Александар Ламброс: Крвава миса

0

Замислите следеће:

У највећој берлинској катедрали држи се миса за Хитлера док испред протествује шачица Немаца држећи транспаренте на којима опомињу да је то човек који је у гасним коморама побио милион и по Јевреја. Улице у градићима у деловима Швајцарске где се прича немачки носе имена Геринга, Гебелса, Јозефа Менгела, Хајдриха и осталих нацистичких масовних убица. Фудбалери немачке репрезентације на утакмицама навијаче поздрављају нацистичким поздравом а ови им исто тако одпоздрављају. На немачким трговима рок групе држе концерт и певају песме са рефреном „чујте бандо Јевреји, стићи ће вас наша рука и у Израелу“. Председник Kанаде, рецимо, немачкој заједници Kанаде честита датум Хитлеровог доласка на власт. Немачки председник Јоаким Гаук даје изјаве о томе како неће успети покушаји да се изврне антинацистичка прошлост Немачке и да јој се одузме статус победнице у Другом светском рату. Организоване групе младих Немаца по немачким градовима ломе табле са натписима на хебрејском. Немачка држава плаћа пензије нацистичким официрима (уколико донесу потврду из, рецимо, Yад Васхеема да су регистровани као нацистичке убице). Немачка пред међународним судом тужи Израел за геноцид. Или Турска Јерменију ако вам је граничење земље предуслов да замислите тако нешто. Замислите немачку штампу која пише да су нацисти и ционисти исто јер, ето, било је циониста који су убијали нацисте. На крају, замислите и то да се Јеврејима непрестано сугерише да никада и нипошто не помињу холокауст како би остали у добрим односима с Немачком. Или, баш ако морају онда да не иду даље од цифре од милион и по (под изговором да ни то није мало!) јер је то максимум који Немци данас могу да прогутају. И још даље, да Јевреји престану да помињу холокауст јер ће у супротном Немачка да искористи свој политички и дипломатски утицај у међународним организацијама да спречи израелски приступ и учешће у истим.

Сад пређите овај летимично направљени списак још једном. И пробајте. Kако вам иде?

Заправо, ово уопште не би требало да представља изазов ни за вашу имагинацију ни за ваш осећај за морал и правду. Ово се све дешава. Актери су само други. Нису Немачка и Израел или Немци и Јевреји или нацисти и Јевреји већ Хрватска и Србија, односно Хрвати и Срби, односно усташе и Срби. (Је ли ово било довољно политички коректно?)

У главној загребачкој катедрали, дакле говоримо о престоници земље чланице ЕУ, једном од највећих злочинаца човечанства држи се миса. У истој катедрали у којој се католички верници у заносу и дубоком поштовању поклањају моштима беатификованог надбискупа геноцида Степинца. Додуше, било је неких јадних просвједа (ох не, ништа слично ономе што се неки дан могло видети на улицама Берлина када су грађани изашли да се супроставе маршу неонациста) с неким склепаним транспарентима на којима се опомињало да је Павелић одговоран за смрт 200.000 невиних људи, жена и деце. Страшно ми је замерено што сам остао неимпресиониран овим јадњикавим просвједом. Изгледа сам незахвалан. Штавише, оптужен сам за четништво. Па да вам кажем, умањивање размера злочина за скоро па ¾ зове се жестока релативизација. А што се мене тиче то је скоро па негирање. Тако да остајем неимпресиониран и даље. Ако су то хрватски антифашисти и борци за истину, онда сам и више од неимпресиониран. Згађен сам.

Даље, хрватски репрезентативци навијаче поздрављају усташким поздравом а ови у делиријуму отпоздрављају. Мало се ћеретало ал ником ништа није фалило нити је ко одговарао. Наиме, човек је домољуб а не нациста. Узгред, не бејах лењ па проверих … фејсбук група подршке Јосипу Шимунићу има скоро 148.000 лајкова. Фејсбук група „усташе су највећа срамота Хрвата“ има мање од 4.000 лајкова. Ако коза лаже сцреенсхот не лаже. Толико о хрватском антифашизму који председник Јосиповић жели да у своју повјест некако прокријумчари.

Затим, више од 13.000 припадника усташких јединица и домобрана и чланова њихових породица имају право на пензију републике Хрватске. Помиње се сума од 53 милиона евра. Ево врхунца овог болесног вица – ако вас не пронађу у архивама Хрватске, уважиће вам и потврду Војног архива Србије. Дакле, као кад би немачки нациста отишао у израелски Yад Васеем да му издају потврду да је био нациста како би остварио право на немачку пензију. Шта кажете на то?

