Aleksandar Lambros: Hrvati još nisu završili sa nama!

11

Istoričar umetnosti i poznati srpski bloger, Aleksandar Lambros za PATRIOT govori  životu u Francuskoj, uticaju Izraela na njegovo nacionalno buđenje, Islamu, o Srbima i srpskim interesima…

Živite u Francuskoj, EU državi u kojoj je muslimanska populacija jedna od najbrojnijih u Evropi. Da li se Francuska polako ali sigurno pretvara u svoju suprotnost, od kolevke revolucije i sekularizma u jednu zemlju teokratskih getoa sa šerijatskim zakonom koji možda nagoveštavaju da će takva budućnost biti cele francuske države i nacije?

Statistika kaže da u okviru EU, Francuska ima najveći procenat muslimanske populacije. Kako zakon zabranjuje popis po rasnoj ili verskoj osnovi, ne zna se tačno koji je procenat u pitanju, ali procene se kreću od 5 do 10 posto od ukupne populacije. Ja ili neprestano primećujem i srećem  100% od tih 5% i onda nekih 50-ak posto od preostalih 95% ili su te procene loše. Uglavnom, i po najuzdržanijim procenama u pitanju su milioni, minimum tri i po. Ono što je provereno i sasvim izvesno, problemi kreću kada ukupan broj muslimana u jednom društvu premaši 5%. Uzmite političku kartu sveta pa pogledajte sami. Ima li negde društva u kome muslimani čine više od 5% stanovnika a da s njima nema problema? Ne znam koji je procenat potreban da se stigne do inreverzibilne tačke (tačke pucanja) ali moj utisak je da mu se Francuska približava. Naravno, postoji mnogo muslimana koji islam uopšte ne praktikuju i to ih ne zanima već gledaju da od života naprave najbolje što mogu u uslovima koje pruža jedno demokratsko zapadno društvo a kakvi ne postoje nigde u svetu u većinski muslimanskim zemljama. Pominjem ovo jer kad god se potegne priča o islamu nađe se neka budala koja će da kaže kako poznaje nekog muslimana koji je savršeno normalan kao vi i ja i nema nikakve veze s ovim manijacima koji se raznose eksplozivom po autobusima. Pa poznajem ih i ja, s nekima se i družim, a i oni se druže sa mnom uprkos tome što znaju kakvo mišljenje o islamu imam, ali da bi se suština jedne religije sagledala ne možeš izvoditi zaključke na osnovu onih pripadnika koji je ne praktikuju, već na osnovu njenih fundamentalista. Ko su fundamentalisti? To su vernici koji se najstrože drže osnova, tj, fundamenata svoje religije. Postoje i fundamentalisti budizma i oni su vegetarijanci. Islamski fundamentalisti su masovne ubice i koljači.

Kad pogledaš rezultate raznih istraživanja među evropskim muslimanima, a sad ću pomenuti one najoptimističnije, minimum 20% evropskih muslimana ne prihvata sekularizam, misli da šerijat treba uvesti u Evropi, smatra da žene nisu ravnopravne s muškarcima, podržava Daesh, misli da homoseksualizam zaslužuje smrtnu kaznu, da Izrael treba zbrisati s lica zemlje, da žene moraju biti pokrivene, da svi moraju upražnjavati halal režim ishrane itd, itd …. Znate li vi koji je to broj ljudi, čak i po ovim najoptimističnijim rezultatima? Pa nek ih je i 3% samo, taj broj je opet veliki i jako preteći za budućnost jednog demokratskog društva.

Da se navratim na pitanje, pogoršanje situacije u Francuskoj za mene je vidljivo golim okom. Neću sada uopšte da navodim kvartove u koje ne zalazi ni policija, niti burke po ulicama Pariza (inače zabranjene), niti devojčice od jedva deset godina koje potpuno pokrivene idu u državne škole, ni to što u centru Pariza jedva možeš da pronađeš kebab koji nije halal. Nestaje slobode govora, upravo ono što je zapadnu civilizaciju učinilo tako ubedljivo nadmoćnom i naprednijom u odnosu na sve druge na planeti. Ne smeš da uvrediš muslimane, kao da je uvreda nekakav validan argument u bilo kojoj raspravi (jer su muslimani kolektivno toliko infantilni, agresivni i neurastenični, a mi kao društvo ih tako i tretiramo, ko ljude s posebnim potrebama) da te ne bi digli u vazduh. Treba samo videti tu beskrajnu pipirevku kad god se priča o islamu. Sve možeš da čuješ, beskrajnu neku argumentaciju, sem gole istine – a ona je da je islam jedna totalitarna, ubilačka, suprematistička ideologija u mnogim stvarima slična nacizmu i apsolutno nekompatibilna sa sistemom vrednosti sekularizma i demokratije. Nekad se neko usudi da konstatuje očigledno al taj odmah biva raščerečen i linčovan i prokažen kao fašista, islamofob, desničar i šta ti ja znam. Tako da svi uglavnom ćute ili beskrajno mlate o stvarima koje nemaju veze sa životom. Uglavnom o neuspesima integracije, za šta je redovno krivo francusko društvo, kao da je integracija jednosmeran proces. Ne odbacujem uopšte ništa od onoga što se navodi kao problem – getoizacija, nizak stepen obrazovanja, nezaposlenost itd, može biti da nije učinjeno baš sve ili dovoljno, ali ostaje činjenica da su uslovi za samoostvarivanje koje pruža zapadno društvo beskrajno bolji nego bilo gde u muslimanskom svetu i mnogi muslimani koji su to hteli, postali su uspešni i ostvareni u čemu god da su hteli da budu uspešni.

Uzgred, procenjuje se da u ima preko 100.000 etničkih Francuza koji su prešli na islam. I to su opet skromne procene.

Da li su domicilni Francuzi i dalje tolerantni prema strancima posle svih terorizama koje su preživeli i da li će sve ovo što im se desilo po Vašem mišljenju možda dovesti desnicu u Francuskoj na čelo države?

