Aleksandar Pavić: Uzvišeno biće iz Nemanjine

0

ON je dalekovid. Vidi simetrije tamo gde ih drugi, „pristrasni“, ni ne naslućuju. Tako ON pre par dana izjavljuje za rimsku „Republiku“:

„Pogledajmo referendumsku Bosnu: bosanski Srbi tvrde da su za EU, a pričaju o Bošnjacima na najgori način, a s druge strane ovi tvrde ‘mi smo veliki, bosanski Srbi su glupi’. Prekinimo više sa tim međusobnim neprijateljstvima, u ime budućnosti“.[i]

Nema veze što niko u Srbiji, ni u Republici Srpskoj, a verovatno ni u Federaciji Bosne i Hercegovine ne bi mogao da citira kada i gde to „bosanski Srbi“ (to su, valjda, oni koji nisu „šumadijski“, „moravski“, „sremački“, „banatski“, „bački“, „crnogorski“, pa čak ni lužički Srbi), odnosno njihovi politički predstavnici – jer na njih je ON zapravo mislio – pričaju o Bošnjacima (to su, valjda, oni što su u Bosni „autohtoni“, iako ih je praktično nemoguće naći u istorijskim zapisima pre austro-ugarske okupacije 1878. godine) „na najgori način“.

Ali ON vidi čak i ono čega nema. ON, zapravo, vidi da tu simetrija MORA da postoji. Čak iako ne postoji. Jer, kako možeš da budeš veliki pomiritelj, mirotvorac nad mirotvorcima, evropljanin nad evropljanima, mogući nobelovac – ako nemaš dve, pođednako loše, strane da miriš? Pa makar nepravedno oblatio i onu svoju? Jer, šta će nam onda dobri, prepošteni, miroljubivi i pacifistički Zapad, i njegovo humanitarno krilo, NATO – kao i, još važnije, njegovi verni politički izvršioci, ako nema ko da se izmiruje, uz njihovo nesebično posredovanje?

Ergo, nema mirotvoračke politike i potrebe za dobrim uslugama predstavnika najnaprednije civilizacije koju je svet ikad poznao, čuvene „međunarodne zajednice“ (razume se, bez Rusije, Kine i drugih sličnih državno-civilizacijskih „pigmeja“ i tikvi bez korena) – ako nema dve strane koje treba miriti. Zato samo nedorasli mogu da se ljute na Srbijinog prepodobnog premijera kada ON pravi lažne simetrije. Pa šta ako ih pravi čak i na račun svojih nominalnih sunarodnika? Jer, on to radi samo da bi potom mogao da ih miri sa njihovim komšijama. Da bi svi zauvek „srećno“, unutar neke buduće „Jugo-sfere“, bili zaključani u bosanskoj avliji (u kojoj će, istina, uvek biti tretirani kao uljezi, neprijatelji, zločinci). Ali kojoj će uvek biti potrebni Visoki, Najviši predstavnici, koji zarađuju (bar) 24.000 EUR mesečno (bez dodataka, razume se). Zajedno sa sudovima u kojima sude i presuđuju stranci – sa takođe vrlo respektabilnim platama. I, naravno, džihadističkim kampovima u kojima uvek, kao zapete puške, budući donosioci „demokratskih promena“ raznim „zaostalim“ delovima sveta, poput Libije, Sirije, Iraka, spremno čekaju sledeći zadatak od Nacionalne zadužbine za demokratiju (ili Brukings institucije, Karnegijevog centra za mir, Međunarodnog republikanskog instituta, ili slične filantropske organizacije), koji treba da im uruči neka perspektivna naslednica Samante Pauer.

Štaviše, ON shvata da ne treba stati samo na klevetanju i žrtvovanju sopstvenih sunarodnika. Da treba ići i korak dalje u lažnom simetrisanju. Da treba žrtvovati i tradicionalne saveznike. Sve „zarad mira“. Zato on, u istom intervjuu datom uvek „principijelnim“ Italijanima, dodaje:

„Srbija nastoji da bude suverena i nezavisna… Niti američka, niti ruska kolonija. Nije lako, mnoge velike sile imaju interese na Balkanu. I mi imamo pravo da delujemo, a da ne potpadnemo pod uticaj Vašingtona, Moskve, i drugih“.