На концертима певају се песме у којима се Србима поручује да ће их усташка рука стићи и у Србији. Јер, ваљда 700.000 закланих и четврт милиона протераних није довољно. Улице у већински хрватским местима у БиХ носе називе највећих усташа (највећи усташа је онај који је заклао највише Срба) – Миле Будак, Јуре Францетић (заповедник „Црне легије“, елитне усташке јединице), Младен Лорковић (министар унутрашњих послова НДХ) итд …

Премијер Аустралије, Тони Абот, је посредством члана парламента Kрејга Kелија, аустралијским Хрватима окупљеним на прослави у Сиднеју, честитао 10. Април – дан оснивања НДХ. И, коначно, Хрватска је Србију тужила за геноцид. Јер, није довољно што нису кажњени. Морамо им се извинити што су нас клали, палили, у јаме бацали и протеривали. А ако Срби буду били баш безобразни и инсистирали на хрватском геноциду Хрватска ће радити на спречавању њиховог придруживања ЕУ. Иако мислим да заиста није потребна велика памет да се досети ко ће им у томе помагати, наговестићу – велики власник ЕУ пред којом и Француска аминује. Danke Deutschland.

Овом приликом не бих о томе да су сви државни симболи данашње независне Хрватске исти ко и оне претходне на коју су поносни и континуитет заснивају, као рецимо шаховница и куна.

Ипак, Хрватска је одслужила своје и денацификована је. А ја сам националиста и четник. А била је и Сребреница, што ће рећи пуј пике. Сад, ако бисте баш да цепидлачите и удубљујете се у детаље какви су размере, обим, монструозност, мотив и генеза тог злочина то је поуздан показатељ да сте четник. Посебно ако инсистирате на генези Сребренице, то је ултимативни доказ да сте четник јер ви бисте сада да злочин правдате злочином, без обзира на њихову несразмерност у свим могућим аспектима, што је апсолутно недопустиво. Сем ако, природно, реч није о Сребреници. Сребреница брише све уназад до Првог светског рата у коме су Срби на страни савезника изгубили 2/3 мушког становништва или 1/3 укупног броја становника. Јер, Аустријанци су, све предвиђајући ужасе будућег грађанског рата у Босни који се не би десио, јасно је ко дан, да Срба није било (или да су Хрвати успели да заврше посао истребљења пре победе савезника 45-те) просто морали да вешају српске сељанке у ношњама дуж сеоских путева, разапињу српске сељаке на крст и одсецају им удове и тако разапетима набијају им их у уста. Бечка школа, што би се рекло. А Хрвати су бечки ђаци који су нађебали учитеља. А и Бизантинци гадни брате, није им место у Европи/Еуропи. Јер, ево реално, погледајте … Срби се нису смирили док нису изазвали рат, просто су чачкали и чачкали, и то само што су се ослободили од Турака и после свих оних балканских ратова, док стрпљења и мира пуна Аустроугарска није покренула силу божју да је згази. Јер јој прекипело. Што би се рекло, чувај се гнева стрпљива човека. А и јер је Гаврило Принцип бин Ладенов ћале, метафорички речено. Да није било њега не би било ни бин Ладена, ни тероризма, ни ратова, а и Босна би, наравно, још била у саставу Аустроугарске. Укратко, да није било Срба, на свету не би било никаквих срања.

А ко не верује, ево има књига и доктората што харвардских, што оксфордских, што кембриџских, који све то црно на бело документују, а и ви можете добити стипендију за академску каријеру, ако нисте четник, наравно, јер то данас не кошта много, ту око 800-тинак евра месечно, а много значи, а и методе ратовања су се промениле.

За функционално неписмене – залажем се за потпуну и најдетаљнију могућу истрагу Сребренице. До имена последње жртве. Kолико због жртава, још више због починилаца. Исто онолико колико се залажем за истрагу до имена и последње жртве и аустријског и хрватског геноцида.

Не бих помињао Сребреницу у чланку коме је тема никад уништени усташки нацизам који данас пламти жаром четрдесетих. Не бих да не знам да ће то бити први коментар на чланак.

