Aleksandar Mezjajev: Međunarodno pravo: nezavisnost ili nekontrolisanost?

0

Međunarodna pravda danas predstavlja zbir veoma značajnog broja međunarodnih sudova i tribunala. Pritom je broj tih sudova višestruko porastao poslednjih dvadesetak godina. Pola veka posle stvaranja OUN u svetu je postojao samo jedan organ međunarodnog prava – Međunarodni sud OUN. Postojao je takođe i takozvani Stalni međunarodni arbitražni sud, no, on praktično nije delovao. Godine 1982 potpisana je konvencija koja predviđa stvaranje još jednog međunarodnog suda – Tribunala za morska prava, međutim, realno je bio otvoren tek 1996. godine (dve godine posle stupanja konvencije na snagu).1

Početkom devedesetih godina počeo je oštar rast međunarodnih sudskih organa. U ovom trenutku može se nabrojati više od pedeset međunarodnih pravosudnih organizacija. Među njima su: Međunarodni krivični sud, Apelacioni sud STO (Svetske trgovinske organizacije), Afrički sud, Sud društva zajedničkog tržišta zemalja Afrike, Sud zajednice Anda, Sud Zajednice zemalja Južne Afrike, Sud Ekonomske zajednice država zapadne Afrike, Sud za usklađivanje zakona u Africi, Sud zajednice Kariba, Vrhovni sud zajednice Istočnih Kariba, Sud zemalja zajednice Beneluks, Sud Evropske unije, Privredni sud u zajednici nezavisnih država, Sud Evropske Asocijacije za slobodnu trgovinu, Sud evroazijske ekonomske zajednice, Evropski sud za nuklearnu energiju, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, Međunarodni krivični sud za Ruandu, Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale, Specijalni sud za Sijera Leone, Specijalni tribunal za Liban, Specijalni sud za međunarodne zločine u Kambodži, Specijalni sud za međunarodne zločine na Kosovu, Specijalni sud za zločine H. Habre u Senegalu, međunarodni regionalni sudovi za Ljudska prava (evropski, međuamerički i afrički) …

Reklo bi se da su svi ti sudovi stvoreni u okviru različitih međunarodnih organizacija ili po strogo definisanim pitanjima, i na taj način moraju da regulišu odnose samo u uskim okvirima svoje uske kompetencije. Međutim, praksa delatnosti tih sudova je pokazala da ta delatnost izlazi daleko izvan okvira tih pitanja zbog kojih su formalno stvoreni. U vezi s tim, postavlja se pitanje o kontroli nad delatnošću međunarodnih sudova.

Bez obzira na to što pitanja kontrole prožimaju sav sistem kako nacionalnog, tako i međunarodnog pravosuđa, kontrola u odnosu međunarodne sudske vlasti izazvala je oštru negativnu reakciju. Sami međunarodni sudovi stali su na zadnje noge, tvrdeći da ih niko ne može kontrolisati, jer oni moraju biti „nezavisni“. Danas je moguće kritikovati bilo koju granu vlasti, osim sudske. Parlamenti se u medijima podvrgavaju ne smo kritici, nego postojanom ismejavanju. Izvršna vlast se podvrgava neprekidnom presingu i direktnim uvredama. Međutim, kritika sudske vlasti je zabranjena, bez obzira kakve prekršaje i čak i zločine ta vlast činila.

U ovom trenutku postoje posebni formalni mehanizmi koji liče na neke pokušaje da se prikaže ostvarenje kontrole nad međunarodnim sudovima. Međutim, izdaleka se vidi falšljivost tih mehanizama.

Tako se razmatranja delatnosti međunarodnih krivičnih tribunala ad hoc u Savetu Bezbednosti OUN sprovodi ne toliko radi ostvarenja kontrole, koliko zarad propagande tih sudova i njihove poročne prakse. Tribunali nisu ispunili nekoliko rezolucija Saveta Bezbednosti i pokazalo se da Savet nije u stanju da obezbedi izvršenje sopstvenih odluka. Tribunali uopšte ne reaguju na kritiku na njihovu adresu. Ista slika primetna je prilikom razmatranja delatnosti tih tribunala u Generalnoj Skupštini.

Rusija je ne jednom pokretala predlog o sprovođenju nezavisne provere delatnosti MTBJ. Međutim, za nekoliko godina ništa se nije moglo uraditi. U poslednje vreme je predstavnik Rusije čak prestao da ponavlja taj predlog. Predstavnik RF u SB OUN je tokom 2016. godine izjavio: „Naša delegacija je tokom nekoliko godina istupala sa inicijativom da se sprovede nezavisna ekspertiza stanja stvari u MTBJ. Na završnom stadijumu rada Tribunala, Upravna služba unutrašnjeg nadzora OUN je sprovela takvu ocenu u skladu sa rezolucijom SB OUN 2256 (2015). U nizu slučajeva auditorijum je istakao problem na koji smo mi više puta skretali pažnju u Savetu. Među najočiglednijim je – odsustvo jasnih i osnovanih orjentira za nastavak razmatranih dela. Mi smo zahvalni Upravi za sprovedeni rad. Na žalost, Tribunal je prihvatio samo manji broj preporuka iznetih na njegovu adresu“.

