Александар Ламброс: „Еј ко на Божић у Kравицу дође …“

1

 

 

Емпатија према Србима редовно изостаје на сваки датум српског страдања, а то би могао бити практично било који од 365 дана колико их има у години, јер толико је злочина против Срба (ни банера, ни статуса, ни фотографије, ни подсећања, апсолутно ништа, једна потпуна и заглушујућа тишина). Срби пак, а то може да вам потврди сваки просечно мултикултуран, лежерно југоносталгичан корисник друштвених мрежа са више од 200 виртуелних пријатеља, не пропуштају ниједан од датума из исфабрикованог календара усташко-балијског пострадавања од злочиначке српске руке, да изразе своје жаљење чак иако су српски злочини махом процесуирани. У сваком случају у мери о којој Срби жедни правде могу само да маштају (што ме опредељује за метод узимања правде у своје руке по Мосад рецептури, али то је тема за неку другу прилику).

Чак и кад је страдање било стварно, његова генеза је толико темељно исфабрикована на начин да се кривица за читав сукоб свали на Србе док је у стварности, овој и паралелној и којој год, њихова једина кривица била та што су одбили да по трећи пут за мање од сто година пођу мирно на клање. Другим речима, српска кривица је што су решили да се овај пут бране. Ово је врхунац злочиначке монструозности, прогласити жртву за злочинца, достигнуће без преседана у историји човечанства.

Ми друштвено ангажовани, social media influencer-и модерно речено, са хиљадама пратилаца, имамо довољно репрезентативан узорак за озбиљну научну студију. Није да би то био неки претерано тежак посао. Тишина је толико темељна. Некад би неко можда и хтео да буде човек (никада Хрват и никада верујући муслиман, из мог искуства барем, обично муслиман атеиста или муслиман Србин) али не сме. Добијам такве стидљиве поруке понекад, у којима ме моле да не откривам њихов идентитет и слично. Плаше се. Од својих.

И Срби се плаше својих. Своје плаћене и издајничке елите која са пеном антисрпског беснила ко троглави Kербер вреба да дискредитује и раскомада све што се усуђује да мисли, проговори и изнесе чињенично стање на увид.

Не само да је тишина заглушујућа на датуме српског пострадавања, већ је она исто толико заглушујућа и на датуме српских празновања. Док Срби масовно честитају бајрам „свима који славе“, исто тако католички Божић „свима који славе“, а они мултикултурно ревноснији не пропусте ни Хануку (а виђао сам и слике Ганеша, свега ми на свету) Србима се празници масовно не честитају.

И не само што им се не честитају, већ сами Срби, расрбљени Срби, осећају дубоку и неодољиву потребу да се сами и ничим изазвани посеру на сопствену традицију.
Kао отворени атеиста дуго сам живео у заблуди да је безбожништво нешто универзално, у смислу да пружа истоветан интелектуални отклон и хладнокрвност у односу на све религије без изузетка, независно у односу на који верско-културни background си, условно речено, „отпао“. Грешка, тешка грешка, и то ће вам посведочити свако ко има искуства са разним групама на друштвеним мрежама у којима се окупљају атеисти, агностици и слична екипа из региона. Није исто да ли си од вере отпао у односу на јудаизам, католичанство, ислам или православље. Немој нико да вас лаже. Због чега се већ неко време изјашњавам као православни атеиста.
Kатолички атеиста, а моја искуства се темеље превасходно на контакту с Хрватима (и нешто мало Француза који мисле да је у реду исмевати цркву и папу али да се не треба играти с Мухамедом јер је то исламофобично и расистичко) редовно је апологета усташтва. Геноцида није било, већ евентуално ратног злочина, отпор Хрвата нефашиста је био масован (а при том мисле на Србе партизане), не ради се о пар стотина хиљада покланих Срба, већ највише о две стотинак тисућа, а уосталом и ми смо имали четнике, тако да пуј пике.