Prema strancima ili prema muslimanima koji su mahom francuski državljani? Evo kao stranac u Francuskoj, a nije da nisam tražio nešto što će da potvrdi moju predrasudu s kojom sam se doselio, o Francuzima kao arogantnim i netrpeljivim prema strancima, mogu mirne duše da izjavim da je moj utisak da su Francuzi jedan jako tolerantan i otvoren narod. Nisam doživeo da me neko ismejava kako govorim jezik ili da mi kaže kako mu otimam hleb ili već nešto slično što kao Srbina u Srbiji (ili Srbina iz Bosne) kod nas može da te snađe. Znate ono „dođoši iz Bosne/Krajine/Kosova/Crne Gore koji otimaju hleb domaćima“ i slične autošovinističke priče, ispada da Srbi nemaju pravo da se slobodno kreću srpskim zemljama. Ili, ona tragikomična šatro patricijska priča o pravim Beograđanima a u okviru nje još tragikomičnija o krugu dvojke. Ili o civilizacijski naprednijoj Vojvodini u odnosu na Srbe „preko Save“. Ni kao gej nisam nikad doživeo neku neprijatnost. Sem toga, Francuzi su jako diskretni i poštuju vašu privatnost. „Živi i pusti druge da žive“ je zaista preovlađavajuća filozofija. Iako je odmah jasno da sam stranac, retko mi se dešava i da se raspituju odakle sam i zbog čega sam u Francuskoj. Stekao sam utisak da se to vidi kao zabadanje nosa gde mu nije mesto.

S druge strane ne vidim ni da stranci imaju neki preterani problem da se prilagode životu u Francuskoj. Evo meni je najveći integracioni problem bio jezik. Ovde živi na stotine hiljade Rusa, Poljaka, Čeha i drugih Slovena i istočnoevropljana. Nikad nigde ne čuješ o njima kad se raspravlja o problemu integracije u francusko društvo. Nisu problem stranci već muslimani.

Među Francuzima koje ja srećem veliki je broj onih koji potpuno kupuju medijsku priču o nekim lošim „radikalizovanim“ momcima koji su šatro oteli i zloupotrebili inače divnu i miroljubivu religiju i oni su jako zabrinuti za stigmatizaciju tih normalnih, nazovi umerenih muslimana (koji se, uzgred budi rečeno, ne suprostavljaju nikako ili jako bledunjavo, ovima što im navodno otimaju religiju). Ima, naravno, i onih s dubljim uvidom u prirodu problema, ali uglavnom su naterani u ćutnju terorom političke korektnosti (mada „razvežu“ se ponekad kad naiđu na nekoga ko, poput mene, ne zarezuje političku korektnost). Zvučaće vam čudno, ali moj je utisak da većina Francuza misli da nisu dovoljno tolerantni.

Što se desnice i levice tiče … Šta je više danas uopšte politički levo i politički desno? Evo ja bih baš voleo da mi to neko raščlani i objasni jer se više u tome ne snalazim. Oland i njegovi socijalisti su levičari a podržavali su i politički i materijalno najgori ljudski šljam i džihadistički ološ u Siriji. Pri tom su u dobrim odnosima sa Saudijskom Arabijom čije zvaničnike odlikuju za doprinos u borbi protiv ekstremizma a u lošim su odnosima s Rusijom o kojoj ne prestaju da baljezgaju kao o totalitarnoj i nedemokratskoj.

Je li politika Obamine administracije leva? Šta je onda brutalni imperijalizam? Sarkozijeva vlada je bila desničarska i ponašala se k’o da je Berlinski kongres bio pre dve godine. Taj čovek je, mrtav ladan, u sred imigrantske krize izjavljivao da prihvatne centre za naseljavanje izbeglica s Bliskog istoka treba otvarati u Srbiji i Bugarskoj. Eto tako, odlučio Napoleon. Nema arapske diktature s kojom taj čovek nije bio dobar i od koje nije uzimao pare, da bi istovremeno Putinu držao slovo o gej pravima u Rusiji (na marginama samita G8 u Nemačkoj 2007. po svedočenju njegovog bliskog saradnika koji je ispričao da ga je Putin tom prilikom, uličnim jezikom rečeno, najladnije iznapušavao). Ekonomski, i levi i desni zastupaju interese krupnog kapitala koji im i finansira kampanje. I tako bih mogao da nabrajam do ujutru … i šta je onda levo, a šta desno? S druge strane jedinog koga čujem da otvoreno i bez zadrške brani principe sekularizma i demokratije i počeše se da se osvrne na sve gori položaj radničke klase, što je normalno levičarsko polje delovanja, je Marin Le Pen, koju ovde nazivaju ultra desničarkom. A kad ona ta pitanja potegne nazivaju je populistom i demagogom. Oland je, inače, nakon terorističkih napada u Francuskoj izjavljivao da je rešenje u borbi protiv terorizma pojačano bombardovanje Asadovih trupa. I to tako bude prihvaćeno najnormalnije. Jel vi vidite koje su to šizofrenije i ludila? I kakav onda izbor ima francuski glasač između levo i desno?

Ja mislim da je ta priča oko imigranata i posledičnog jačanja desnice veštačka i medijski isforsirana. Ona sigurno ima nekog udela, ali ne najvećeg i isključivog. To što Marin Le Pen konstatuje ono što inače svi vidimo, da postoji neki problem s muslimanima i integracijom a Oland nas ubeđuje da smo ksenofobični, je samo deo problema. Šira priča je ko uopšte danas vlada našim životima i koje su nam opcije na raspolaganju da se prosečan čovek uključi u donošenje odluka koje se tiču njega samog i njegovog života. Ušli smo u eru mekog totalitarizma i prosečan glasač oseća da nešto nije u redu iako možda ne ume da prokljuvi tačno u čemu je problem ili da ga precizno dijagnostifikuje. Pa bi da proba opcije koje do sad nije probao jer mu je pun kofer šupljih priča o progresivnoj budućnost koja evo samo što nije, a kirija mu iz meseca u mesec sve veća a plata sve manja.

Ja, inače, ne propustim priliku posle svakog terorističkog napada da im kažem kako su nas, Srbe mislim, zbog takvih koji ih sad nasumično masakriraju po ulici i prevozu, besomučno bombardovali, najpre u Bosni a potom i u Srbiji. Novi džihad je počeo u Bosni i to Izetbegovićevom „Islamskom deklaracijom“, a oni su to svesrdno podržali protiv Srba, svojih saveznika iz dva svetska rata. Nemam problem uopšte to da im kažem. Mnogo me nervira to prenemaganje, kačenje zastava i poziva na molitvu i sveće, cveće i medvediće posle svakog napada. Žrtve su, naravno, nevine, ali na širem planu sami su odgovorni za ono što ih je snašlo i što će ih tek snaći, jer žurka još nije ni počela. Ja mislim da im činim uslugu kad im to saopštim, umesto da ih tapšem po ramenu i jaučem „jao, jadni vi“. Žao mi je, neko je za ovo odgovoran a to su vaše vlade. Izvolite mrdnite svoje ušuškane guzice i sagledajte malo širu sliku. Jednom ćete svakako morati, jer ovo će se ponavljati.

