Aleksandar Lambros: Srećan ti rođendan Republiko Srpska!

0

 

Biljana Srbljanović je svojevremeno izjavila, povodom izlaska knjige koja se bavi istorijom Republike Srpske, doslovno sledeće: „Prvo je bio genocid, pa RS“. (Uzgred, ne prestaje da me zabavlja ironija prezimena ikone kolonijalne srpske intelektualne elite).

 

Želeći da u jednoj kratkoj rečenici delegitimiše pravo na postojanje Republike Srpske, čime se okupaciona srpska elita intenzivno i prevashodno i bavi, deligitimizacijom srpskih nacionalnih interesa, ona je nesvesno poentirala i dala osnovni razlog potrebe najpre stvaranja, potom postojanja i održavanja najmlađe srpske države, koja je igrom istorijskih i geopolitičkih okolnosti iz vekovnog perifernog interesovanja Srbije (matice, koja je uvek bila primorana da se mane prekodrinskih Srba svaki put kada je morala da bude u relativnom miru sa Zapadom koji je „civilizacijsku“ granicu udario po Drini, dakle po sredini srpskih zemalja) postala srpski geopolitički interes broj jedan.

Država može biti genocidna tvorevina na dva načina, na način na koji su to SAD, Belgija ili Hrvatska, ili na način na koji su to Izrael ili Republika Srpska. Dakle, država nastala na genocidu ili zbog potrebe da se on u budućnosti spreči tj zbog garanta opstanka jedne nacije (jevrejske ili srpske) u uslovima jasno izraženih istrebljivačkih namera neposrednog okruženja (hrvatsko-muslimanskog ili u izraelskom slučaju nacističko-evropskog a danas arapskog).

Popis stanovništva Bosne i Hercegovine 1910.

Republika Srpska prostire se na teritoriji koja je doslovno premrežena masovnim srpskim grobnicama iz perioda međuetničkih sukoba za poslednjih stopedeset godina – 1875-78, 1914-18, i 1941-45. Kad god bi istorijske okolnosti to dozvoljavale, katolici i muslimani kretali bi u aktivno sprovođenje genocida nad srpskim pravoslavnim stanovništvom. Štaviše, genocid niskog intenziteta nad Srbima se sprovodio i u mirnodopskim uslovima – tokom druge polovine sedme i tokom osme decenije dvadesetog veka oko četvrt miliona Srba napustilo je Bosnu i Hercegovinu, uglavnom iz krajeva u kojima su bili manjina u odnosu na muslimansko i hrvatsko katoličko stanovništvo. Od 1961. do 1991. broj Srba u BiH opao je sa 42,9% na 31,4%. Sarajevo, nekad drugi najveći srpski grad bivše Jugoslavije, u kome su Srbi činili skoro 30% stanovnika, danas ima manje od 1% Srba. Čak i danas, „Bošnjaka“ u RS je preko 12% a Srba u Federaciji 2,5%. Toliko o genocidu i muslimanskoj ideji multikulture i građanske države.

Sukob iz 1992-95 u tom smislu predstavlja kontinuitet prethodnih sukoba koji, sasvim je izvesno, nije ni poslednji. Zbog čega je od najveće važnosti biti maksimalno spreman za sledeći, ili idealno, biti pripravan za odgovarajući budući geopolitički momenat (verovatno u ne tako skorijoj budućnosti, ali u nekoj izvesnoj da) kada će se BiH raspasti sama od sebe, jer je po svim parametrima neodrživa kao država.
Suprotno tvrdnjama kolonijalne srpske intelektualne elite da su Srbi tragično izgubili poslednji rat, činjenice su potpuno drugačije – Srbi su u njemu dobili još jednu državu i ta pobeda je tim veća kad se ima u vidu da je taj rat vođen najpre bez ikakvih saveznika, a zatim ne protiv Hrvata ili bosanskih muslimana, već praktično cele NATO alijanse.

Ono što sukob iz devedesetih razlikuje od prethodnih je uspostavljanje linije konačnog razgraničenja između bosanskih entiteta. Etničkog čišćenja, premeštanja stanovništva i međusobnog razgraničavanja bilo je i ranije ali uvek na lokalnom nivou, na nivou sela i pojedinih oblasti, nikad na nivou čitave BiH. Prekodrinski Srbi su dobili jasno definisanu teritoriju, iako sa gotovo nemogućim i neodrživim granicama što srpska kolonijalna elita ne propušta da redovno naglasi trijumfalno zlurado (kao da su granice Federacije ili sama Federacija ko entitet, održive po bilo kom parametru). Vekovna težnja zapadnih centara moći, Vatikana, Beča, Berlina a sada i Brisela, da se srpski uticaj i srpski faktor jednom za svagda potisne preko Drine, nikada nije bila ovako očigledno poražena. Stvaranjem RS Drina je postala kičma neke buduće srpske države.