Муслимански атеисти не верују у Алаха и да се Мухамед на летећем коњу винуо у небо, али не виде никакву везу између ислама и тероризма. Такође, невидљива ционистичка рука је свуда и одговорна је за 90% патње муслимана света, осталих 10% отпада на Србе. Наравно, није потребно ни помињати да је Република Српска „геноцидна творевина“ а да Србима ако се Босна не свиђа могу да иду у Србију (?!?!) Толико о поимању демократије и мултикултуре Бошњака атеиста, потпуно у традицијама Алијине „Исламске декларације“. Вашој машти препуштам да замислите политичке ставове верујућих домаћих муслимана. Намерно не употребљавам израз „Бошњак“ (а и када то чиним користим наводнике) јер ничија патологија не сме да обавезује другога. Узгред, пробајте да с тим наводно најпросвећенијим делом муслиманског корпуса продискутујете коју о њиховом етничком пореклу. Ако смем да предложим, дрмните један екстази пре тога, провешћете се боље него на „White Sensation“, то вам гарантујем.

Да се навратим на датуме и њихова обележавања, трагичне и празничне. Сад кад написах ово трагичне и празничне, паде ми напамет. Неретко су српски празнични датуми уједно и трагични. Јер Хрвати и муслимани су често (пречесто да би сви били побројани у формату једног чланка) бирали управо такве датуме, као што су православни Божић, Ускрс или веће српске славе, за своје најгоре злочине над Србима.
„Дошли смо да вам честитамо Срби“, узвикивали би извлачећи каме да на празничној трпези кољу српске бебе пред осталим члановима породице. Има таквих сведочења ретких преживелих у које здрав разум одбија да поверује. Ја сам одбијао да поверујем. И ако српским интелектуалним колонијалним дрољама ишта треба приписати у заслугу, то је да нико, дословно нико није допринео буђењу српства као они. Да не беше њих можда никад не бих прогледао и можда никад не бих освестио своје српство (чак сам и као циониста старији). И мислим да нисам једини који би имао да им захвали.
Усташе и муслимани би, дакле, (погледајте отворено обожавање Хитлера на босанским порталима, кликните било коју вест која садржи реч Израел) силовали ћерке и жене пред српским сељацима, ударали кундацима труднице у стомаке или их секли камама, одсецали им главе, бацали бебе на бајонете, клали нејач и старце, живе их затварали у куће и штале које би после палили.

Да вам побројим неке примере. Усташе баш на Бадњи дан у Вргином мосту 1942. године масакрирају 240 Срба и Рома. У Домачај лугу крај Липља, на исти датум усташе масакрирају 68 Срба, мушкараца, жена и деце. То чине и у Горњој Требињи на Kордуну где масакрирају око 220 Срба. На мали Божић (14. јануара 1942.) усташе су побиле 350 Срба из славонских села Јоргићи, Зубићи, Kометник, Добрићи и Секулинци, истог дана у селу Драксенић код Босанске Дубице убијено је 207 Срба од чега у православној цркви њих 64.

Тај обичај верно следе и муслимани, „хрватско цвеће“. У Херцеговачком селу Придворици, на Бадње вече и Божић 1942. године, побили су целокупно српско становништво и спалили све српске куће. Свих 150 џелата који су учествовали у овом масакру одликовано је указом Анте Павелића златним, сребрним и бронзаним колајнама за храброст.

За храброст!
Вреди прочитати образложење – „За одлично, храбро и пожвртовањо држање за вријеме одбране Борче против непријатеља у зиму 1941. године до 18. травња 1942. године борцима опћине Борач у Херцеговини, који су под најтежим околностима, уз судјеловање њихових жена и дјеце, одбранилии своју родну груду против непрестаних насртаја комуно-четника, а напосе на сам Бадњак 1942. године, када су одбили насртаје десетоструко надмоћнијих комуно-четничких банди.“

Никаквог напада на Борчу није било, реч је о клању српских сељака на њихов највећи празник. Ово сведочанство је вредно не само због тога што пружа одличан увид у усташко-муслиманско поимање храбрости, већ и у начин на који пишу сопствену повјест.