Prošlog leta u gradu u kome živim u terorističkom napadu stradalo je preko 80 ljudi. Istraga je utvrdila da je oružje za napad obezbedilo dvoje Albanaca. U bici za Košare, francuski specijalci su pomagali albanske teroriste.

Kako Vam EU izgleda danas posle najezde mase migranata, Bregzita, najave novih egzita, porasta popularnosti desničara, između Trampa i Putina?

Izgleda mi ko pripovetka Franca Kafke. Meni i Sovjetski Savez sada deluje kao super demokratično uređenje u odnosu na EU danas. Ko su uopšte ti, nigde izabrani i ničijom voljom potvrđeni, ljudi koji vladaju životima stotina miliona ljudi? Kome oni polažu račune? I ta simulacija demokratije gde će o nečemu ljudi da se izjasne na referendumu, recimo, čiji ishod nikoga ne obavezuje. Što se mene tiče, sve što o EU danas treba da se zna, jeste da organizuje izložbu nacisti Stepincu i ne izda čak ni neko saopštenje povodom postavljanja hrvatskog nacističkog pozdrava upravo na grobovima njihovih žrtava (kao da na spomeniku u Aušvicu piše sieg heil) a da istovremeno od Srbije zahteva da zatvori ruski humanitarni centar u Nišu, koji se inače bavi uklanjanjem neeksplodiranih mina. Takvi su prioriteti. Pametnome dovoljno.

Dosta kritikujete zapadne medije. Šta je to što Vam toliko smeta u izveštavanju tih medija?

Bezočno laganje. Stvari vam ovako stoje – postoji određeni politički narativ, i sve, bukvalno sve se filtrira i iskrivljuje da stvari u njega stanu i uklope se. To može da se kreće u rasponu do blagog iskrivljavanja i šminkanja istine i činjenica, ili njihovih interpretacija, pa do otvorenog i bezočnog laganja. To sve glatko prolazi jer istovremeno postoji i jako lep i fino našminkan privid slobode govora i medija (uz neprestano bombardovanje nebitnim smećem, koje ja zbirno zovem „rijaliti mentalnom radijacijom“). Vazda neke rasprave, diskusije, paneli, talk show emisije, gosti, stručnjaci, mišljenja … ali sve pažljivo isfiltrirano tako da ipak ne može da prođe ništa što se ne uklapa u poželjan, odnosno, vladajući politički narativ. Izveštavanje ne postoji, postoji propaganda.

A srpski mediji?

Sveopšti kupleraj i prostitucija, kao uostalom i svuda na našoj javnoj sceni. Kako je Srbija okupirana zemlja s instaliranom marionetskom vladom, mediji su joj takođe okupirani. Najpre, oni su bili i preduslov okupacije. Integritet je redak, najbolji su takozvani alternativni mediji, blogovi i nezavisni portali. Uz, naravno, zatrpavanjem tonama mentalnog radioaktivnog smeća u vidu izveštavanja o kubikaži silikona poznatijih domaćih prostitutki, jer to je ono što nam je bitno.

Sami ste u jednom tekstu Vašeg bloga napisali da prolazite kroz fazu nacionalnog osvešćivanja zahvaljujući Izraelu i Francuskoj, ako niste bili ironični, kako je do toga došlo?

Nisam uopšte ironičan. Rastao sam bez ikakve nacionalne svesti, ili ako je ona postojala, bila je jugoslovenska. Onda je izbio onaj nesrećni rat kod nas, a srpska politička elita, inače komunistička, dakle fukarska, promovisala je pinkovski model patriotizma – jedno sveopšte seljačenje, primitivizam, muvanje, pljačkanje, bezobzirnost, cajke, kajle, popove i navijače. Većina pristojnih Srba je verovatno mislila kao i ja – „pogledaj nas kakvi smo“. Za sve to vreme NGO sektor, ili prostije rečeno, saradnici okupatora, radili su na eksploatisanju tog pinkovskog imidža Srbije, gurajući okupatorski politički narativ, svuda i na svakom mestu a koji se sumirano svodi na to da su Srbi jedno sveopšte nacističko zlo koje treba satreti bez milosti. E, onda je obojena revolucija uspela konačno i kod nas, početkom dvehiljaditih i NGO/okupatorski narativ je postao dominantan i sveprisutan, što je sve palo na od strane komunista pripremljen opustošen nacionalni teren i na kulturološki model devedesetih. Tad kod jednog dela Srba (koje zbirno zovem drugosrbijanci) okida i psihološki mehanizam samomržnje. To je suštinski posledica teške krize identiteta, kad pojedinac ne uspeva da izađe na kraj s njegovom težinom (iskreno rečeno, nije lako biti Srbin, koliko puta kažem da bi me mnogo manje bolela glava da sam recimo Norvežanin ili Grk) pa onda psihološki usvaja deflamatorsku i degradirajuću sliku o sebi koja mu se servira („Zašto nas svi toliko mrze, mora da ipak ima neki razlog?“). Neki to zovu stolkholmskim sindromom, ali ja mislim da je problem dublji i složeniji i da bi „samomrzeći sindrom“ bio prikladniji temin.

Kako sam po prirodi vrlo političan, živo zainteresovan za svet oko sebe, pokušavao sam da raspetljam šta se to zapravo dešava. Mnogo mi je odmagalo moje duboko levičarsko uverenje da je insistiranje na etničkom poreklu nekako ispod nivoa mog poimanja univerzalnosti humanizma. E, onda mi se „desio“ Izrael. Kao i većina prosečno obeveštenih ljudi manje više sam verovao u sve medijske izbljuvotine koje se o Izraelu plasiraju. Onda sam počeo da samostalno istražujem i, mic po mic, onako kako sam krčio sebi put kroz antiizraelsku propagandu, postajao sam hard core cionist. Bilo je tu i mnogo transfera ljubavi prema Srbiji. Kako sam smatrao da bi svako moje zauzimanje za Srbiju bio izraz nacionalizma, a nisam želeo da me vide kao nacionalistu, lakše mi je bilo da se politički zauzimam za nekoga za koga sam smatrao da je žrtva slične nepravde (verovatno uz nadu da će se neko tako založiti i za nas). Kasnije sam u par navrata i bio u Izraelu, i kao što sam to pominjao jedno milion puta do sada, ako ima neko putovanje da me je istinski i dubinski preobrazilo, onda je to Izrael. Beskrajno sam mnogo naučio u toj zemlji i od tog naroda u ličnim kontaktima. Kad vidiš zemlju koja je većim delom pustinja a nastala je pre nepunih sedam decenija u nezamislivo neprijateljskom okruženju, a koja je danas regionalna sila i napredna po svim mogućim parametrima, moraš da se zamisliš i zapitaš. Ili kad vidiš Tel Aviv kako danas izgleda a pre 107 godina bio je jedna najobičnija pustara s dinama i trnjem. I onda počinješ da shvataš da sve to ne bi bilo moguće da Izraelci nisu imali nacionalnu i državotvornu svest, da nisu znali da izvuku pouke iz sopstvene tragične prošlosti, i da nisu imali samopoštovanja. Takođe, shvatiš ono što već znaš, da bog otac ne može da ti pomogne ako ti nećeš samom sebi da pomogneš. Čudno ili ne, razvijajući jake političke simpatije prema Izraelu, počeo sam nacionalno i da se osvešćujem.

