Aleksandar Pavić: Počela realizacija plana, naseljavanja pustih delova Srbije azilantima!

Samo zato što si paranoidan, ne znači da ti ne rade o glavi – glasi citat iz kultnog romana Džozefa Helera, „Kvaka 22“.

1

„Paranoični“, „ksenofobični“, „rasisti“ i slični „kočničari“ nisu morali dugo da čekaju da bi im se, očekivano, putem televizije B-92, pružio novi dokaz da nije baš sve u njihovoj „paranoji“ kad je reč o „spontanom“ ljudskom talasu koji je krenuo prema nama i ostatku Evrope iz područja u kojima je NATO izazvao rat, masovnu patnju, nesreću i uništenje. Za to se pobrinula „poverenica za ravnopravnost“, Brankica Janković, koja je u emisiji „Kažiprst“ izgovorila nešto što će sigurno uznemiriti mnoge duhove, a i razbiti mnoge naivne iluzije u Srbiji u vremenu koje nam ubrzano stiže:

„Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi (odnosno migranti-azilanti-izbeglice – prim. aut.) ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi,“i izjavila je „poverenica“, dodajući da bi oni mogli da „doprinesu našem regionalnom ekonomskom razvoju“.

Naravno oni koji nisu podlegli mas-hipnozi ovdašnjih medija niti bajkama naprednjačko-socijalističkog namesništva nisu iznenađeni ovim „probnim balonom“. Naprotiv. Bio je očekivan, mada možda ne tako brzo. No, očigledno je da se demografskim inženjerima Srbije – a i onoga što je još ostalo od Evrope – žuri.

Sve je mirisalo na to: Mađarska ograda-zid, koja nailazi samo na prazne verbalne „osude“ EU, besomučna medijska kampanja medija u Srbiji o imperativu „humanosti“ prema nesrećnim ljudima i našem „tradicionalnom gostoprimstvu“ (što bi bilo umesno kada se ne bi serviralo na tako jednostran i agresivan način), osuda svakoga ko uopšte dovodi u pitanje vladinu politiku „otvorenih granica“ i Vučićeve „dobrodošlice“ svima koji dolaze, probni medijski baloni o planovima za izgradnju „prihvatnih centara“ za 400.000 izbeglica-migranata-azilanata, odsustvo državne strategije radi čekanja na „druge“ – na prvom mestu EU – da formulišu svoju „globalnu“ strategiju za nošenje sa problemom, medijsko-NVO satanizovanje predloga da se izgradi pogranični zid ili ograda poput mađarske na granici sa Makedonijom…

Dobro je, ipak, što je „poverenica“ ovako rano istupila, jer sada postoji i dokaz o pravim namerama za Srbiju – za one kojima je on uopšte i trebao.

Jankovićeva je činovnik (činovnica?) prve globalističke vlasti u istoriji Srbije, ustoličene 27.7.2012, koja ništa ne radi bez odobrenja spolja i „deliveri junita“ iznutra, tako da ona sigurno ne priča napamet, niti tek tako „glasno razmišlja“. Nema ni trunke sumnje: to je u planu, to nam spremaju. „Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja,“ glasi 8. od 11 nabrojanih ključnih tema sa bezbednosnog foruma u Bratislavi od 2.5.2000. prema beleškama poznatog nemačkog političara Vilija Vimera.iiA i iz sopstvenog, ako je moguće. Dok ne nestane sa mape.

Zato je debata koja je pokrenuta u medijima oko toga da li treba dizati zid na granici sa Makedonijom od suštinske važnosti. Ne zato što se očekuje da će globalistički namesnici u Nemanjinoj 11 tome sami pristupiti, ili čak smeti da imaju svoje mišljenje, već zato što je to debata iz koje može da se izrodi neki novi impuls javnog i nacionalnog delovanja.