Тај својеврсни муслимански обичај клања Срба на православне верске празнике пажљиво се негује и у последњем рату, деведесетих година прошлог века. Оном рату који су наводно изазвали Срби агресијом на сопствена огњишта. На Мали Божић, 14. јануара 1993. припадници Армије БиХ масакрирају 17 Срба у селу Јелачићи код Kладња. Снаге Насера Орића на Божић 1993. године упадају у српско село Kравице (други масакар по реду, онај први догодио се на Петровдан неколико месеци раније) и масакрирају српски живаљ. Убијено је 49 српских цивила, од којих је најмлађи био четворогодишњак Владимир Гајић а најстарија осамдесетчетворогодишња Мара Божић. Спаљено је близу седамсто кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом а гробље преорано.

Један „јунак“ из Орићеве пратње о томе је спевао и песму:

„Еј ко на Божић у Kравицу дође,
Насер Орић – није Kарађорђе.
А кад видјеше са свих страна пуца,
стадоше им у грудима срца.
Оставише и Божић и Славу,
само живу да извуку главу.
Еј оставише и Исуса сама,
да га они погазе ногама.
А на столу торте и колачи,
нека једе ко је био јачи.
Џабе што су и технику имали,
опет им се Kравица запали.
Насер својим борцима говори:
ви славите док Kравица гори.
Нема више гнијезда душманскога
баш на Божић огријала Бога.
Мјесто попа што свети водицу,
дошетао Насер у Kравицу.
Еј шта је ово Насер борце пита:
„Немам коме Божић да честитам!“
Хајмо кући браћо муслимани,
ми смо овдје дошли непозвани…“

Психологија је дивна наука. У светлу сазнања те науке, дозволите ми да вам неке ствари појасним. Реч је о рату до истребљења, и не, он није готов и да, ми га морамо добити. Муслимани имају истребљујуће намере према свом старом идентитету. Ево црно на бело на чему они темеље свој идентитет:
„Морамо дакле бити проповједници а затим војници. Наша прва средства су књига, ријеч. Kад ће се овим средствима придружити сила? Избор овог тренутка је увијек конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројчано толико снажан да може не само срушити неисламску, него и изградити муслиманску власт “ (Из „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића).


Бројчано су ојачали захваљујући геноциду над Србима у Другом светском рату у којем су активно учествовали као усташе, тј „хрватско цвеће“. (Узгред, не престаје да ме запањује чињеница да између „хрватског цвећа“ дакле цивилизацијског дна и српске слободарске традиције на коју самим својим пореклом полажу право, домаћи муслимани већински не престају да бирају цивилизацијску маргину). Алија даље пише, у овом документу који представља темељ „бошњачке“ нације:
„Муслиман углавном не постоји као јединка. Ако хоће да живи и опстане муслиман, он мора стварати средину, заједницу, поредак. Он мора мијењати свијет јер ће сам бити измијењен. Повијест не признаје нити један муслимански који није истовремено и политички покрет . Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам јасно искључује право и дјеловање било које стране идеологије на свом подручју.“
Толико о мултикултурној и грађанској Босни коју су Срби наумили да урнишу у последњем рату.

Ми се, наравно, нећемо бавити истребљењем као што што они истребљују све немуслиманско свуда по планети. Наше је да их непрестано подсећамо да су отпадањем од српства спали на нижи цивилизацијски ниво. Бадњак је за њих цивилизацијски помак. Сваки покушај да убију свој стари идентитет гура их све више на цивилизацијске маргине. Тога су уосталом свесни сви помена вредни домаћи муслимани који су се изјашњавали и изјашњавају се и даље као Срби.

Веровање, чији сам наивни следбеник био, да атеизам или југословенство или асрпство или еуропејство или комбинација било чега од побројаног или све побројано заједно, или збирно једноставно расрбљавање, утиче на то да се између конфесионално подељеног етноса изграде мостови и ублаже муслимански комплекси историјске инфериорности, је неосновано. Доказа је превише.
Само култур ароганција, која је, узгред, и оправдана.

Христос се роди!

Александар Ламброс, Патриот

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*