Što se tiče Francuske, u kojoj živim evo sad već pet godina … Lako je steći pogrešan utisak o tome kakav je moj odnos prema mojoj novoj zemlji, pošto neprestano kritikujem njenu politiku. Ja Francusku, zapravo, mnogo volim. Mene je ta zemlja doslovno očarala. Francuska možda nije u tolikoj političkoj dubiozi kao Izrael, pa sam ovde na delu video drugu vrstu nacionalizma. Ovde sam video kako ribari lenjirom mere ulovljene školjke i vraćaju nazad u vodu one koje nisu dostigle reproduktivnu zrelost; video sam kako na hiljade i hiljade Francuza šalju čekove s prilozima kako bi se na aukciji potukla ponuda nekog američkog milionera koji je hteo da kupi neki Robespjerov dnevnik, i tako ga zadrže u zemlji, to jest, Nacionalnoj arhivi; video sam kako iz Nacionalne arhive u belim rukavicama izvlače i takve stvari kao što je i jelovnik u noći susreta francuskog kralja Fransoa I sa španskim kraljem Karlosom V; video sam razna amaterska i dobrovoljna udruženja koja obnavljaju zarasla i urušena utvrđenja i zabačene seoske kapele i grade gnezda za ugrožene vrste ptica; video sam da postoje nacionalne arhive za čuvanje nakita, nameštaja i kostima; video sam strastvenu opsednutost estetikom, detaljem i dizajnom, od serviranog tanjira, do urbanizma, koja je ovu zemlju učinila verovatno najlepšom na svetu; video sam da „savoir faire“ i „savoir vivre“ à la française („francuština“ u slobodnom pevodu) imaju gotovo religijski status …. mogao bih da vam nabrajam do ujutru. Uporedo s mojim divljenjem prema Francuskoj i njenoj kulturi, rasla je i moja svest o srpstvu. Govorio sam sebi, evo, ovako se voli zemlja, i osećao se krivim za veleizdaju.

Da li nacionalno osvešćeni Srbin mora neminovno biti ultradesničar?

Evo, vidiš, to ti je pitanje jednog istraumiranog Srbina koji je žrtva višedecenijskog političkog zlostavljanja. Ono me nekad ne bi šokiralo, a sad mi je savršeno besmisleno. Kod koga se ide po sertifikat o nacionalnoj pravovernosti? Kod Biljane Srbljanović? Nataše Kandić?

Dakle, oko nas postoje, evo redom, jedan otvoreno nacistički režim (Hrvatska), jedna nazovi državna tvorevina u najvećoj ljubavi sa islamskim kalifatom s kojim deli „vrednosti“, političke težnje i bratsku solidarnost (bosanska federacija), zatim jedan totalitarizam severnokoreanskog formata (Kim Il Đukanović i klika), zatim jedna narko-mafijaška-džihadistička tvorevina koja se bavi izvozom srpskih bubrega i ostalih organa (tkz Kosovo), na severu jedna ksenofobična i zaista ultradesničarska EU članica podiže bodljikavu žicu na granici (Mađarska) a ti me pitaš jel’ nacionalno osvešćeni Srbin mora obavezno biti i ultradesničar. A Srbija jedina istinski multietnička i multikonfesionalna zemlja čitavog regiona.

Neverovatno koliko se zapatio taj ustaški narativ da je svako, ma i najbezazlenije pominjanje bilo kakvog srpskog interesa, odmah velikosrpska aspiracija ili srpsko ultradesničarenje. Da kažeš da si Srbin je već težak nacionalizam. I to ti ga, po onoj narodnoj da te niko ne nagrdi toliko ko nagrđeni, spočitavaju oni koji bi morali da se pokriju ušima i ćute,  Hrvati, bosanski muslimani, Albanci, sve sami snabdevači ljudstvom nacističkih SS odreda.

Nedavno ste imali referendum u Republici Srpskoj o, obratite pažnju, državnom prazniku. O prazniku!!! Setite se histerije koje je to izazivalo. Na sva zvona o tome kako Srbi „opet“ destabilizuju, zveckaju oružjem, izazivaju, ugrožavaju stabilnost regiona (Evrope, sveta, planete, univerzuma) itd, itd … Dakle, puko pominjanje bilo kakvog srpskog interesa ili političkog narativa je ultradesničarenje. E, pa, neće da može.

Da li su Srbi i Rusi možda skloniji levim idejama nego desnim i da li je to neki naš nedostatak?

Stvarno ne znam za Ruse, a ni Jugoslavije ne bi bilo da su Srbi urođeni desničari. Ali znam nešto drugo. Srbi prosto imaju fetiš na promašene i pogibeljne ideje tipa jugoslovenstvo, komunizam, nesvrstani, Evropska unija … Koje im uz to što su promašene, još i „nemaju alternativu“. Ne uspevam sebi uopšte da objasnim tu vrstu političke i ideološke nefleksibilnosti i komesarske rigidnosti.

Da li možete povući neke paralele između srpskog i jevrjeskog naroda izuzevši opšte poznato vekovno stradanje?

Mogu. Jevreji su sebi stvorili državu nakon dva milenijuma rasejanja i tragikom nabijene istorije, Srbi su stvarali države drugima – Slovencima, Hrvatima, muslimanima, Makedoncima, dok su svoju potpuno i temeljno urnisali. Jevreji svojim ratnim avionima nadleću Aušvic da time odaju počast žrtvama holokausta, a u Jasenovcu su dželati svojim srpskim žrtvama postavili ploču sa hrvatskim nacističkim pozdravom „za dom spremni“. Izrael je pustinjska zemlja bez dovoljno vode a poljoprivredno je samoodrživa i izvoznik je cveća. Srbija je plodna zemlja bogata vodom koja uvozi beli luk. Iz ove tri činjenice proizlaze vam sve moguće paralele između Srba i Jevreja, pa koga zanima nek izvoli da se time dalje zanima.

