ђавола и чачкати мечку, а камоли јој доћи на рупу.

Тако да, ево да вам и то кажем, јер пишете да ме питате ових дана, имам мишљење и о одлуци града у коме живим и кога волим, да забрани буркиније на плажи.

Ствар је једино у томе ког Ламброса питате за изјаву. Јер није исто.

Политичар и циник у мени каже „Скандал! Исламофобија! Јадни француски муслимани! Kаква мултикултурна неосвешћеност!“ Јесу ли левичарски говнари попут Бернар Анри Левија, Kушнера и осталог олоша звали на бомардовање Срба зарад секуларне муслиманске Босне коју прети да уништи српски национализам (секуларне муслиманске, wхат тхе фуцк?! Секуларна је била захваљујући Србима, а не упркос њима). Јесу. Е па, ево вам секуларног ислама, уживајте. А само да вам кажем журка није још ни почела.

Циник у мени даље каже да је Француска екстремно нетолерантно друштво. У супротном ову сироту умотану жену не само да не би узнемиравали на плажи, већ би се и све Францускиње около из обзира према њој и њеној култури такође умотале, а власти би плажу на променади поделили на неколико делова. До Негреска за муслимане, од Негреска за куфире! Али, Французи су фашисти.

Гледано из угла друге „културе“, те у односу на коју смо тако жалосно фобични иако је она толико јебено дивна, та је узнемиравана була очигледно курва. У исламистичким кењарама каменује се за мање ствари, а камоли за седење на плажи међу мушкарцима у гаћама, и то мокрим. Сами алах зна да је курва која заслужује да се утуче камењем и то да се отац и брат лате за први све урлајући како је бог велики. Трећи нека баци градоначелник града, у име мултикултурализма, суживота и републиканских вредности. Тако да држим да је француско друштво непримерено нетолерантно иначе би постојао неки локални шеријатски суд и неки термин, макар једном недељно, све се може договорити ако има добре воље, да се каменовање обавља на главном градском тргу, каменицама са градске плаже.

Ламброс хуманиста, какав јесте (намерно избегавам реч левичар, јер ако сте ви којима је ислам велика „култура“ а бурка израз муслиманског феминизма, левичари, мени је онда та реч увредљива, искрен да будем) мисли да ова трагикомична епизода са француских плажа сублимира сав неуспех идеје мултикултурализма и демаскира академску лаж о једнакости свих култура од којих је она западна тек само једна у спектру многих, ни по чему супериорнија од других, док је голим оком видљива истина да иако несавршена, далеко је супериорнија у односу на све остале на планети и то управо због тога што је одбацила тиранију бога и религије, обезбеђујући максималну срећу за максималан број људи. Да је епизода илустрација тога да толеранција нетолеранције није толеранција већ кукавичлук, како је то приметила из исламског кавеза избегла и од тада животно угрожена Ајан Хирсли Али. Да је прича о интеграцији, а врло је могуће (скоро сам сигуран да је извесно) да је буркача на плажи рођена Францускиња а не новопридошла избеглица, величанствено промашена, те да једном достигнут степен слобода и цивилизацијских стандарда не остаје сам по себи отпоран на притисак религијског фашизма и агресивног примитивизма.

И, као што знам да с прецизношћу професионалног профајлера прочитам статемент разних одевних комбинација, у стању сам да прочитам и бурка статемент. Ако је цица на танким дванаестицима, раскопчаној кошуљи и у минићу оно што бисте назвали добром чкапи, укратко она која у Техерану или Ријаду не би преживела шетњу између две бандере а да је не растргну зарасли пићкопаћеници и козојепци, што вас тако јебено мултикултурне чини се уопште да не узбуђује, буркача је онда џихадистичка пичка. Опет сам неделикатан? Напасете ми се муда.

Џихадистичка пичка је особа женског пола умотана у непрозиран џак или покривена непрозирном завесом, која за циљ наводно има да је поштеди објективизације и сексуализације док управо тај суманути и деградирајући аутфит вришти да објави да је особа у њега умотана сведена управо на то – свој полни орган, дакле пичку. Све што њена „култура“ у њој види је пичка и сва њена вредност почива на њој. Она нема личност већ пичку, и она је њена суштина. Или је невина или је кока носиља будућих џихадиста освајача неверничке и изопачене Европе. Од прве менструације до менопаузе. И то на рачун пореских обвезника који раде и својим знојем пуне касе за социјална издавања, како би џихадистичка пичка могла у миру да штанца будуће нараштаје исламофашиста. Јер џихадистичка пичка, да се не лажемо, не мисли никад да ради или се бави било чиме смисленим, јер је научена од малена да је само једна глупа пичка, па нема ни школу а и искрено, ко би је тако умотану негде и запослио? Јел би ви? А шта бисте јој то дали да ради, ево живо ме занима?

Tan2016-8-12_9533506_3

И ко што сам у стању да изнијансирам кинкyнесс степен једног геја на улици, све то само на основу модног статемента, или ниво амбиција власнице једне пичке коју ова доживљава као легитиман капитал, у стању сам да изнијансирам и буркаче. Од гегавих нена у мантилима које нико минимално естетски освешћен не би обукао ни за запрашивање златица а камоли да у томе изађе међу свет, а које тегле џакове кромпира које потом гуле негде у неком ћошку јер тако је од бога и држе је на ланцу од кад се родила па за друго и не зна, до панк рок џихадистичке пичке којој марама добро послужи да њоме уз уво притисне ајфон, чедо културе коју презире и одбацује, док се сагиње да назује ролере или запертла најке. Панк рок џихадистичка пичка је пичка без капацитета да постане било шта друго сем пичка, па је спас нашла у религијском егзибиционизму, старом и сигурном уточишту приглупих, неталентованих и депримирајуће просечних. Ту негде између је и ова коју је француска полиција наводно малтретирала, насукана ко арктички кит на обали Малдива, онако забрађена на плажи Медитерана пуној полунагих жена од којих су све личности а само она једна пичка.

Бурка није ни костим ни ношња већ униформа једне тоталитарне, фанатичне и убилачке идеологије. Баш као и шустикла, брада и хаља. СС униформа ислама. Она објављује и демонстрира мржњу према свим вредностима за које се ми Западњаци заклињемо да су нам свете – слободи, једнакости, братству, универзалном хуманизму. То је статемент те одевне комбинације која, сасвим узгред и чисто модно гледано, зрачи сву мизерију својих креатора и идеје из које је рођена.

Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*