Aleksandar Milojkov: Crkva je na udaru duhovnih šarlatana

Vreme je Vaskršnjeg posta, mnogo pravoslavnih hrišćana ne pridržava se istog, retko ide u crkvu i nema svog duhovnika. O veri se informišu čitajući na internetu. Zašto je situacija takva i zbog čega dosta toga u vezi sa verom postupamo po modelu „Valja se!“, ekskluzivno za Srbin.info, govori profesor verske nastave, master teologije i doktorant na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gospodin Aleksandar Milojkov.

0
  • Gospodine Milojkov, zašto je post od izuzetnog značaja za nas pravoslavne hrišćane, s obzirom na to da prethodi Svetoj tajni ispovesti i Svetoj tajni pričešća na Svetoj Liturgiji?

Post je jedno od sredstava koja nam pomažu da ostvarimo cilj. Isto to je i ispovest ili pokajanje. Cilj je sjedinjenje sa Hristom, kao događaj Svete Evharistije.

Post nije samo uzdržavanje od hrane, već prvenstveno uzdržavanje od loših dela. Post je naša vežba da od gramzivih individualaca i egoista postanemo ličnosti – bića zajednice, u opštenju sa bližnjima i Bogom. Da ne pojedemo jedni druge, to je glavna poruka i pouka posta.

  • Koliko je Crkva bitna i neodvojiva od pravoslavne vere?

Nema vere pravoslavne bez i mimo Crkve. Onaj kome Crkva nije majka, tome ni Bog nije Otac. Mi se ne spasavamo nekakvim intelektualnim razumevanjem vere koju ispovedamo, već tako što se sjedinjujemo sa Hristom. A to sjedinjenje biva u tajni Crkve koja je Telo njegovo, u tajni Svete Liturgije. Ono što ispovedamo, valja da u toj tajni i živimo. Bez tog života nema spasenja. Hristos je to jasno i rekao: „Zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (Jn 6,53).

  • Da li je moguće sebe nazvati pravoslavnim hrišćaninom, a Božju kuću izbegavati u širokom luku uz izgovor da je u istoj „zavladao“ ekumenizam?

Nažalost, danas često vera pravoslavna ume da se pretvori u ideologiju. U borbu za neko „shvtatanje“ učenja vere, bez suštinske crkvenosti, pa čak i protiv Crkve. Mnogi sebi daju za pravo da se stavljaju u ulogu sudije, da diskutuju i prosuđuju o teološkim pitanjima nemajući ni elementarne kompetencije. To je jedna prava pošast prelesti. Njeno pogubno delovanje je što neke koji govore i neke koji ih slušaju, udaljava pa i potpuno odvaja od Crkve. Oni ne znaju da je mera da li si „na pravom putu“ to da li si u jedinstvu sa Crkvom. U jedinstvu sa konkretnom, živom, kanonskom Crkvom kao liturgijskim događajem, a ne sa nekakvom virtuelnom crkvom, koja nije nište drugo do umišljaj prelašćenog (=duhovno obmanutog) uma.

Pitanje ekumenizma je jedno od pitanja gde se pokazuje ovo o čemu govorimo. Prvo, oni koji su za i oni koji su protiv ekumenizma, očigledno nemaji jednake pojmove ekumenizma. Jedni očigledno ekumenizam shvataju kao sinkretizam. Odnosno, kao težnju da se napravi jedna celina, pomešana od suštinskih razlika, bez ikakvog nastojanja da se dođe do jedne, zajedničke vere. Svakako, takav ekumenizam je svejeres, po rečima Svetog Ave Justina Ćelijskog.

No, da li naša pomesna Crkva, koja, kao deo vascele Pravoslavne Crkve, aktivno učestvuje u dijalogu sa rimokatoličkim i drugim hrišćanima, ima na umu takav pojam ekumenizma? Onaj ko se potrudi da uzme i pročita zvanična dokumenta ekumenskih dijaloga, ko se potrudi da čuje stavove naših episkopa i teologa koji u tom dijalogu učestvuju, videće da naša Crkva nema takav pojam ekumenizma, gde bi on značio sinkretizam. Naprotiv, baš zato što ekumenizam ne može da bude sinkretizam, dijalog se i vodi. Jedinstvo će biti moguće samo ako nestanu razlike koje su i dovele do raskola. Dakle, samo ako dođemo do zajedničke vere.