15645184_712478688920609_459409585_n

Šta Vas vezuje za Izrael, šta za Francusku a šta za Srbiju?

Za Izrael jake političke simpatije i divljenje prema snazi i geniju Jevreja. Verovatno da nema naroda koji je toliko nesrazmerno svojoj veličini doprineo čovečanstvu. Divljenje prema načinu na koji su se izborili s jednom nezamislivom traumom i patnjom. Za Francusku, život, ljubav, sloboda koja mi je u domovini bila uskraćena, i očaranost njenom kulturom. Za Srbiju jezik, koji je DNK moje duše, i moj osećaj za pravdu.

Izrael je u sličnoj poziciji/situaciji što se tiče okruženja kao i Srbija. Republika Srpska i Dodik imaju naročito dobre odnose sa Izraelom tako da je Džeruzalem post pisao svojevremeno kako jedini narod u Evropi koji se može nazvati prijateljski Izraelu su Srbi iz R. Srpske. U tom tekstu autor je ipak naglasio da ne treba mešati R. Srpsku i Srbiju. Ovome je verovatno razlog to što je Srbija priznala nepostojeći narod Palestince, odnosno njihovu državu za vreme mandata Tomislava Nikolića. S duge strane Izrael nije priznao Kosovo niti namerava. Kako gledate na tu našu nebuloznu spoljnu politiku?

Stvarno bih voleo da mogu da prokomentarišem srpsku spoljnu politiku, ali ja blagu predstavu nemam šta je srpska spoljna politika. Jasne su mi i hrvatska i bošnjačka i crnogorska spoljna politika, ali pojma nemam šta je srpska. Jel ona uopšte postoji? Meni se čini da ne. Sem ako se pod njom ne podrazumevaju direktive EU i SAD ambasadora koje naša instalirana, kolaboracionistička vlada redovno dobija. Jedino iz te perspektive postoji nekakvo objašnjenje za našu spoljnu politiku. I ono bi ujedno bilo i odgovor na tvoje pitanje.

Sedere duabus selis koncept „dve Srbije“ nije bio stran ni Jevrejima Starog zaveta koji su se večito nalazili između dve velike sile čiji su se interesi prelamali preko teritorija na kojima su živeli Jevreji. Mudro ste primetili ovu sličnost sudbine dva naroda. Međutim, stiče se utisak da ste prevideli da je upravo ta istorijska okolnost „između čekića i nakovnja“ stvorila od Srba i Jevreja ono što su oni danas. Tako oformljeni kroz mučnu starozavetnu istoriju Jevreji su pre svega svetu dali monoteističku religiju i s njom prateća moralna načela, judeohrišćansku kulturu iz koje se razvila savremena evropska kultura. Da li Srbi imaju takav potencijal i šta oni mogu dati svetu?

Srbi su već previše dali svetu. Nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu. Usporili su nadiranje Turaka u Evropu a u oba svetska rata u samom su vrhu po broju žrtava (u Prvom na prvom mestu sa 28% izgubljene populacije) i to na pravoj, a ne pogrešnoj strani. Imamo epsku narodnu poeziju kojoj u čitavoj evropskoj književnosti mogu da pariraju samo Ilijada i Odiseja. Dali smo čak i jednog papu (Sikst V, rođen kao Srećko Perić) nije ni čudo što su Hrvati toliko iskompleksirani u odnosu na Srbe – najfanatičniji su katolici na svetu a Srbi su, a ne oni, dali papu. Čak je i albanski nacionalni junak polu Srbin. Evo, da od sad pa u narednih dvesta godina ništa ne damo svetu, Hrvati nas ne bi sustigli ni za hiljadu godina, i to čak sa svom tom bezočnom krađom srpske kulturne baštine, počev od jezika. Srbi su, čak, izmislili mašinicu za brijanje i hidroavion.

Hoću da kažem, ta velika istorijsko-filozofska pitanja nas uopšte ne treba da zanimaju. Mi moramo, najpre, da prestanemo da ginemo za druge i za interese drugih i da taj svoj specifični položaj, taj Sedere duabus selis koji pominješ, naučimo da pretvorimo u svoju prednost a ne da ga preživljavamo ko zli usud. Naravno, za to su potrebni izvesni preduslovi od kojih ja kao prvi vidim nacionalnu osvešćenu intelektualnu i političku elitu. Koju mi nemamo i koja je planski i sistematski uništavana. Potom treba da se okrenemo sebi i bavimo sobom. Doslovno okrenemo sebi i doslovno bavimo sobom. U radu na sebi sav potencijal kojim raspolažemo mora da ode, kakav crni svet i doprinosi i dubioze te vrste. Da povadimo plastiku i smeće iz reka, ofarbamo ogradu, raskrčimo šiblje, posadimo cveće, posejemo svo to povrće koje uvozimo, blokiramo pristup hrvatske robe na naše tržište, sednemo da se dogovorimo gde su konačno granice naše države, i gde treba da budu za dvesta godina od sada. Takve stvari, pusti svet.

15645178_712478015587343_904239468_n

Ako primetite sukob dve Srbije se uvek nekako završavao pobedom proistočne. Vizantija, Otomanska imperija, Pravoslavlje, pa čak i posle ustanka Karađorđa koji je bio pod dominantnim ruskim uticajem naizgled prozapadna Srbija pobeđuje dok u suštini narod ostaje naklonjen istoku što i dovodi do rušenja Obrenovića. Zatim u Drugom svetstkom ratu opet pobeđuje proistočna Srbija i to nas uvodi u komunizam. Te dve Srbije često menjaju ideologije ali ne menjaju „geografije“. Da li je to zapravo znak da je narod većinski proistočno orijentisan?

