Александар Ламброс: Пет прогресивно левих лажи о исламу

6

 

После сваког терористичког напада (у Европи, у остатку света то је фолклор) следи вишедневна серија политичких анализа, разговора у студију и говоранција „стручњака“ широког спектра – политиколога, (гео)стратега, стручњака за тероризам, безбедност, арабистику, ислам, Блиски исток …. Са искључивим и јасним циљем да широку јавност држе у потпуном мраку у погледу тога шта се стварно заправо дешава. Због чега је постало савршено бесмислено пратити те пропагандистичке бесмислице у иначе медијски „слободном“ свету (да бисте проверили степен те слободе пробајте да званични дискурс доведете у питање с пар здраворазумских питања и аргумената, па да видите како ћете се провести ви „популисти, играчи игре Националног Фронта и профитери оправдане забринутости и незадовољства грађана”). Бос по трњу. Знам о чему причам.

Анализом довољно репрезантивног узрока тих talk show експертистичких трућања, дошао сам до листе од пет најупорније понављаних политичко коректних либерал левих срања:

18814072_1354629541348970_8384537516448102449_n

1. Ислам је религија мира

Ово ће вас изненадити, али заправо јесте. Једино не на начин на који вам ти силни стручњаци и политичари покушавају да објасне понављајући будалаштине које су смешне апсолутно свима којима CNN није спржио мождане ћелије – наиме, да је ислам мирољубива религија а муслимани мирољубиви људи а да су терористи неки зли момци који су ту мирољубиву религију отели и злоупотребили је за своје мрачне циљеве. За просечну људску интелигенцију ово је увредљивије од приче о САД као глобалном заштитнику људских права. Довољно је погледати политичку карту света – где год је ислам, тамо нема мира. Ислам је у сукобу са свима апсолутно свуда на планети где муслиманско становништво у укупном броју прелази бројку од 5%, већ са 10% можете рачунати на општи хаос и нестабилност. Штавише, ислам је у сукобу са самим собом, о чему сведоче свакодневни крвави обрачуни између шиита и сунита и напетост на релацији Саудијска Арабија – Иран која може да се отме контроли сваке секунде кад Америци то буде било згодно.

Како је, онда, ислам религија мира, и како то сами муслимани могу да изговоре а да остану мртви озбиљни?

Када западњаци говоре о миру и када муслимани говоре о миру, они користе исту реч али мисле на потпуно различите ствари. За западњаке мир је независтан од било какве идеологије, за муслимане он је нераздвојив од ислама. За муслимане реч је о миру који се успоставља освајањем којим ће се немуслимани свести на грађане другог реда. Пошто је ислам глобалан и не признаје границе свом ширењу, његов облик мира подразумева непрестано ангажовање у ратовима за освајање територија немуслимана. Исламски мир је као и Хитлеров мир – веровање да свет није добро место без Мухамеда или Адолфа, или њихових следбеника који ће њиме управљати.

18740586_1352819958196595_59277141262144967_n

Док већина људи мир види као одсуство рата, ислам рат види као средство постизања мира. Глобална Pax Islamica је циљ џихада. Народи који покушавају да се одбране од исламског терора заправо су „зликовци“ јер спречавају мир. Јер терористима је циљ мир који може наступити само онда када њихове жртве прихвате њихову власт.

За муслимане мир је теолошка категорија. Политички мир за њих није ништа друго до привремено примирје током које стичу стратешку предност. Јер мир мора бити теолошки, што ће рећи немуслимани морају признати супремацију ислама и курана.

Ето, тако вам је ислам религија мира. Знам, сумануто је и тешко за поверовати, али је управо овако.

Ислам, штавише, свет дели на Кућу мира и Кућу рата или Дар ал-ислам и Дар ал-харб. Дар ал-ислам су све земље под муслиманском влашћу у којима се поштује свети исламски закон. У њима немуслимани могу живети уз дозволу немуслимана (у пракси, о чему сведочи ситуација у Исламском калифату на Блиском истоку, стављени сте пред избор – преобраћење или смрт). Спољни, још увек непокорени свет зове се Дар ал-харб у односу на који је на снази стално стање рата (свети рат џихад).

2. Исламофобија

Друга, упорно понављана будалаштина је прича о исламофобији. Смешнија од приче о исламу као религији мира (у тумачењу политичких стручњака по коме је ислам диван ал ми никако да то увидимо и заволимо га) је прича о исламофобији.

Само постојање те речи је статистички неоправдано а израз је савршено неадекватан. „Исламофобија“ је, најпростије речено, средство политичког терора западних влада према сопственим грађанима, као и средство медијске цензуре.

