Александар Ламброс: Француски медији против интереса Француза

0

Много ме занима, а и забавља председничка кампања у ФР, посебно медији. Kаква предивна и прешарена илузија слободе медија и независног новинарства. СВЕ је питање кинте, истина је потпуно небитна. Наравно, све је много лепше нашминкано и исценирано него код нас где су ствари мање изнијансиране и далеко провидније.

Дакле, Марине је у другом кругу и све је стављено у погон да не победи. Најпре су редом сви битни остали председнички кандидати позвали своје гласаче да гласају за Макрона како она не би победила (чак и ако вам Макрон није по вољи, гласајте против Марине). Томе се придаје толики значај и то се толико бесомучно понавља, да ме је искрено запањило. Имаш утисак да нацију чине дебил до ретарда, који нису у стању да одлуче за кога да гласају ал ето, мора се испоштовати демократска проформа па им онда цртају кога да заокруже. Меланшон, четврто пласирани, иначе „екстремна левица“ и чији програм има толико много сличности са програмом Марине Ле Пен (минус питање имиграције) а која је као „екстремна десница“, одбио је да саветује своје бираче за кога да гласају, али је потом уследила таква медијска хајка („како је то могао у једном оваквом судбоносном тренутку за Француску, бла бла бла“ … ) да је на крају прибегао генијалном решењу: и даље не даје савет својим бирачима за кога да гласају, ал се изјаснио да неће гласати за Марине. (Ево рекох избегох). Марине је, иначе, постала више од жене и политичара, добила је статус митолошког бића, неке модерне Медузе или тако нешто. Нација се мобилизује. Апокалипса је близу. На ТВ екранима откуцавају дани, часови, минути, секунде … Kомета се приближава, хоће ли је избећи и зауставити пре него удари у Француску. Није само Француска у питању, Европа је улог. Није ни Европа само у питању, планета је. И њен чаробни геополитички систем, који прогресивно и неузастављиво (ако само склоне Марине) хрли ка прагу хиљадугодишњег Паx Америцана. Халлелујах.

lepen

Рећи нешто њој у прилог (а неко сте мудо, типа писац, професор и слично) је потписана друштвена и професионална смртна пресуда. Професионално и политичко самоубиство. Тако да уз њу нема ни глумаца, ни певача, ни старлета, ни познатих писаца, укратко никога из обавезног циркуса који данас прате једне поштене демократске изборе. Градоначелник неког градића из редова саркозијевих „републиканаца“ се усудио да је подржи у другом кругу и уследио је одмах поступак искључења. Kад тежину етикете носим ја, небитна придошлица (поруке запрепашћења Орацију и држања моралног слова) замислите како је онда за неког ко је стварно битан. Иначе, никако ми није јасан тај либерал прогресивистички морално супериорни став, зар су заиста до те мере бестидни? Најпре годинама подржаваш најслугењарскију и најкрвавију могућу политику у служби америчког империјализма, а онда некоме држиш проповед о правима и моралу. Ал данас су интелектуални стројеви који марширају ко један, важнији од војне моћи. Што оно рече Стаљин својевремено, „шта од војске има Ватикан?“Тако се понавља до бесвести – популизам и екстремна десница. Док ти не позли. Није потребно уопште анализирати. Само означити. Та забуна с етикетама игра огромну улогу јер нико не жели да га означе екстремним десничарем, јер је то лоше по имиџ. Сви би да су ненађебиви левичари и космополити. Тако је програм Марине левљи од оног званично левог ал је она популиста и екстремни десничар. А леви програм је нашминкани фашизам, обећање раја ко из „Kуле стражара“ Јеховиних сведока. Уз пар предуслова … да нестану Руси, да нестану Срби, да заволимо ислам, да се Европа уједини (у чему?), да наши ресурси остану наши а афрички исто наши, да створимо довољне залихе робља од 2 цента по пару Најки ал с хигијенским условима рада и да људска права завладају свуда тамо где нам капитал има интерес, са фашистичким диктаторима као председавајућим УН комитета за људска права …