Kakva hrabrost! Poput one hrvatske, koju je Dučić za sva vremena opevao. ON „hrabro“ pravi lažne simetrije na globalnom nivou! Poistovećuje američku agresiju, neokolonijalizam, ratno huškanje i permanentno sejanje haosa – sa ruskim mukotrpnim zalaganjima za povratak kakvog-takvog međunarodnog pravnog poretka. Poistovećuje američko nasilno i nelegalno prekrajanje naših i tuđih granica sa ruskim pokušajima da se takvo ponašanje zauzda. Stavlja znak jednakosti između američkog jednostranog priznanja „Kosova“ i siledžijskih pokušaja ukidanja Republike Srpske, i ruske grčevite borbe protiv upravo toga.

Ali – ni Rusi (a ni Kinezi, kad smo već kod toga) ne bi trebalo da se ljute. Ili, što bi rekli oni „preduzimljiviji“ Sicilijanci: ništa lično, to je samo biznis. Jer, kako ON može da izmiruje narode i civilizacije, kako ON može da izbegne da direktno optuži prave vinovnike eks-jugoslovenske i svih drugih globalnih katastrofa od poslednjih četvrt veka – ako prethodno ne uvuče i druge, poput Rusa, u to evroatlantsko radioaktivno blato? Ako i njih nepravedno ne optuži, poput braće s one strane Drine. Tek ako ih ON sve pođednako uprlja, otvaraju se šanse za mir u svetu. Za koji će ON, smeran i čist, hodati i po vodi, ako treba.

Ili, možda, već hoda? Jer, evo, njegovi najbliži i najverniji saradnici tvrde da se bukvalno grizu za jezik – „do krvi“ kada je reč o Vulinu – samo da se ne bi javno „ogrešili“ o huškače zla u Bosni i Hercegovini (odnosno Izetbegovića i Halilovića).[ii] Jer ON to ne bi hteo. Jer bi senzibiliteti tog „mladog liberalnog i evropski orijentisanog premijera iz Beograda“ kako ga, u pesničkom zanosu opisuje italijanski novinar, bili povređeni. Jer ON shvata da se MORAJU poistovećivati žrtve i zločinci, prijatelji i neprijatelji – da bi se „dala šansa miru“! Da se neko, radi opšteg dobra, mora nepravedno ocrniti a drugi, ništa manje nepravedno, uzdizati. Valjda po onom titoističkom receptu koji je fenomenalno fukncionisao. Sve dok ođednom nije…

A drugi njegovi saradnici – Stefanović i, opet, slučajnosti li, Vulin – „iz poštovanja“ prema NJEMU, neće na sednicama Vlade čak ni da pokrenu pitanje podizanja zidova i prepreka na granici radi zaustavljanja sve većeg priliva migranata.[iii] Iako čak i Stefanović i Vulin vide da sve to ne sluti na dobro, da preti ozbiljna opasnost da u Srbiji na hiljade migranata ostane zarobljeno ako se nešto ozbiljno ne preduzme – RADI NJEGA oni o tome neće na Vladi ni da zucnu. Jer bi to NJEGA „pogodilo“. Delikatni duh novoevropljanina i nepomirljivog „idealiste“ to jednostavno ne bi izdržao. Kao što ON skoro pada u nesvest na samu pomisao naoružavanja Srbije, da bi bar simetrično odgovorila radikalnom naoružavanju Hrvatske i najavljivanom formiranju „vojske Kosova“. Jer ON, taj nepopravljivi idealista i mirotvorac – bi radije da „strahuje“. I ništa više od toga. Jer, nisu ga, valjda, građani birali da ih štiti, niti ga za to plaćaju, nego da im neprekidno dokazuje kakvog su svetitelja izabrali da ih vodi u svetlu budućnost.

Ali to je uvek bila sudbina „vizionara“. Neshvaćeni su. Dok nije kasno. Neki put samo za njih. A neki put i za državu…

 

 

Fondstrateškekulture

POSTAVI ODGOVOR

*