Verujući ljudi treba da imaju poverenja u svoju Crkvu i da se mole za svoje arhijereje i sveštenike. Crkvu, uprkos svim našim slabostima, vodi Duh Sveti. Po rečima Hristovim, ni vrata je paklena neće nadvladati (Mt 16,18). Svaki podstrek da se Crkva napušta zato što je „istina“ negde tamo, kod nekakvih „istinitih“ pravoslavaca, nije ništa drugo nego dušepogubna đavolska obmana. Neprijatelj roda ljudskog ima samo jedan cilj u svom protivljenju Bogu – da pogubi njegovo voljeno stvorenje, čoveka. Odvajanje od Tela Hristovog jeste kao kidanje telesnog uda. Takav ud više nema svoju funkciju, jer je odvojen od tela. Tako odvojen, on umire i počinje da truli, šireći smrad i zarazu i, kao takav, preteći da zarazi i u smrt odvuče svakoga koga se dotakne.

Danas je mnogo otkinutih udova koji se izdaju za učitelje vere i duhovnike. To su mrtvaci koji u smrt povlače i mnoge oko sebe. Prepoznaćete ih po tome što vas pozivaju da napustite Crkvu, lažući vas da je Crkva tamo negde kod njih, van svojih kanonskih okvira i jasnog liturgijskog opštenja. Ponudiće vam i pokazati svojim primerom veliku askezu, lažno smirenje, podvig dostojan divljenja… Ali, po rečima Hristovim, čuvajte se da vas ne prevare (Mk 13,5). A neće vas prevariti ako sebi postavite ova pitanja: jesam li u Crkvi? Ako jesam, gde mi je pomesna Crkva? Da li sam u jedinstvu sa drugim pomesnim Crkvama? Da li sam u jedinstvu sa drugim pravoslavnim narodima i njihovim Crkvama?

Na liturgiji, spominje li moj sveštenik svog i mog vladiku? Spominje li moj vladika patrijarha? Spominje li moj patrijarh druge pravoslavne patrijarhe i arhiepiskope? Jesu li i moji služitelji pominjani od drugih služitelja? Čujem li imena tih koji se pominju? Ako u svom liturgijskom životu vidite i čujete ove jasne evharistijske veze opštenja pomesnih Crkva, to je znak da ste u jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi. Ukoliko se vaša „crkva“ završava na opštenju sa samom sobom, sklanjajte se. To je zbornica satanina. Sklanjajte se, makar u njoj videli savršeni podvig, makar videli i čuda. Jer, i đavo ne jede i ne spava, a i čuda mu nisu strana.

  • Ekumenizam je svejeres, po rečima Svetog Ave Justina Popovića. Ove reči vernici često dovode u vezu sa ne odlaskom u Crkvu, zbog po njihovom mišljenju određenih sveštenika i vladika, neshvatajući suštinu reči pomenutog svetitelja. Kako to tumačite?

U kontekstu gore rečenog. Ekumenizam koji bi podrazumevao sinkretizam bio bi ništa drugo nego svejeres (sinteza više različitih jeresi u jednu sveopštu jeres). Međutim, ne treba odbacivati samu ideju dijaloga, kao napor da, po rečima Hristovim, svi jedno budu. Naravno, to podrazumva jedinstvo vere. Pojavu eventualno drugačijeg pojma ekumenizma kod pojedinaca u Crkvi treba kritikovati. Sveti Ava Justin je to upravo i činio. Ali, prvo treba biti kompetentan za kritiku. Potrebno je određeno teološko znanje. Zatim, potrebno je da se kritika ne pretvori u razgradnju Crkve. Ava Justin je primer za oboje. Bio je teološki itekako kompetentan, a u kritici nije razgrađivao Crkvu i nije mu padalo na pamet da je i sam napušta i da se priključuje ili osniva neku „istinitiju“ pravoslavnu crkvu. Mi danas imamo mnoge kritičare koji su daleko od bilo kakve kompetencije.

Imamo problem ne nadimanja znanjem, već nadimanja neznanjem. Da nevolja bude veća, ti „kritičari“ ne samo što sebe udaljuju od Crkve, već i druge vuku za sobom, podstičući verujući narod na odbijanje komunikacije sa svojom Crkvom. Time seju smrtni raskol, koji ni krv mučenička ne može oprati. Najveći greh je greh protiv jedinstva Crkve. To je ona hula na Duha Svetoga, koju pominje Hristos, a koja se neće oprostiti. Duh Sveti je Duh zajednice. Tamo gde je On, tamo je jedinstvo mnogih u jedno Telo Hristovo. Oni koji razjedinjuju Crkvu, razdiru Hristovo Telo i vrše neoprostivu hulu na Duha Svetoga.