Pa ne znam baš koliko je to bio sukob dve Srbije a ne sukob koji je kroz agenturu izazivan spolja u skladu sa trenutnim interesima velikih sila. Mi smo onda na njega reagovali na ovaj ili onaj način, uglavnom nespretno i nesrećno, jer imamo tu potrebu da ginemo za tuđe interese i nemamo jasno definisan nacionalni interes (il smo ga videli na pogrešnom mestu, jugoslovenstvu na primer). Ne bih ja rekao da je ta podela tako jednostavna, meni ta priča opet vuče na ustaško-drugosrbijanski narativ o Srbima kao zaostalim bizanticima, urođenim nedemokratama koji ljube despotiju, nekulturnim divljacma, dok su oni, ustaše i drugosrbijanci, civilizovane demokrate i kulturni kosmopoliti, dakle Zapadnjaci. Važi. A jedino Srbi stvorili državu, i to dve države, sa demokratskim institucijama, i jedino Srbi imaju autentičnu kulturu, tj izvorno svoju a ne počeprkanu i pokradenu kojekuda. Hrvati imaju genocid, povjesne falsifikate i krađu srpske kulture. Pa jezik su ukrali i sad ga zovu hrvatski, gde ćeš dalje? A oni kulturni a mi zaostali istočnjaci. Što nasedate na te ustaške fore?

img_4425

Kakav demokratski i kulturni potencijal Srbi imaju, ili baš ako hoćeš, koliki smo Zapadnjaci, ubedljivo svedoči to kojom brzinom i kojom dubinom smo stvorili državu po uzoru na zapadne demokratije nakon oslobođenja od vekovne turske okupacije. Pogledaj Beograd pre i posle Turaka, pogledaj fotografije između dva svetska rata na kojima se na ulici mimoilaze Srpkinje u nošnjama sa Srpkinjama u šeširima i najmodernijim evropskim kostimima. Kad bolje razmisliš, taj napredak, i tom brzinom, posle toliko vekova tavorenja pod Turcima je svojevrsno čudo. On je, naravno, ostvaren zalaganjem nacionalno osvešćene srpske elite. Ne moramo mi ništa da biramo između istoka i zapada, to su lažne dileme. Imamo taj luksuz da izaberemo najbolje s obe strane. A to smo oduvek i radili. Eno vam Nemanjina Studenica kao dokaz.

7777777777777

Nije li taj trećesrbijanski put o kome pišete zapravo raskidanje sa ključnim srpskim narativom koji je formiran kosovskim mitom i pokušaj da se mimo njega, a možda i kontra njemu oformi neki novi srpski narativ?

Ne treba ni sa čim da se raskida. Sem sa, u skladu sa istorijskim iskustvom, dokazano katastrofičnim idejama kakva je npr. Jugoslavija. Mi kao narod definitivno imamo neki problem s poimanjem kontinuiteta. Vlada jedan, dođe drugi, pa ruši sve prethodno, najčešće iz neke ideološke zadrtosti. Istorija je kontinuitet, država je kontinuitet. Razvoj je kontinuitet, a takođe i demokratija. A narativ se nadograđuje. Kosovski mit ne smeta baš ničemu. Izraelci se ne odriču svog mita o Masadi (takođe slavni poslednji junački trzaj Jevreja da se odupru Rimljanima) već ih on nadahnjuje. Grci i danas slave Leonidu i njegovih 300 Spartanaca. Francuzi i danas evociraju Jovanku Orleanku.

Kažete da je kod Srba svrstavanje neminovno, ili drugosrbijanci ili prvosrbijanci, ipak na Vašem FB profilu imate pregršt lajkova i šerova od ne baš preterano tolerantnih srpskih nacionalista. Da Vas možda prvosrbijanski nacionalisti tipa Dverjani i Obrazovci nisu pomešali sa sobom?

Nemam pojma i ne zanima me time da se bavim. Zar imam? Ne znam ko su ljudi koji me prate mada primećujem, naravno, da se ekipe, makar oni njihovi aktivni delovi koji komentarišu i debatuju, smenjuju onako kako se menja fokus mog interesovanja i polje delovanja. Dok mi je ateizam bio glavna tema okupljala se jedna ekipa, potom je moj LGBT aktivizam takođe okupljao izvesnu ekipu ljudi, sad kad sam obuzet Srbijom te dve ekipe su nestale i pojavila se neka treća. Ništa me od svega toga ne dotiče, ne udvaram se nikome i ne želim nikome da se dopadnem, niti jurim da se upakujem u neku od srpskih ideoloških fijoka, da bi me tu tapšali po ramenu i odobravali mi. Niti svodim sebe na nečiju prihvatljivu meru.

Lambros s Ron Huldaijem, gradonačelnikom Tel Aviva
Lambros s Ron Huldaijem, gradonačelnikom Tel Aviva

Kako izaći iz srpskog kolektivnog tripa žrtve? Da li Jevreji imaju neki dobar primer?

Jevreji vam za sve imaju dobar primer. Suočiti se sa traumama iz prošlosti, s hrvatskim genocidom, a pre toga sa austrijskim. S katastrofom zvana Jugoslavija. Popisati SVE žrtve, imenom, prezimenom, datumom i mestom stradanja. Sećati ih se i odati im počast. Uvesti studije genocida kao posebnu disciplinu. Učiti svoju istoriju, ne samo u smislu poznavanja datuma, imena i činjenica, već NAUČITI iz nje. Jevreji kažu „nikad više“, a nama se ona neprestano ponavlja. Povratiti samopouzdanje i samopoštovanje. Negovati samopoštovanje. Kao i u životu, ljudi vas vide onako kako vi vidite sebe. Kako mi vidimo sebe? Shvatiti da nismo bespomoćni kao što nam se to svuda, jednim jezivim defitizmom sa svih nivoa, servira. Dušmani hoće da vi verujete u svoju potpunu bespomoćnost. To je preduslov njihove vlasti nad vama.

Zašto ste sigurni da islam ne može biti religija mira?

Ali, može. Muslimani kad kažu da je islam religija mira su mrtvi ozbiljni. Potrebno je samo da svi budemo muslimani, cela planeta, i biće mira.

Pax Islamica, šta mu to zapravo dođe?

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavisan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

15682830_712481168920361_1249545922_n

Dok većina ljudi mir vidi kao odsutstvo rata, islam rat vidi kao sredstvo postizanja mira. Globalna Pax Islamica je cilj džihada. Na orvelovski način islam rat pretvara u mir a nasilje u milosrđe. Sve dotle dok ih sprovode muslimani protiv nemuslimana. Muslimani mogu ubijati ali ne mogu biti ubice, mogu terorisati ali ne mogu biti teroristi, mogu sprovoditi genocide ali od toga postaju samo bolji. Jer, njihov cilj uvek je „mir“. Narodi koji pokušaju da se odbrane od islamskog terora zapravo su „zlikovci“ jer sprečavaju mir. I sami teroristi žele ništa drugo do mir koji može nastupiti samo onda kada njihove žrtve prihvate njihovu vlast.

Za zapadnjake mir postoji nezavisno od religije, za muslimane mir je teološka kategorija. Politički mir za muslimane nije ništa drugo do privremeno primirje za koje vreme se stiče strateška prednost. Mir mora biti teološki, što će reći nemuslimani moraju priznati supremaciju islama i Kurana. Za postizanje „celovitosti“ Dar-al-Islama ljudi mu se najpre moraju pokoriti.