Анти муслимански злочини из мржње свакако да постоје, али је њихов обим и садржај толико безначајан у односу на све злочине које ислам свакодневно рутински спроводи по свету да је постојање посебне речи за њихово описивање неоправдано. Посебно је реч „злочин“ пренадувана јер се у највећем броју случајева ради о исмевању ислама као идеологије … такозвани “bacon hate crimes” – бацање сланинице у дворишта европских џамија (што је опако таман толико ко да сте менором разбили прозор неке неонацистичке политичке организације или развили српску заставу на тргу бана Јелачића), поспрдне карикатуре са Мухамедом и бурком као темом, презирни поглед упућен забрађеној муслиманки и њених 18 потомака један другом до ува у јавном превозу и сличне ствари. Ништа налик систематском муслиманском геноцидном истребљењу хришћана и осталих немуслимана на Блиском истоку (како то да немамо „хришћанофобију“, као израз би био потпуно оправдан?) или епидемијском силовању Европљанки од стране муслимана у многим европским престоницама (међу којима Стокхолм држи својеврсни рекорд). Или, како то да немамо изразе типа „коптофобија“ „феминофобија“ „секуларфобија“ или „мултикултурфобија“ којима би могли да описујемо појаве есктремне и отворене мржње муслимана према Коптима, њихову патолошку мизогинију, отворен презир према демократији и мултикултурном друштву?

19392-624x352

С друге стране, и ово треба понављати онолико пута колико је неопходно, фобија је, у психологији, ирационалан страх од нечега. Ако вриштите и пењете се на столицу када у ћошку угледате паука, онда патите од арахнофобије – ирационалног страха од паукова. Паук вас неће појести. Ако сте на пример геј, хришћанин (или атеиста), политички се залажете за плуралистичку демократију, онда је ваш страх од ислама савршено рационалан и не може се ни у ком случају говорити о фобији. Исламски закон, шеријат, за чије се увођење муслимaни залажу, преписује смртну казну за хомосексуалност, неверништво (или отпадништво од вере) и не признаје било какав други облик политичког организовања осим теократије.

Уосталом, ако смо безразложно исламофобични, као што вас са ТВ непрестано убеђују, чему онда онолики до зуба наоружани специјалци на улицама европских престоница?

3. Мултикултурализам и његови недостаци

У пакету с причом о исламофобији иде и прича о неуспесима интеграције и пројекта мултикултурализма за који смо криви ми, западњаци, а не муслимани. Због тога што смо исламофобични и недовољно толерантни и још нисмо сагледали лепоте ислама и безрезервно га заволели (јер нису то само бурке, ножеви и салафисти већ и чај од нане и шарени теписи) муслимани нису успели да се интегришу у западно друштво и осећају се одбачено и фрустрирано и из те фрустрације мало мало па се негде разнесу (такође су и незапослени па се због тога исто разносе, што је верујем, свима разумљива реакција, јер сигурно да свако од нас познаје неког немуслимана, фрустрираног и незапосленог који размишља да се камионом залети у масу на тргу приликом неке јавне прославе).

Дакле, неуспех њихове интеграције је наша кривица упркос простој чињеници да нигде, Н-И-Г-Д-Е, у муслиманском свету не постоји ни идеја мултикултуре а камоли да је негде остварена ма и у најскромнијем обиму. Онде где су у мањини, пуна су им уста демократије и права, тамо где су у већини демократија и права се завршавају. Укратко, ислам не само да концепт мултикултуре не познаје, он се против њега активно бори.

Alija_Izetbegovic_Mustafa_Ceric-640x484_compressed

Босна, омиљени пример европских исламолевичара (прогресивно левим или либертадима) компатибилности ислама са секуларизмом, мултикултуром и плуралистичком демократијом, заправо је доказ за супротно – колико је лако (а и брзо) иначе релативно до потпуно секуларизоване муслимане, срозати на ниво њихових идеолошких спонзора. Босна није доказ да је секуларни и мултикултурни ислам могућ, већ управо да ислам не признаје тај концепт и једном кад активира отворено непријатељство према њему (као Изетбеговић у својој „Исламској декларацији“ у којој говори и о потреби успостављања муслиманске доминације и оружјем ако је неопходно) способан је да релативно уравнотежено и успешно мултикултурно друштво у рекордно кратком року претвори у згариште.