Treba se naučiti strpljenju. Ujedinjenje se neće desiti prekosutra. Prvi i prevashodni posao srpske državne politike nije otcepljenje RS (što je u ovom i bliskom budućem političkom trenutku nerealno zbog trenutne svetske geopolitičke raspodele snaga, ujedinjenje nije moguće bez jake podrške spolja) već očuvanje, stabilizacija i što jače povezivanje RS sa Srbijom, što će na duže staze drastično poboljšati istorijski rekordno loš geopolitički položaj Srbije, nakon čitavog veka protraćenog na projekat Jugoslavija i nakon katastrofalnih posledica njenog raspada. To povezivanje, na koje se svakako neće gledati blagonaklono najpre u samoj Federaciji BiH (što je najmanja briga, jer ona realno nema nikakvu moć ali je opasna kao instrument u tuđim rukama, SAD-a ili radikalnog islamizma) već ni u svetskoj političkoj areni u kome SAD gube svoju poziciju neupitne svetske sile a na Srbiju se tradicionalno gleda kao na ruskog igrača na Balkanu. Ali, mogućnosti za povezivanje RS sa Srbijom su praktično neograničene, sem one poslednje formalno-pravne faze koja će kad tad doći sama po sebi. To povezivanje mora biti najpre ekonomsko, zatim institucionalno (obrazovanjem zajedničkih političkih tela, makar i savetodavnih), kroz automatska dvostruka državljanstva, kroz jedinstven školski sistem (zajedničkim negovanjem i širenjem ideologije srpstva koju ovde vidim kao srpski pandan ideologiji cionizma – pravo na postojanje jedinstvene i nedeljive države srpskog naroda i težnji da se ona u budućnosti ostvari) i jedinstven spoljnopolitički nastup. Ukratko, na svim mogućim nivoima.

Istovremeno, treba aktivno raditi i na što čvršćem ekonomskom povezivanju Federacije BiH sa Srbijom. Trenutno je prednost na hrvatskoj strani i treba činiti sve (a najpre svim sredstvima suzbiti hrvatski ekonomski uticaj u samoj Srbiji) da se po tom pitanju odnos snaga izmeni u srpsku korist. Ne samo da je politički pravno BiH kao država neodrživa, ona je to i ekonomski. Sva njena ekonomija počiva na ovom ili onom obliku upumpavanja novca sa strane (međunarodna administracija je praktično jedina produktivna privredna grana u tom vicu od države) koje će se vremenom smanjivati do potpuno nestati. I tu je RS opet u prednosti. Njen stepen siromaštva je na manje više istom nivou kao u ostatku BiH, ali u svetlu činjenice da je svega 2% do 4% međunarodne finansijske pomoći otišlo na RS, njen ekonomski opstanak je svojevrsno čudo. Drugim rečima, naučila je kako da opstane sama, bez pomoći i milosti sa strane.

Ideološka borba je ovda ključna, najteža i najvažnija. Po čuvenoj maksimi kineksog vojnog stratega Sun Cu – „Svaka bitka dobijena je pre same borbe“, rad na aktivnom širenju ideologije srpstva i srpske državne ideje je najvažniji. Još smo u prvoj fazi, uprkos postojanju RS. Ujedinjena srpska država mora postojati u srcu i glavi celokupnog srpskog etnosa na način na koji je Jerusalim postojao u duši svakog Jevrejina više od dva milenijuma. Neophodan je aktivan rad prave srpske intelektualne elite na razobličavanju i preokretanju za 180 stepeni vladajućeg okupatorskog narativa o poslednjem ratu u Bosni na čijoj promociji decenijama unazad radi kolonijalna i kolaboracionistička srpska elita.

Srbi nisu izazvali rat i ne snose nikakvu odgovornost za njegovo izbijanje. Za rat su odgovorni bosanski muslimani koji su po direktivama svog vođe, Alije Izetbegovića, autora „Islamske deklaracije“, temeljnog dokumenta za nastanak postjugoslovenske Bosne, zamislili državu u kojoj Srbi ne samo da će biti nadjačani i nadglasani već u perspektivi i utopljeni u unitarnu islamsku republiku Bosnu (pogledati analize svih značajnijih svetskih tajnih službi koju BiH označavaju kao odskočnu evropsku dasku i svojevrsno gnezdo radikalnog islamizma). U svetlu prethodnih istorijskih iskustava (genocid nad Srbima izvršen u Prvom i Drugom svetskom ratu a u kome su bosanski muslimani aktivno i masovno učestvovali) Srbi su imali puno pravo da na to ne pristanu. Pravo na odbranu je LEGITIMNO pravo!

