Aleksandar Pavić: Vučić u hrvatskim medijima

0

“Ima li ljudi koji meni ne žele dobro? Ima ih koliko god hoćete, različitih, od tajkuna do mnogih drugih… Ali što da radimo, to je Srbija! Pa koga mi nismo ubili od svojih! Sve što je nečemu vrijedilo mi smo ubili. Karađorđa, Miloša… na kraju i premijera Đinđića.”[i] Ovo je, ko ne zna, samo deo velikog intervjua koji je Aleksandar Vučić dao zagrebačkom tjedniku Globus. Za ostale bisere čitalaštvo mora da se strpi do četvrtka, 24.11. kada intervju treba da bude objavljen u celosti.

Lično sam nestrpljiv da vidim kako smo to „ubili“ Miloša. I kad. A i koga smo još ubili. Mora da smo još nekog ubili. Nekog ko valja. Npr. Kenedija, Martina Lutera Kinga, Linkolna, Džima Morisona… Jer, to nam je, ako je verovati premijeru, u prirodi. Da ubijamo. Ali najpre svoje. I to one najbolje. Poput, kako se u intervjuu i aludira, samog Vučića.

Takođe sam nestrpljiv i da pročitam čemu se to možemo naučiti od Hrvata. Bilo bi razočaravajuće da toga ne bude – čak bi to mogao da bude znak da nešto u srpsko-hrvatskim odnosima ozbiljno škripi. Jer, premijer, gde god da ode, ili s kojim god strancem da razmeni po koju reč, uvek će naći nešto što bi Srbi, kao dežurni evropski debili, trebalo da nauče, ili od stranca ili od dotične strane zemlje.Stoga bi se mogao protumačiti kao, u najmanju ruku, diplomatski skandal, teška uvreda, pa i svojevrsni „govor mržnje“ kada bi premijer propustio da bar naznači čemu bismo se to mogli naučiti od naših ponosno nepokajanih susjeda. Ispalo bi potcenjivački. Učimo, eto, od celog sveta, učimo od Nemaca, Šveđana, Finaca, Mađara, Slovenaca, učimo od Kazahstanaca – a nećemo od Hrvata… Koji su toliko toga dali svetu. Oni bi to verovatno shvatili kao uvredu, koja bi se mogla sprati, po oprobanom tisućljetnjom receptu, jedino srpskom krvlju. A to bi, dapače, ugrozilo stabilnost u regionu, čega se premijer, kako je više puta isticao, izuzetno plaši.

A već znamo da je premijer spreman da se ugrize za jezik, usne, pupak, ama bilo šta svoje ili tuđe – samo da ne izgovori nešto što bi moglo da gurne region u novi rat i sukobe. Baš kao što bi se, kako tvrdi, desilo kada bi se, ne daj Bože, primenio zakon i obustavila Zukorlićeva divlja gradnja. Zato će, kao odgovoran i moralan čovek, govoriti pohvalno o Plenkoviću: „U novom hrvatskom premijeru vidim jednog pristojnog, ozbiljnog i odgovornog čovjeka“ (Plenković mu, zapravo, dođe kao neki hrvatski Zukorlić), i neće remetiti regionalnu idilu „dobrosusedskih odnosa“ (jednu od svetih krava, zajedno sa promenom svesti, „normalizacijom odnosa“ sa tzv. Kosovom itd. – koje su mu teta Angela i njeni pokrovitelji ostavili u amanet u zamenu za ključeve za Nemanjinu).

I, zbilja – zar bi iko ko nije „pristojan, ozbiljan i odgovoran“ (nije li ga, na kraju krajeva, takvog svojevremeno najavljivao i RTS), mogao da imenuje ratne zločince u svoj kabinet ili državni aparat? Ljudine poput Gotovine i Krstičevića. I zar to nije podrazumevajuća, dapače EUropska vrijednost? Evo, npr. Bakira Izetbegovića – što više sumnjivih tipova, selafista i vehabija ima oko sebe, to mu se nudi sve „svetlija“ „evropska perspektiva“, i to su EUroizaslanici predusretljiviji prema njemu. A i Tači je postao respektabilan u briselskim krugovima tek kad su iznete optužbe protiv njega za učešće u vađenju i trgovini ljudskih, odnosno srpskih organa. A koliko je to mogao da postane ranije, samo da su znali…

Na radost Hrvata, neostvarenog svetioničara je na mestu moći u Beogradu nasledio neko ko je spreman da Hrvatskoj, zemlji institucionalizovanog, pounutrašnjenog genocida, priušti satisfakciju slušanja njegovih žalopojki na račun svog (?) naroda kojeg, uprkos čvrstoj nameri, nisu uspeli da do kraja istrebe i dokrajče. I još bolje je što će on tom nezahvalnom narodu koji ga je tako „pametnog“[ii]izabrao, pokušati da, novim zakonom, zabrani da dokazuje kako nije počinio nikakav „genocid“ u Srebrenici. Dočim će negiranje genocida počinjenog u Jasenovcu i širom Nezavisne Države Hrvatske moći i dalje nesmetano da se odvija i usavršava.

I, razume se, od neprocenjive je važnosti za njih što je premijer, kako nam se takođe najavljuje u Globusu, učinio sve što je mogao da pomogne Đukanovićevom opstanku na vlasti.

Ipak, sigurno nije lako ni Vučiću ni Globusu – obe strane su ophrvane neizvesnostima koje donosi Trampova pobeda. Zato su se i okrenuli jedni drugima, u ovom teškom trenutku, pokušavajući da zaustave vreme. Skoro pa da se sažalimo…

 

 

 

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

*