4. Радикализација (фундаменталисти, екстремисти)

Једна од најупорније понављаних медијских мантри (док вам кортекс заиста не утрне) је она како су терористи радикализовани, фундаменталисти и екстремисти и не треба их нипошто и никако мешати са умереним верницима муслиманима. Ок, супер. Али, у односу на шта су се радикализовали? Најбољи начин да о једној религији и/или идеологији (а ислам није само вера већ и заокружена политичка идеологија) донесеш суд јесте да видиш какви су јој фундаменталисти, дакле они који се строго држе фундамената вере, а не какви су они који ту религију не упражњавају. Фундаментални будиста, примера ради, постане строги вегетаријанац који живот проведе у мање више непрестаној медитацији. Фундаментални православац се замонаши. Како то да не постоји фундаментални будиста терориста? Па тако лепо, такви су фундаменти будизма. А сваки фундаментални (радикализовани, екстремни) муслиман постаје масовни убица. Управо зато што су такви фундаменти ислама. Куран пружа недвосмислену идеолошку подлогу тероризму и ко год вам тврди супротно или вас свесно лаже или је глуп (увек сам у дилеми шта је од ова два кад год чујем неког медијског политиколога да износи овакву тврдњу).

Да, тачно је да постоје мирољубиви муслимани, али не постоји мирољубиви ислам. Постоје муслимани који су начела ислама одбацили или их не упражњавају али нису они прави представници ове религије како покушавају да вас убеде, већ управо њени фундаменталисти.

5. Умерени муслимани

Ова ми је омиљена. Сваки пут кад пишем о исламу а то је, да се не лажемо, никад афирмативно, ја се, наиме, огрешујем о умерене piece loving муслимане  (а изгледа многи од вас познају управо такве и управо такве имају у комшилуку и на радном месту), које стигматизујем и виктимизујем. У једном се слажем, прве и највеће жртве ислама су сами муслимани и за то је довољно опет бацити поглед на политичку карту света и видети у каквом су стању већински муслиманске земље. Међутим, имам мали проблем с митом о умереним муслиманима (прича се да постоје). Дакле, како се бива умерен у односу на изричиту куранску наредбу да се неверници убијају? Или је прихватиш или одбациш или будеш умерен отприлике као нациста који те можда и не би баш послао у конц логор, али не мрда да спречи оног што би. Наводно, тако нас убеђују, умерени муслимани „најоштрије“ осуђују терористичке акције чије су жртве најпре они (јер страшнији је прекорни поглед од одрубљене главе). Где их осуђују? А још више, где их најоштрије осуђују? Кад сте видели демонстрације умерених муслимана против исламског калифата, онако масовне и онако одлучне и жестоке као кад изађу на улице да руше и пале због карикатуре о Мухамеду, свињетине у школској кантини, забране ношења бурке или израелске интервенције у Цисјорданији?

Наравно, буде ту и тамо понеког млаког саопштења или исценираног протеста у којима медији попут CNNa (кружи интернетом баш такав снимак ових дана после напада у Лондону) поређају неколико муслиманки и дечице и увале им припремљене транспаренте у руке па их фокусирају камером да испадне да их је непрегледна гомила, а не шачица јада, убеђујуђи нас како оштро муслимани протествују. Овде у Француској има један медијски имам, који се не скида са ТВ после сваког терористичког напада које он шатро осуђује. Једном је новинар, потпуно несвестан тога шта нам заправо октрива, саопштио како је тај имам увек у пратњи агената државне безбедности. А што?

Опет, „умерени“ муслимани су они који или не познају или одбацују учења своје вере, ал то не мења чињеницу да нема умереног ислама, што причу о умереним муслиманима чини апсурдном. Такође, они се боје (кога?) па углавном ћуте иако би можда и хтели да се друштвено ангажују, и коначно, управо су они тај непресушни регрутни потенцијал за будуће радикализоване.

Аутор Александар Ламброс, Патриот

6 КОМЕНТАРА

  1. Islam nije neka novina pa da se savremeni islamoljupci ili neutralni mondijalisti zgražavaju na neke istine o kojima je gospodin Lambros pisao.
    Uvaženi Darko Tanasković, verovatno najpriznatiji kada se radi o islamu, nijednom nije osporen, a njegovi stavovi se ne razlikuju mnogo od gospodina Lambrosa.
    Zapravo ne mora čovek da bude socijolog ili teolog da bi o islamu govorio. Dovoljno je da bude istoričar. To je jedino merodavno. Od islamskog proroka Muhameda do savremenog ISIS-a prošlo je mnogo vekova, ali nešto se nije promenilo. Islam i muslimani.
    Dobar tekst i precizni osvrti na ovovremenu licemernu islamofiliju mnogih svetskih zvaničnika.

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*