Bosanski muslimani, u stvarnosti Srbi islamske veroispovesti, zamorčići su projekta kreiranja hibridnih nacija iz kuhinja svetskih centara moći. Hibridni projekat „Bošnjak“ (uzgred, Bosanac bi bilo pravilno ali nije zgodno zbog toga što bosanski Srbi sebe tako geografski određuju) nije, suprotno opštem uverenju, komunistički projekat (oni su ga samo preuzeli i nastavili). Otac „bošnjačke“ nacije je Mađar Benjamin Kalaj (Benjamin von Kallay) habsburški diplomata i austrougarski upravnik Bosne i Hercegovine 1882-1903. godine. Projekat „bošnjačka nacija“ za cilj je imao da se kroz formiranje jedne nacije s tri konfesije u Bosni suzbije tada većinski i po interese habsburške monarhije nepovoljni srpski interesi i težnje. Mereno u odnosu na svoj proklamovani cilj, projekat je promašio ali je za svega dve decenije uspeo da nanese trajnu štetu i srpskim i muslimanskim interesima. Jedan od ciljeva projekata bilo je vezivanje muslimana za katolički Beč, zašta su, kao večno vredni izvršitelji stranih naloga angažovani katolički Hrvati, svetski prvaci istorijskog falsifikovanja. Taj „savez“ zlog oca i gore matere (Istanbula i Beča) doveo je bosanske muslimane do statusa „hrvatskog cveća“ (genocidnih koljača) i u potpuni istorijski ćorsokak. Od svog postanka „bošnjačka“ nacija se definiše u odnosu na to šta nije, a ne šta jeste. A glavni metodi tog tragikomičnog narodotvornog procesa su istorijski falksifikati po hrvatskoj recepturi. Otud i sve one fantazije o bogomulima, srpskoj invaziji u 16. veku, državotvornoj tradiciji (koja ako je i postojala je srpska), hrišćanski simboli u državnom grbu (ljiljani s grba Kotromanića, uzgred krunisanog u Mileševi) a nigde se to falsifikovanje ne vidi očiglednije nego u krađi srpskog jezika prostim preimenovanjem i nasilnim privođenjem zapadnoslovenskoj jezičkoj grupi u protivprirodnom bludu sa tursko-arapskim rečnikom. Hrvatska metoda par excellence.

 

Konstituisanje oko negativne a ne pozitivne vertikale (šta nismo, a ne šta jesmo) ne može večno da traje i bosanski muslimani su već u ćorsokaku. Da li je taj proces moguće preokrenuti? To je diskutabilno. Ali ga je svakako moguće okrnjiti i ometati i naše je da na tome aktivno radimo. Već aktivna i beskompromisna odbrana srpskog kulturnog nasleđa, jezika, književnosti (ne damo ništa, apsolutno NIŠTA … ako se Meša Selimović sam izjasnio kao srpski pisac, nikakva sila to ne može da izmeni) je dobar početak, a ako je projekat „Bošnjak“ zasnovan na diplomatiji i istorijskim falsifikatima dao tako impresivne rezultate, svakako je moguće postići mnogo i na povratku bosanskih muslimana u srpski nacionalni korpus.

Zato, mudrosti i strpljenja. Planiranja i akcije, a ne reakcije. Biće mnogo buke, ali nas to ne treba da uzbuđuje, jedino što nas treba da zanima je cilj – ujedinjena srpska država. Okolnosti će se menjati, a sa njima i metode (ekstremno traumatično istorijsko iskustvo daje nam za pravo da se služimo najmakijavelističkim mogućim metodama i vreme je da ih temeljno i savladamo i da od nenadjebivih boraca postanemo nenadjebive diplomate) ali nikada cilj!

Za 26. rođendan najmlađe srpske države želim joj mnogo mudrosti i strpljenja! Na dobrom je putu. Republika Srpska je, a ne Srbija danas bastion srpstva. Dobro je i neophodno je proslavljati, dekompleksirano kako prekodrinski Srbi i čine, jer to nadahnjuje i nas posrnule u matici Srbiji a i ubija, što je neophodno činiti neprestano, fantazije bosanskih muslimana o Bosni kao (jedinstvenoj) državi. Ona nikad neće postojati.

Srećan ti rođendan Republiko Srpska!

Do ujedinjenja!

 

Aleksandar Lambros, Patriot

POSTAVI ODGOVOR

*