Jer, ono što Duh Sveti sjedinjuje oni razjedinjuju. Naši verujući ljudi treba da znaju da se Crkva ne nalazi u ideologiji, niti u tumačenjima vere pojedinaca, ma koliko ona bila „slatka“, „privlačna“ i „ubedljiva“. Crkva se nalazi u zajednici i opštenju, jer Crkva jeste zajednica i opštenje mnogih udova u jednom Telu Hristovom. Kada kažem zajedništvo, mislim na konkretnu, živu Crkvu – na naše parohije i eparhije. Samo se kroz tu zajednicu uvezujemo u jedno Telo Hristovo.

Dobar duhovnik mora biti i dobar psiholog, te ne čudi podatak da su sveštena lica često viđena na Beogradskom sajmu knjiga upravo na štandovima, gde se prodaju knjige psihološkog štiva. Nameće se logična konstatacija, da bi svako od nas trebalo da ima svog duhovnika sa kojim će se posavetovati u vezi sa svim životnim nedaćama. Zašto pojedini verujući Srbi i pored te činjenice rađe biraju da slede stavove, na primer, dr Miroljuba Petrovića, sa kojima su upoznati preko You Tube?

Da, duhovnik je potreban kao naš rukovoditelj u duhovnom životu. Naročito kada smo na samom početku svog liturgijskog života. Po mogućnosti, taj duhovnik bi trebalo da bude naš paroh. Onaj koji nam dolazi u dom, koji nas krštava, venčava, ispoveda. Ne treba odbacivati svog paroha i svoju parohiju, tražeći „svetija“ i „duhovnija“ mesta. U svakoj parohiji, na svakoj Svetoj Liturgiji, prisutan je jedan i isti Hristos. Zato je besmisleno govoriti da postoji negde veća svetinja od naše parohije.

Naravno, to ne znači da ne treba nekada otići i u neki drugi hram ili manastir. Ali, neki naši verujući su se pretvorili u duhovne skitnice. Oni tragaju za nekim vanrednim svetinjama – za svetim moštima, čudotvornim ikonama i sl. Zaboravljaju da je „jedan Svet, jedan Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca“, a da od njega sve sveto dobija svetost, pa i svete mošti i svete ikone. A njega, izvor svetosti, svetost samu, imaju upravo u svojoj parohiji – na Svetoj Liturgiji.

Neki drugi, kako ste rekli, tragaju za nekim, nazvao bih ga, instant pravoslavljem. To su oni koji žele da brzo i lako postanu „učeni“ „super pravoslavci“. Njihova duhovna „literatura“ su manji ili veći broj, pitaj Boga čijih, citata sa interneta. Njih ne zanima istina, oni traže citat koji će, makar prividno, da podrži ono što već i unapred misle. To je tipičan sektaški, sola Scriptura, pristup veri. Naravno, uz to idu i kvazi učitelji i kvazi duhovnici, koji nude baš takva instant, bombastična i efektna rešenja. Zašto to ljudi rade? Valjda zbog toga što je tako lakše. Mi i živimo u vremenu gde nam se za sve nude brza, kratka i odmah upotrebljiva rešenja i informacije.

Sa takvim „rešenjima“ najbrže i najlakše ćete odati utisak stručnjaka. Pošto se većina ponaša kao vi, gotovo niko i neće primetiti da se radi o šarlatanstvu. „Počešite“ ljude kratko i efektno tamo gde ih „svrbi“ i dobićete publicitet. Gospodin kojeg ste pomenuli upravo tako nastupa.

On „češka“ Srbe tamo gde im najviše prija – po njihovom nacionalnom, kulturološkom i identitetskom pitanju. Zna on da Srbima ta priča itekako prija i da će je mnogi „progutati“. Međutim, mnogi od tih koji „gutaju“ ne znaju da će uz taj ukusni mamac progutati i veoma opasnu udicu.

  • Kakvo je Vaše mišljenje o stavovima koje zastupa dr Miroljub Petrović? Koliko i da li odstupaju od pravoslavne vere?

