Александр Дугин: СВЕТЛОСТ ИРСКЕ ЦРКВЕ

0
Ширење хришћанства међу ирским народом поставило је темеље за наступање нове ере (ере светог Патрика) која се, као што смо видели, тумачи и као наставак Милове Галске ере, али истовремено и као њен логички свршетак. Келтска црква са архиепископским седиштем у Армагу коју је основао свети Патрик, заједно с монашким стециштем на Хебридима које је зачео свети Колумба, били су главни центри хришћанске културе, учења и образовања за време раног периода историје Британских острва. Постепено, мрежа хришћанских манастира и парохија је у потпуности заменила улогу друида. Истовремено, односи келтске цркве с носиоцима политичке моћи, ирским краљевима, заснивали су се на моделу карактеристиичном за ранохришћансу еру. Раније су друиди били духовни ауторитети, носиоци знања и преносиоци традиције, обављали су церемоније, али је политичка моћ била задржана у рукама војне аристократије и племићких династија. Истовремено, Ирска је, барем номилано гледано, била уређена као царство. Улогу цара обављао је узвишени краљ у Тари (главном граду округа Мејт) док су преостала четири краља (владари Алстера, Леинстера, Мунстера и Конахта) били његови „вазали“. У пракси, овакав империјални модел се ретко кад видео на делу, јер није било довољно јаких фигура који би номиналну моћ Таре претворили у практичну политичку снагу. Осим тога, ни моћ четири саставна дела ирског острва није била централизована, већ подељена по различитим гранама владајућих породица од којих су многе често биле међусобно завађене. Ипак,  Ирци су од древних времена познавали парадигму царства која је можда била само одраз митске империје древних Келта и њиховог краља Амбигатуса, који ће касније послужити као прототип легенде о краљу Артуру. Узвишени краљ Ирске, владајући из Таре путем Камена Судбине, једне од реликвија које је по предању са мистичног севера донео Туата Де Данан (народ богињеДанан), прави је израз суштинске природе и потпуности ирске свете традиције.
У ери светог Патрика, келтска црква је штитила равнотежу између духовне и секуларне моћи, што је довело до христијанизације ирског света, одредивши у значајној мери његову политичку и правну основу. Живот Ираца остаје исти какав је био и пре, уз промењени облик његове свете предодређености. Од тада, ирски геније филозофије, историје, музике, рата, пољопривреде, и механичких вештина добија своју хришћанску форму. Ирска је укључена у историју хришћанства, у оквиру којег гради место сопственој историји и култури.
Тако је, у петом веку наше ере, постављена онова новог, хришћанског историјског циклуса, који је у себи подразумевао нове фазе, ере и периоде.
Прва фаза је трајала неколико векова, од христијанизације Британског острва до његовог потпадања под власт германских племена, које је трајало довољно дуго да представља период за себе. Келтска црква је ојачала у Ирској, значајно се проширила по Шкотској међу Пиктима, и напредовала међу Бритонима. Наравно, радило се о посебном типу хришћанства и добро је познато да је свети Герман од Оксера послат у Британију да се бори против јереси Пелагија, при чему се жестоко сукобио с бритонским краљем Вортигерном (који је, по легенди, позвао Англе и Сасе у помоћ, да заштите његово краљевство од Пикта и Гала) али је неспорно да су у то време сви Келти били хришћани, за разлику од надирућих германских племена. Ирска је без сумње била најважнији центар келтског хришћанства. Из ње се хришћанство ширило по Западној Европи, Француској и Немачкој, земљама које су услед владајуће елите германских племена биле махом паганске. Након пада Западног Римског Царства, Ирска је на одређено време постала главни центар хришћанства на Западу. Армаг  је послао на хиљаде хришћанских проповедника у различите земље Европе, посебно у северне крајеве Франачког Црства.
Један од најупечатљивијих представника ирских мисионара у Европи био је монах Колумбан (540 – 615) који је проповедао прво у Британији, а затим по Галији. Крајем шестог века, основао је широку мрежу манастира у Бургундији, Неустрији, Аустразији, и Каљевству Ломбарда. Након што су га световне власти прогнале из Нанта, отишао је у Немачку где је наставио своје проповедање. Године 612. дошао је у северну Италију (где су такође живели Келти) и основао један од најпознатијих тамошњих манастира, Бобио. Занимљиво је истаћи да делатност Колумбана и других ирских монаха мисионара омеђава границе Келтске Екумене. Светлост Ирске је, у том часу, обасјавала читаву Северну и Западну Европу.
Седулије Шкот је био значајан католички ирски хроничар који је живео у времену краља Лотара. Живећи у Лијежу, међу другим ирским монасима, он је преводио дела неоплатонисте Порфирија као и многе друге грчке текстове на латински. Написао је бројне песме и теолошке радове, али је велики део њих изгубљен. Бранио је равнотежу између духовног ауторитета и световне власти од мислилаца такозваног „Каролиншког просветитељства“, који су настојали да је помере у корист краља. Ослањао се на ирску традицију по којој је равнотежа између светих и световних извора била јасно одређена, чак и у прехришћанско време.
Међутим, најистакнутији представник ирске теологије био је монах Јован Скот Еријугена (815 – 877) звезда међу раним схоластичарима и први прави хришћански филозоф у Француској. Био је близак француском краљу Карлу Ћелавом за кога је обављао исти посао као Алкуин од Јорка за његовог деду, Карла Великог. Превео је текстове Ареопагита на латински, а са њима и целу неоплатонистичку традицију раног средњег века. Његова сопствена дела представљају врхунац метафизичке мисли.
У овом контексту, ирски идентитет одређен у ери светог Патрика достиже највећу садржајност и изражајност.
geopolitika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*