Александар Милојков: Црква је на удару духовних шарлатана

Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков.

0
  • Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији?

Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије.

Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста.

  • Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере?

Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53).

  • Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам?

Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.

Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.

Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.

Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?

На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.

  • Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.

Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.

Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.

Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?

Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.

Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.

Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.

Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.

  • Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

  • Недавно је спречена његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога?

Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника.

Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве.

Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте.

  • У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове?

Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања.

Славица МОЈСИН, СрбинИнфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*