Kad kažu da je islam religija mira muslimani ne kažu da je islam miroljubiv već da je jedini način da se mir postigne pokoravanje islamu. I u tome što u tom cilju koriste nasilje i rat, ne vide nikakav paradoks. Uzrok rata nisu oni već nemuslimani koji odbijaju njihovu supremaciju. Džihadista je tako borac za mir.

„Klerofašistički isprdak“ je Vaša definicija Hrvatske. Šta mislite dokle će Srbi pristajati na taj sado-mazo odnos sa Hrvatima, naravno pri čemu su Srbi mazohisti?

Dok se ne saberu, sagledaju stvarnost onakvu kakva jeste i počnu da se ponašaju u skladu sa njom a ne u skladu sa svojim romantičnim fantazijama. A stvarnost je da su nam Hrvati arhineprijatelji, i to će uvek biti. Da su nam uvek radili o glavi, rade i sada, a i ubuduće će, i tome pristupaju krajnje planski i ozbiljno. Pa pogledajte, svoj tripartitivni genocidni plan su ostvarili za jedva stotinak godina, i to su poslednju etapu nedavno završili. Trećinu Srba su pobili, trećinu pokrstili i ostatak proterali. A mi još uvek mlatimo o tome kako je ustaštvo nekakav incident hrvatske istorije, kao neka jednom poražena a sada povampirena ideologija koju Hrvati zapravo ne slede masovno. Ustaštvo je uistinu hrvatski kontinuitet već više od dva i po veka, a incident su epizode kao Jugoslavija, gde su se samo primirili i prilagodili taktiku dok se političke okolnosti ponovo ne promene u njihovu korist kad opet deluju otvoreno ustaški. I Štrosmajerovo jugoslovenstvo je samo maskirano hrvatstvo. Koliko Srba zna da su u jesen 1902. godine u sred bela dana u Zagrebu razbijane srpske radnje? To vam je Kristallnacht 36 godina pre one u nacističkoj Nemačkoj. Čak su i hrvatski komunisti ustaše, ili u najmanju ruku apologete ustaštva. Ustaški je i mit o velikoj Srbiji, dok je zapravo sve vreme na delu plan o velikoj Hrvatskoj, koja ne samo što će oteti sve srpske teritorije, već i srpsku kulturu i istoriju.

I nije gotovo. To što Srba više nema u Hrvatskoj nije kraj, nije mera koja će ih konačno zadovoljiti. Treba da nestane i Srba iz Bosne, jer je i Bosna hrvatska, i Boka je hrvatska i Srem. Ja ne znam šta još treba nama da se desi da bi mi počeli da sagledavamo stvarnost onakvom kakva jeste i šta Hrvati treba još da urade da bi mi počeli da ih shvatamo ozbiljno? Pogledajte samo šta smo im sve dozvolili da pokupuju u Srbiji i nama je to normalno, a vlada čelični embargo za sve srpsko u Hrvatskoj. Nadam se da ćemo se probuditi iz ove kome pre nego bude prekasno.

Aleksandar Lambros i Efraim Zurof direktor centra Simon Vizental za istočnu Evropu
Aleksandar Lambros i Efraim Zurof direktor centra Simon Vizental za istočnu Evropu

Šta to ima u Kabali a što srpska narodna mudrost ne poznaje?

Ti me baš provoza po svim terenima. Evo, reći ću u čemu je meni kabala pomogla. Pomogla mi je da shvatim princip akcije i reakcije. Reakcija, ili re-akcija, je reagovanje na nešto što dolazi spolja, što tebe čini objektom nečije akcije. Plastično da pojasnim, to vam je ono kad izađemo na moleban i mislimo da smo nešto uradili, polupamo ambasadu il Mekdonalds, zatvorimo pa otvorimo granicu, povučemo pa vratimo ambasadora i tako neke infantilne reakcije. To vam je čisto trzanje, pecanje, bezidejno tumaranje po mraku, to je čamac koji se bacaka tamo vamo po olujnom otvorenom moru. Akcija je plan, strategija, planiranje, strpljenje, ne trzanje i ne pražnjenje na keca već mudro stvaranje povoljnih okolnosti, to je teži i duži put, mentalna snaga nasuprot nemoćnom i besnom magnovenju. Akcija je kad si ti subjekat a drugi objekat.

To mi se činilo da sam teoretski sve lepo shvatio, a onda sam u Izraelu sve to lepo i na primeru video. To je ono kad ti čitav svet steže omču oko vrata i sapliće, a ti razvijaš tehnologije koju su svi prinuđeni da kupuju pod tvojim uslovima. Ceo Izrael vam je ilustacija ovog principa.

Još jedna stvar na koju sam naleteo u kabali i koju se od tad trudim da primenjujem … Kad god vam je loše, depresivni ste, fali vam nešto, šta god to bilo, ima jedna stvar koja ne omane da u toj situaciji pomogne. Učinite nešto za drugog, radi 100%.

Šta je za vas patriotizam?

Nacionalizam je, kako to reče Džefri Blejni, istovremeno i vitalan lek i opasna droga. Nisi me pitao al’ da kažem. Jer imam utisak da živimo u okruženju teških narkomana.

A razlika između patriotizma i nacionalizma je u tome da je patriot ponosan na svoju zemlju zbog onoga što čini, a nacionalista je ponosan na svoju zemlju bez obzira na to šta ona čini. Prvi stav stvara osećaj odgovornosti a drugi slepog neznanja koji vodi u rat (Sydney Harris).

Razgovor vodio: Željko Injac

Patriot.rs

11 KOMENTARA

  1. Ovaj čovek, osim što je poluobrazovan, i što pokušava da svoju primitivnu logiku nadoknadi velikom brbljivošću i prosipanjem zašešeljenih floskula, samo je jedan običan, svakodnevni rasista, koji se ni u čemu ne razlikuje od istomišljenika intelektualaca iz Brejvikovih anala, ili Obraza ili Dveri, osim po tome što govori da je pride i gej, cionista, a voli i Madonu mesto Bogorodice, škandal i vrlo originalno, čime je uverio i sebe i svoje pratioce kako mejnstrim dva ili tri raspolućena identiteta rađa sasvim neviđenu i originalnu misao, ali avaj, to je samo jedna groteskna slika, sa ambicijom da bude mudra kao sfinga dok pozira kao praseća glava na žirafinom vratu, sa kokošijim nogama i repom ošišane francuske srednje pudle.

    • Sa kojim argumentima Ana čoveka etiketira kao rasistu?
      Da bi ispala pametnij etiketu ukrašava pa je „običan svakodnevni rasista“. Eto nama pametne Ane i još milion tako pametnih nas dovede dovde gde jesmo.
      Za iole pametnog čitaoca Ana je više rekla o sebi nego o Aleksandru.