Pitanje, u stvari, nije puko pitanje zida ili ograde – već pitanje da li ćemo uopšte više ikad čuvati sopstvene granice ili ne. Ako nećemo, odnosno ako su neki među nama uljuljkani očekivanjima da će „svet da pomogne“, da će Srbija uvek da bude samo „protočni bojler“ za stotine hiljada, a možda i milione koji „bolji život“ traže isključivo u zemljama EU, da će nam se naša navodna humanost – u vidu bezuslovnog prihvatanja ljudskog cunamija koji se na nas obara – nekako „pozlatiti“ u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, onda nam ipak duguju neke odgovore. Na primer: šta ako se ništa od ovoga ne desi? Šta ako „svet“ (pod kojim se podrazumeva politički Zapad i međunarodne organizacije koje kontroliše) ne pomogne – kao što nam nikada do sada nije ni pomagao, osim u delu koji se tiče isključivo njegovih interesa, šta ako se u jednom trenutku mađarska granica jednostavno zatvori, tj. postane veoma teško da se ona pređe, npr. usled raspoređivanja NATO vojske na granicama, kako predlažu češki predsednik i premijer,iiišta ako odjednom budemo suočeni sa nekoliko stotina hiljada ljudi iz potpuno drugog podneblja i kulture, koji nemaju ni gde da odu ni gde da se vrate, zarobljenih u Srbiji?

Odgovor je kratak: ako nas ova ili slična događanja jednostavno zateknu – onda će već biti kasno. I onda neće ni biti toliko važno „ko je kriv“.

14469666_1106623899386925_6624683399124715306_n

Niko u Srbiji, osim plaćenih lobista i agenata, jednostavno nema pravo na inertno očekivanje ičeg pozitivnog sa Zapada – a sadašnja vlast i njeni mediji i „nevladini“ poslenici upravo odatle čekaju instrukcije. Pitanje čuvanja granice se svodi na jednostavno pitanje: hoćemo li državu ili ne? Hoćemo li da se olako odreknemo onoga što su preci vekovima branili, gradili, sanjali?

Granica se može utvrditi i braniti. Kako? Baš kao što predlažu češki predsednik i vicepremijer – vojskom. Kao što se uvek kroz istoriju i radilo. Možemo li se mi, odnosno Srbija, odbraniti? Naravno da možemo, ako postoji volja. I vojska, prava, srpska, oslobođena od ludačke košulje NATO „reformi“, posvećena nacionalnom, a ne nekim apstraktnim „globalnim“ interesima. Bugari i Mađari su rešili da se brane, a i Makedonci sigurno bi, kada bi i Srbija rešila. Uvesti strog granični režim, drastične kazne za ilegalne prelaske ili oštećenje granice, kao što Mađari najavljuju.iv Vrlo brzo bi se za to pročulo – pa bi ozbiljnost na granici poslužila i kao sredstvo odvraćanja.

I tek bi tada, kada pokažemo da smo ozbiljni u nameri da branimo sopstveni pogranični režim i poredak, kao prvu liniju odbrane države – uopšte i imali šansu da utičemo na one koji su ovu humanitarnu kataklizmu izazvali, da počnu da je sami i rešavaju, sopstvenim sredstvima i pameću.

Mi možemo, svakako, da preko naših granica propuštamo one koji imaju pozivna pisma rodbine iz zapadne Evrope, ili garancije novih poslodavaca, ili garancije prijema u neku zapadnoevropsku državu. Možemo čak i sami da odredimo broj ljudi koje bi mogli da trajno primimo (naravno, on bi bio relativno nizak, a njihovo naseljavanje bi moralo da bude takvo da se ne stvaraju geta). Možemo puno toga – ali tek u kontekstu globalnog rešenja koje ne bi išlo na našu štetu, gde bi se odluke donosile na licu mesta, na Bliskom istoku i u Africi, kako npr. predlaže češki vicepremijer Babiš.v

Ali da mi jednostavno, iz „humanih“ ili bilo kojih drugih razloga proglasimo opštu „dobrodošlicu“ i otvorene granice, „nadajući se“ da će sve nekako da ispadne kako treba – to je više nego neozbiljno. To je ruski rulet sa državom i nacijom.

Naše je da ponovo, posle više godina, ponovo utvrdimo naše granice – tamo gde je moguće (na Prokletijama ne moramo baš odmah). I treba da se potrudimo da to postane prvorazredna tema u Srbiji, kao pitanje opstanka.

A „svet“ (odnosno Zapad), ako izrodi neko za nas prihvatljivo rešenje – odlično (ovo je za one koji još veruju u Deda mraza). Ako ne – onda ćemo znati da smo učinili ono što je do nas, da bi sačuvali ono što nam je od predaka predato. Da se dalje preda, a ne naivno ili jeftino proda.

web-tribune.com

1 KOMENTAR

  1. Bilo bi lepo da konačn iamo poet našu vojsku.Ja bi prvi stupio u nju,iako sam odbije i one stare,nažalost.Al’bi to bar bila naša,srpska vojska.I naše granice.

POSTAVI ODGOVOR

*