Александри су целог живота говорили да је принцеза – па је решила да постане витез!

0

„Kоментарисали су како сам татина принцеза, а ја сам говорила да сам витез“, тако за НОИЗЗ причу о својом одрастању међу јунацима почиње Александра Радуловић (16) најуспешнија жена међу витезовима у Србији. Због предрасуда је често морала да доказује да је вредна одоре, штита и мача.

Александру смо срели на међународном витешком турниру који се одржава на Београдској тврђави. Мач, оклоп и коњ нису ствари које чине витеза, већ је витез онај који најбоље ради посао којим се бави, сматра она. За њу је бити лекар и посветити живот спасавању туђих живота витешка ствар, за коју нису потребни буздовани и штитови.

– Витештво је дугогодишње вежбање, психичко и физичко. Борбе и мачевање које ви видите долазе тек на крају једног целокупног тренинга, који обухвата читање књига, прављење опреме и оружја, посећивање манастира. На крају постоји и полагање на коме ви морате да знате да направите нешто својим рукама, на пример сто или столицу – објашњава Александра.

 

Стреличарсто јој је једна од омиљених дисциплина Фото: Стеван Ранковић / Ноизз.рс

Наше виђење витезова као људи који долазе и спасавају нас од аждаја резулатат су њихове жеље да очувају традицију и сећање на претке кроз приче, одећу и оружје које се некада користило, али то није суштина. Најважније је помагати другим људима онолико колико је могуће, јер је свако добро дело и витешко дело.

– Витез мора да буде стрпљив, истрајан, добар, искрен, праведан и да има поштовање према себи и другима. Још уколико је неко млађи, он мора да се труди да исправи оно што старији нису учинили – каже наша саговорница.

 

Streličarsto joj je jedna od omiljenih disciplina

Стреличарсто јој је једна од омиљених дисциплина Фото: Стеван Ранковић / Ноизз.рс

Наше виђење витезова као људи који долазе и спасавају нас од аждаја резулатат су њихове жеље да очувају традицију и сећање на претке кроз приче, одећу и оружје које се некада користило, али то није суштина. Најважније је помагати другим људима онолико колико је могуће, јер је свако добро дело и витешко дело.

– Витез мора да буде стрпљив, истрајан, добар, искрен, праведан и да има поштовање према себи и другима. Још уколико је неко млађи, он мора да се труди да исправи оно што старији нису учинили – каже наша саговорница.

Задобити поштовање старијих није лако, посебно не у Александрином случају, јер је она млада, а притом је и жена. Због тога је често наилазила на потцењиванчке погледа. Kада ју је тата Радивоје, оснивач и челник „Свибора“, још као баш малу водио на разне догађаје, говорили су како је татина принцеза, али временом је тај став смекшао. Пошто је годинама учила од најбољих, сада је често питају за савете и прихватају је као равноправну, а поштовање је постало узајамна ствар.

Млади морају да се покрену
Александра је тренутко ученица друге године Филолошке гимназије у Београду, а идеја јој је да настави традицију коју је њен отац започео, јер сматра да је важно организовати турнире витештва и сећати се предака.

ноизз

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*