Na žalost, to je suviše meka ocena reakcije MTBJ na urađene primedbe. Većinu takvih primedbi rukovodstvo tribunala je jednostavno ignorisalo ili je izjavilo da ih neće izvršavati. Štaviše, ekspertiza Upravne službe unutrašnjeg nadzora OUN – uopšte nije ono što je želela da iznedri Rusija. Tako da se Rusija u ovom slučaju našla u situaciji da su se sa njom prosto podsmevali, odredivši za proveru ne nezavisne organe ili stručnjake, nego unutrašnje službe OUN.

Takva provera se pokazala ne manje regularnom od provere finansijske delatnosti MTBJ od strane kontrolora OUN. Bez obzira na postojanje veoma sumnjivih finansijskih operacija sa budžetom tribunala, svi finansijski računi se rutinski primaju i utvrđuju bez bilo kakvih posledica po rukovodstvo MTBJ.

Pokušaj da se u nekom stepenu kontroliše delatnost Međunarodnog krivičnog suda (MKS) takođe za sada nema uspeha. Svake godine se sprovodi razmatranje delatnosti MKS. Međutim, nastup država malo liči na realna razmatranja. Najčešće je to prosto ponavljanje iz izveštaja MKS u OUN bez bilo kakve kritičke analize. Stvara se čvrst utisak da se nekim državama daju instrukcije da istupe kako bi bar izgledalo spolja kako se „razmatra“ delatnost MKS. Međutim, sadržaj takvih nastupa su obične pohvale, bez ikakve kritike.

Analogna slika stvara se na godišnjim sednicama Skupštine država-učesnica Statuta MKS. Nastupi država po pravilu su savršeno isprazni, ne nose nikakav smisleni pritisak (najčešće se radi o prostom ponavljanju informacija koje su publikovane u izveštaju Suda Skupštine). Međutim, retki pokušaji kritičkog osmišljavanja delatnosti MKS nailaze na tvrdoglavo suprotstavljanje. Tako je predstavnik Rusije svojevremeno primetio da države-članice blokiraju bilo kakav predlog da uključe u rezoluciju o delatnosti MKS bilo kakvu kritičku primedbu. Tako se stvara utisak da sva delatnost Skupštine nosi formalni karakter i ne samo da ne može, nego i ne želi da ostvari bilo kakvu ozbiljnu kontrolu.

A i dalje se stvara neka lažna slika navodne kontrole. Tokom 2008. godine bila je doneta odluka o stvaranju takozvanog Nadzornog mehanizma MKS. Međutim, u praksi je taj organ bio stvoren tek 2016. godine, a neke svoje funkcije nije do dan danas počeo da vrši. Ovaj mehanizam je više „služba unutrašnje discipline“ nego realan kontrolni organ. Posle nekoliko nedelja održaće se sledeća sesija Skupštine država-članica Statuta MKS. Na njoj mora biti razmotreno ne samo nekoliko izveštaja samog Suda, nego i izveštaj Nadzornog Mehanizma. Međutim, realno se neće imati šta razmatrati. Ovaj izveštaj je već publikovan i on ne sadrži objektivnu kontrolu delatnosti MKS. Čak i u oblasti unutrašnje discipline. Prema izveštaju, od devet žalbi na osuđujuće ponašanje saradnika, samo jedna se razmatrala. Tako da ovaj Nadzorni Mehanizam nije sposoban da reguliše čak ni unutrašnja trvenja među saradnicima suda, da i ne govorimo o delatnosti MKS u celini.

Šta preostaje? U uslovima potpune sabotaže u odnosu na kontrolu međunarodne sudske vlasti, ostaje samo društvena kontrola. Međunarodna javnost može i treba da na najstroži način prati delatnost svih međunarodnih sudova i javno razmatra njihove probleme. Samo javnost može da se suprotstavi stvaranju „svete krave“ međunarodnog prava. To je posebno važno u vezi s tim što datu „kravu“ pripremaju za realizaciju zadataka globalnih razmera, a zapravo – korenitog kršenja progresivnog međunarodnog prava.

U tom periodu takođe su postojala tri suda za ljudska prava, međutim, ti sudovi nisu bili međunarodni i opštesvetski u punom smislu te reči, jer su nosili regionalni karakter, razmatrali su uska pitanja i izricali su svega nekoliko presuda godišnje.

POSTAVI ODGOVOR

*