Људи који су руке окрварили свуда по планети, довољно је само погледати крваве трагове „арапског пролећа“, ти онда дробе о мрачној прошлости Фронт Натионала и њеног оснивача, оца Марине Ле Пен. Верујем да је мрачна и да има више од једног спорног елемента. И лично ми је матрори Јеан Марие одвратан. Али, јеботе, код свих осталих што су ти руке крвавије, то си подобнији за напредак. Па погледајте каријере ликова као што су Саркози, Бернар Kушнер или режимских интелектуалаца као што је Бернар Анри Леви.
Марине је свог оца искључила из странке коју је основао. Чак јој је и то минус (не постоји потез који би могао да буде добар), јер кад је то могла да учини оцу на шта ли је тек спремна као председник државе. А мени је управо тај поступак, иако сигурно не лак, био државнички. Учинила је оно што је било исправно.

На киосцима стрипови са Марине као злим јунаком. Специјална издања угледних новина са драматичним насловима типа – „Шта ако кошмар постане стварност? Марине председница“ или „Најцрњи сценарио – који су излази?“ Појављују се слике Марине из студентских дана, негде је пијана, негде распојасана, негде једноставно ружна. Ничу „сведочења“ бивших сарадника. Подсећају нас да је Хитлер победио на изборима. Малверзације ничу ко печурке после кише, од пре 10, 5 и 3 година, ал ево излазе на светлост дана недељу дана пре другог круга. Анкете на улици – сви који су за Марине су без зуба, с неофарбаним израсцима, неукусно обучени и обавезно без дипломе. У најбољем случају заборављени од система који ће, ето Макрон да васпостави на скроз новим и ренесансним основама. Ако се заустави да се слика за селфи, користи беду радника, ако помилује дете манипулише масе итд, итд …. Маркон је свеприсутан, увек леп, увек насмејан, увек исфотошопиран. Kад се слика с народом и мази дечицу то је онда „блискост масама“ и „окупљање нације“ (коју Марине иначе дели). Новинари му НИKАД не постављају незгодна или замка питања. Не постављају му чак ни очекивана питања тако да ни данас, недељу дана пред изборе, нико заправо нема појма шта му је програм а сви знају да је не само најбољи могући већ и једино могући за будућност земље, посебно за њен прогрес (фетиш реч која ми изазива језу као „хајл“). Његови професори се сећају његове невероватне бистрине и интелектуалне радозналости, и никоме није чудно да је сада на прагу Јелисејске палате. Било је природно одувек. Да кампања потраје три дана дуже био би прилог о томе како су птице певале на француском на дан Макроновог рођења.
И данас се десило незамисливо! Ницолас Дупонт Аигнан, који је у првом кругу освојио 4.7% гласова, стао је на страну Марине Ле Пен. Гостује у дневнику, каже да је голиста и да као голиста и убеђени републиканац не може да подржи Макрона.

Новинар, видно шокиран – „Ви, дакле, подржавате екстремну десницу?“
Дупонт Аигнан – „Не мислим да је Марине екстремна десница.“
Новинар – „Ви, дакле, издајете голизам због екстремне деснице. Мислите да би де Гол био уз екстремну десницу данас?“
Дупонт Аигнан – „Мислим да је де Гол два пута спасио Француску и да је данас Француска у ситуацији да се спашава.“
Новинар – „Ви, дакле, као голиста стајете уз екстремну десницу?“
Дупонт Аигнан – „Ја, као голиста, не могу да станем уз Макрона који је антитеза голизму“ …. и тако у бескрај ….
То је, наравно, ођекнуло … нашао се неко ко се усудио да подржи Марине. Десило се незамисливо, прекршен је страшан табу – неко је подржао Марине. Још незамисливије – неко ко за себе каже да је голиста подржао је Марине.
Франсоа Митеран је својевремено изјавио – „Француска је у рату с Америком, само Французи то још не знају“. Демократија је обесмишљена до апсурда. Све је постало само питање капитала, од чега зависи колико квалитетну шминку и костим себи можете да приуштите.
Смрт фашизму! Актуелније данас него тридесетих и четрдесетих, кад су га људи макар били свесни.

Александар Ламброс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*