Kao pravoslavni teolog, tvrdim da je njegovo tumačenje vere, hrišćanstva i Crkve duboko nepravoslavno, čak sektaško. Ima tu uočljivog pseudo protestantskog, adventističkog (subotarskog) pristupa veri. Čovek koji ne ispoveda saglasno sa Crkvom: Pričešće, Bogorodicu, poštovanje Svetih i njihovih moštiju, poštovanje časnog Krsta, svetih ikona, nije i ne može biti pravoslavan. Takođe, njegov pristup Starom Zavetu, kao i njegovo shvatanje odnosa Starog i Novog Zaveta, potpuno su nepravoslavni. Zatim, njegovo dovođenje u vezu vere i nauke, itd. Ono što gospodin Petrović potura kao pravoslavlje nema nikakvih dodirnih tačaka sa samim pravoslavljem. Ali, Srbi se „pecaju“ na njegove priče o teokratiji, Caru Dušanu, moralizmu, ne primećujući da im je liturgijski život zamenio ideologijom.

  • Nedavno je sprečena njegova tribina u Obrenovcu u organizaciji Crkve. Ko i zašto daje kredibilitet i samim tim prostor pri Crkvi gospodinu Petroviću, čiji interesi stoje iza toga?

Kredibilitet daju, sa jedne strane, necrkveni i teološki nepismeni ljudi. Oni koji su hrišćanstvo razumeli kao ideologiju, koja treba da im stvori totalitarno društvo, u kojem će normativne biti njihove ideje. Takvih, nažalost, nije malo. Srpsko hrišćanstvo boluje od necrkvenosti. Pravoslavci bez Svete Liturgije, oksimoron. Sa druge strane, kredibilitet daju i oni od kojih bi se to najmanje očekivalo i koji takav luksuz ne bi smeli sebi da priušte. To su oni koji bi trebalo da poučavaju druge u veri, naši sveštenoslužitelji (naravno, ne generalno, već pojedinci). Luksuz koji pominjem je luksuz neznanja i luksuz neinformisanosti i neobaveštenosti. Oba luksuza su nedopustiva. Nedopustivo je da odsustvuje teološko obrazovanje naših sveštenika.

Onaj kome se priča Miroljuba Petrovića učini relevantnom, taj nema pravoslavno teološko obrazovanje, pa makar imao diplome naših obrazovnih institucija. Suštinski, on je teološki polupismen ili nepismen. Bolno zvuči ovo što kažem, možda i preoštro. Ali, stvar je alarmantna i otrežnjenje je hitno potrebno. Postojanje tog, prvog luksuza, govori o kadrovskoj krizi u našoj Crkvi. Nadamo se da ta kriza nije širih razmera, ali i ma koliko mala i lokalna bila, nedopustiva je. Takođe, nedopustivo je da sveštenici budu neobavešteni i neinformisani šta govori i šta zastupa neko koga dovode na tribinu u organizaciji Crkve.

Nije ovo gušenje slobode govora. Ima gospodin Petrović pravo da misli i govori šta želi. Međutim, Crkva mora voditi računa da se pod njenim krovom i imenom plasiraju sadržaji koji su dostojni same Crkve i saglasni sa njenim učenjem i njenom misijom. Jer, govor u Crkvi jeste duhovna hrana onima koji su u Crkvu i pod okrilje njenog imena došli da se nahrane, verujući da je ta hrana sa crkvene trpeze. Nedopustivo je da se onima koji su došli radi hleba servira kamen. Crkva ovakvim nepromišljenim postupcima doprinosi anticrkvenoj manipulaciji prema svom vernom narodu. I zato naši sveštenoslužitelji imaju veliku odgovornost i nemaju prava na ovakve propuste.

  • U poslednje vreme dosta je eksponiran u medijima, iako je do skoro u svojim predavanjima apostrofirao da se televizija ne sme gledati. Da li je ovako njegovo medijsko istupanje osim što je kontradiktorno i cirkuzantsko, znajući u kojim televizijskim emisijama je gostovao i kakve je odgovore davao?

Njegov nastup i sadržaj njegove priče su pun pogodak za tzv. „žutu štampu“. On potpaljuje mase, a to se dobro prodaje. Mediji su prosto osetili taj komercijalan momenat, koji je za njih presudan. Ako bi dalje nastupao kao šoumen i zabavljač, mislim da bih i sam postao fan gospodina Petrovića. Ima on dara za to.

Da li možemo ujedno slediti Savine stope, svetitelja i prvog srpskog arhiepiskopa, koji je kod Srba ustanovio slavljenje slave i uzimati za ozbiljno Petrovićeve stavove?

Kratko i jasno – NE. Ko u pričama Miroljuba Petrovića traži i izgrađuje svoje pravoslavlje, promašio je smer kretanja.

Slavica MOJSIN, SrbinInfo

POSTAVI ODGOVOR

*