    • Činjenica je da ima određene stavove, koji se meni ama baš ne sviđaju. Poput njegovo razmišljanja i poistovećivanja Islama sa političkom ideologijom. Kroz istoriju, pokazalo se da radikalno tumačenje vere dovodi do apsolutnog nasilja, pa tako imamo zaista radikalne budiste, koji nisu ili jesu vegetarijanci, ali su isto tako odredi ubica koji redovno čiste sela po Burmi. Isto je i sa jevrejima, isto je i sa hrišćanima. Setimo se da je nacizam u Nemačkoj bio zasnovan pre svega na traženju identiteta u Hrišćanstvu. Svaka vera prolazi kroz svoje radikalne, nasilne, pokrete, između ostalog kako mislite da se Hrišćanstvo raširilo po paganskoj Evropi…. Elem, svaka religija u svm načelu nosi poruku miroljuba, kao i određenog ujedinjavanja naroda, pa samim tim i kreiranja određenog identiteta. Apsolutno se ne slažem sa tim da je sam Islam, sam po sebi, okrenut potpunom usmerenju ka izjednačavanju svih drugih sa sobom, ne bi bilo u redu tako razmišljati, jer onda bi smo morali da sagledamo i uticaje i namere drugih religija, a uvek bi došli do prihvatljivog odgovora, ljudi, koji se mora ograničiti nekom brojom, jer bi opet bilo ne pravilno reći samo opštu rečenicu, ljudi. Ono što jeste, donekle i činjenica, jeste da je naš nacionalizam, kao i sama reč nacionalista, vrlo posmatrana kao ružna reč, kao nešto zlo. Nacionalizam, kakvog danas u velikoj meri i poznajemo, jeste loš. Zašto? Pre svega, Srbija kao zemlja nije zemlja samo Srba, čak bi negde trebalo sagledati to nacionalno prepoznavanje, Srbi. Francuska, kao takođe, multi etničko društvo, koje se zasniva na ideji građanstva, kao uzročnika određivanja svog nacionalnog identiteta, tako da svako ko se oseća kao francuz, odnosno živi, rođen je i odrasta u Francuskoj, jeste Francuz. Kod nas, ta činjenica je krajnje isključiva, Srbinom se smatra isključivo osoba koja je Pravoslavne vere. Iskoristili smo veru kao posledicu nacionalnog određivanja, zato i kažem da Srbija nije zemlja isključivo Srba, a morala bi biti. Šta to znači? Samo utvrđivanje identiteta kao pripadnika jedne zemlje, Srbije, može biti prekretnica u kreiranju iskrenog patriotizma i radjanju kritičkog mišljenja, koje mi nemamo. Skloni smo da se vezujemo za ideologije koje jesu suštinski protiv naših nacionalnih interesa. U Americi, kao zemlji doseljenika, ne postoji floskula „nacionalna manjina“, već je to Amerikanac srpskog porekla, itd. Jer šta znači manjina, a šta većina? To znači da u svakom trenutku možemo imati nacionalne sukobe unutar jedne zemlje, čiji smo svi ravnopravni građani. Tako imamo iživljavanje manjine i Južnoafričkoj Republici, ili iživljavanje većine u Britaniji, Englezi naspram Iraca, ali to je i kolonizam. Suštinski su to stvari koje su mi zasmetale, ali koje je i ublažio na kraju teksta. Ono sa čim se slažem, jeste da moramo odrediti svoje prioritete i razvijati zemlju, ono sa čim se slažem, da moramo naućiti da volimo sebe i moramo odbaciti stegu žrtve da bi smo išli napred, ne kažem da zaboravimo, ili tolerišemo, ali ne smemo više sebe predstavljati kao potpunu žrtvu, jer to je začaran krug, a osnovno načelo kreiranja nacizma jeste bilo konstantno ubeđivanje Nemaca da su žrtve. Vrlo je tanka linije između onoga, voleti svoju zemlju i onoga mrzeti sve ostale….

  2. Ma nisi ti „Ana“ vec neosisani Zukorlicev snaucer iz DS-a cija stvarnost drema u krugu „dvojke“.
    Covek govori o onome sto i nas uskoro ceka, s obzirom na to da za bliskoistocne
    „investicije“ placamo zaseljavanjem muslimana o trosku njihovih drzava, koji se
    vec nekontrolisano razmnozavaju i formiraju geto od Autokomade to Pinosave,na Vojvode Stepe
    ne moze da se prodje od njih. Porodice sa po petoro dece cije glave coskare u radno vreme sa sebi
    licnima (a bogami i javnim vehabijama) duz bulevara. Niko od njih osim „dobar dan“ i „hvala“ ne zna da bekne
    srpski iako ih pratim godinama, deca im idu u religiozne skole po gradu, za sada ne prave ekscese jer se jos uvek nije formirala kriticna masa. U svakoj zgradi imate barem 1-2 ovakve porodice. Pitam se sta li ce biti kroz 10 godina?
    Mozda bi „Ana“ mogla da nam odgovori?

  3. Legendarni Lambros, obožavam da čitam tekstove ovog čoveka. Samo treba da ih malo cenzurišete i ublažite jer uvek može da naleti neki napaljeni drugosrbijanac ili ustašoid i da se oseti pogođenim, poput komentatorke Ane a onda slede besane noći za ove paćenike, zašto da mučite ljude.

  4. Nacionalisti su posrnuli ljudi i štetni glupaci koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe od dužnosti da misle“

  5. „Ana“ imas neki problem a taj problem se zovu Srbi i istina,nisi ti navikla/o na to i to je tvoj veliki problem,za decka se zna da je gej odavnl a to sto je napomenuo ne zbog da bi se pohvalio vec je pricao sta sve razume,cime se bavi i sta ga interesuje ali tvoj mali mozak to ne moze da shvati i to nije problem Aleksandra nego tvoj jadno bedno,pateticno stvorenje . Vidi se tvoja mrznja prema svemu srpskom i sva ta bliskost sa muslimanim da istu mrznju prema svinjama imas kao i oni i vidis ih svuda ,pa cak i onde gde ih nema . Pateticno bezlicno stvorenje ,pokrij se usima i odskoci u koracima od svih nas Srba jer si nebitna osoba (ako te tako mozemo nazvati) jer jednostavno nisi bitan.
    Aleksandre ako citas ovo zelim da ti se zahvalim na ovolikoj dozi istine o Srbima i savetima jer ovo se svakog dana ne vidja,hvala ti od srca !

Ostavite odgovor na dada Odustani od odgovora

*