Овако вам стоје ствари: ако између Јасеновца и Сребренице постоји нека веза, онда је то да Сребренице не би било да није било Јасеновца. А сад узмите да бројите до барем пола милиона, ал онако лагано, не ко кад се броји за жмурке, све по пет. Па да видите колико треба да се маљем расцопа, ножем распори, у јаму баци, тестером пререже, бајонетима изнабада, очи поваде, цревима из утробе обеси, за камен веже и у море потопи пола милиона мушкараца, жена и деце. ДЕЦЕ. Јер кад се усковитлају емоције, оне дубоке, мрачне, исконске, племенске, етничке, вековне … нема бољег начина од њиховог контролисања од хладне, рационалне, незаинтересоване математике.

Новог рата не би било да су злотвори из прошлог кажњени. Срби се нису из лудила дигли против нове НДХ већ због јако живог сећања на ону претходну. Није никакво чудо да су се дигли, било би чудно и невероватно да нису. И не, четници нису исто што и усташе. Можете натезати до миле воље, не вреди. (Не расправљам о њиховој улози у рату, то ме овде не занима, мада Дража има споменик у Вашингтону и де Гол није подносио Тита због њега; на најприземнијем чињеничном нивоу, четници нису српски пандан усташама).

Kао што је невероватно да Србија дилује на ситно са жртвама хрватског геноцида. Јер ништа, апсолутно ништа више не говори о нама колико спремност Србије да повуче своју тужбу за геноцид против Хрватске ако она повуче своју. То је сећање на жртве? То је свест и памћење? То је однос према злочину? И изнад свега, то је однос према нама самима? Зашто би нас било ко други третирао боље?

Спочитавају ми непрестано да имам проблем с Хрватима. То апсолутно није тачно. Ја имам проблем с усташама. А огромна већина њих јесу Хрвати. Али имати проблем с Хрватима и имати проблем с усташама су две потпуно различите ствари. С тим што су за мене усташе и они који признају 200.000 закланих, иако се рекламирају за антифашисте.

Бришу ме, наравно, с друштвених мрежа. Бришу ме и Срби. Не занима ме дал ће се комшилук увредити. Не занима ме пријатељство у коме је моје ћутање предуслов. Не верујем у добросуседске или било какве друге односе без чистог рачуна. Посебно ме не занима та бедачка психологија малтретиране жене којој су шамари доказ љубави. Не занима ме уцена нити било чија подршка.

Ми смо криви. За ово, као и за све друго што нас је од несрећа снашло. Тако гледано, криви смо и за деведесете.

А ја да се питам, Хрватску бих гањао за геноцид до краја света и века. До лагума ватиканских архива и депоа покраденог блага. И имена и презимена последње усташке жртве.

Шта би ме убедило у то да се Хрватска суочила са својом нацистичком прошлошћу и коначно је се недвосмислено одрекла? Ево, одговорићу вам, али вас претходно молим да још једном прелетите онај списак с почетка чланка.

Убедио би ме закон о забрани негирања геноцида. Kоји би имао и члан који се односи на његову релативизацију. Споменик у центру Загреба, онакав какав су Немци подигли Јеврејима у центру Берлина. Суочавање са почињеним геноцидом кроз образовни план и програм у хрватским школама. Измештање Степинца из загребачке катедрале. Повраћај имовине свим протераним Србима. Омогућавање њиховог повратка. Активна дипломатска подршка Србији од стране Хрватске у свим међународним политичким телима, посебно у ЕУ. Јосиповић на коленима у Београду. Папа на коленима у Београду. Њихов је најбољи ортак, па нек му пишу. И, наравно, све ове усташке говнарије с почетка текста да се помету.

Недавно сам на француској телевизији гледао документарац о потомцима виђенијих нациста. Било је ту и потомака Геринга и Гебелса и других. Потресан до коске, мимо свих мојих очекивања. С којим су се ужасом ти људи, чија је једина кривица генетика, морали да суоче и носе. Има их који су емигрирали у Израел и сад тамо живе. Много их је прешло у јудаизам и сад за себе кажу да су Јевреји. Замислите Јеврејку која се презива Геринг. Многи раде на објављивању архива, и по јеврејским институтима. Потомци некадашњих усташа су и они усташе. Волео бих да видим неког ко је прешао у православље. Ради на откивању усташких и ватиканских архива. Потписује се ћирилицом.

Ето, то би ме скоро па убедило.

Много? Ал то је тек неопходни минимум.

 

Александар Ламброс, wordpress

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*