Aleksej Toporov: U ZEMLJI SIROČADI I PRAVOSLAVLJA

0

U Ugandi – siromašnoj, rastrzanoj ratovima i epidemijom AIDS – pravoslavna zajednica se učvršćuje i raste

Oni su veoma različiti od nas, i to ne samo zbog tamne boje kože, i kovrdža tvrdih poput žice. Drugačiji su, na primer, i zbog toga što za vreme posta jedu hranu – bez soli. Meso i mlečni proizvodi ne nalaze se na trpezi Uganđana, jer u njihovoj zemlji takvi proizvodi predstavljaju neprihvatljiv luksuz. I još: oni ne zatvaraju carske dveri tokom liturgije, imaju potrebu da vide vršenje tajni, u suprotnom njihova vera pada u ozbiljno iskušenje, a za vreme pričesti kleče i naglo zabacuju glavu.

Ali sve su to ipak spoljnje razlike – ne više od toga. U suštini oni su kao i mi. Braća i sestre u Hristu. I njihova je istorija poput naše, puna tragedija, visina i iskušenja, i, naravno, neprestanog Bogotraženja. Pravoslavlje je kod njih možda čak i veće nego kod nas – nervno rastrzanih svakodnevnim ritmovima site civilizacije, gde nam, uprkos toploti, udobnostima i punom stomaku, uvek nešto nedostaje da budemo „potpuno srećni”.

CRNI APOSTOLI 20. VEKA
I baš je ta duhovna žeđ početkom prošlog veka privela pravoslavlju buduće prosvetitelje Ugande – zemlje crnih kraljevstava i plemenskih saveza na obali jezera Viktorija, podređenih britanskoj kruni. Nahodivši se u bolnom procepu izbora između katolicizma i protestantizma, oni su se trudili da pojme zašto su se ova dva pravca, iako oba ispovedaju Hrista, tokom dugih vekova krvavo i nemilosrdno borili jedan protiv drugog?

U potrazi za odgovorom na pitanje, jedan od tragalaca je gotovo slučajno – čudom – došao do termina „ortodoksi”. Otkrivši potom da je značenje termina „istinita crkva”, „majka crkva”, shvatio je da ne zna mnogo. Ipak, već ozbiljno zainteresovan, tražio je od prijatelja sa američkog kontinenta da mu pošalje odgovarajuću literaturu. Dobio je, i počeo je da izučava.

Ovaj čovek bio je Ruben Spartas Mukasa (na slicci ispod), budući episkop Hristifor. Otkrila mu se sva veličina i nezamućenost istinite apostolske Vere, moć njenih dogmata i tajni, koja se nije promenila još od vremena prvih vaseljenskih sabora, otkrila mu se odanost svetootačkom iskustvu. A takođe i istinsko bratstvo u Hristu, bez traga filozofskog licemerja i jezuitskog opravdanja rasizma sa pozicije „bremena belog čoveka”. Spartas je bio poražen saznnjem; on zatim deli otkriveno sa svojim prijateljima i potom su svi oni zajedno odlučili da krenu putem ispovedništva [1].

Put je bio dug. Tražili su pravoslavnog episkopa, pronašli su ga u Južnoj Africi. On ih je krstio, ali se kasnije ispostavilo da je on bio unijata, te da su njegova dela bezblagodatna. Tek 30-tih godina prošlog veka poklonici iz Ugande uspeli su da pronađu pravoslavnog sveštenika Konstantinopoljske patrijaršije, zahvaljujući kome su krštenjem postali istinski pravoslavci. Isti taj sveštenik im je savetovao da postanu deo Aleksandrijske patrijaršije, kojoj kanonski pripada teritorija Centralne Afrike.

Spartas i njegovi učenici slali su pisma u Aleksandriju, ali odgovora nije bilo. Ipak, sve to vreme oni nisu sedeli skrštenih ruku, već su propovedali i krstili, a broj pravoslavnih u Ugandi je rastao. Do 1936. godine u zemlji je delovalo 30 zajednica sa više od pet hiljada ljudi, kao i 23 crkvene škole. Otac Spartas i njegovi saborci hodili su po rodnoj zemlji pešice, šireći Blagu vest od sela do sela, baš kao i onda Apostoli.

I tek 1946. godine pravoslavne zajednice Ugande i Kenije primljene su u puno kanonsko opštenje sa Aleksandrijskim patrijarhatom, 1958. osnovana je Irinopoljska arhiepiskopija sa centrom u Dar-el-Salemu (Tanzanija), i godinu dana kasnije u Ugandu je poslat episkop, mitropolit Kampaljski i cele Istočne Afrike Nikolaj Valeropulos.

rubenspartasdmukasaTokom svih tih godina otac Spartas vredno je radio. On je znao da bez vaspitanja i obrazovanja pastve pun život nije moguć. Zato su u parohijama počeli da uče između ostalog i engleski jezik, čije su izučavanje kolonijalne vlasti zakonom ograničile lokalnom stanovništvu. Za kršenje ove zabrane podvižnik iz Ugande je poslat u zatvor na dugih pet godina. Na slobodu izlazi u sada već slobodnu zemlju, potom je otišao u inostranstvo sa zadatkom da privuče u svoju domovinu misionare iz pravoslavnih zemalja i finansijsku pomoć. I, zaista, dosta toga je uspeo.

Godine 1972. otac Spartas postao je vikarni episkop Nilopoljski Istočno-afričke eparhije. Umro je 1982. godine.

U RUSIJU PO PRAVOSLAVNU MUDROST
Robert Nakianzi rođen je u običnoj katoličkoj porodici. Njegova majka umrla je kada mu je bilo devet godina. Ona je, kao što se često dešava u afričkim porodicama, bila vernik, a otac nominalno vernik, a tačnije sasvim nevernik. Ipak, još u ranom uzrastu dečak je uspeo da se sretne sa pravoslavnim susedima. On je video njihov život, pobožnost, lepotu njihove Vere, išao je sa njima u hram, čitao je knjige koje su mu oni davali. I tako je dospeo pod okrilje Svete Saborne i Apostolske crkve.

Dečak je išao u jedinu bogosloviju u zemlji, koja se nalazi u ugandskom glavnom gradu Kampali. Tamo je postao duhovno dete mitropolita Jona Luange. U seminarskoj biblioteci pronašao je knjige o velikoj pravoslavnoj zemlji Rusiji, koju je rešio da pošto-poto poseti. On je osećao da će upravo tamo, u tim dalekim severnim zemljama, steći duhovno iskustvo koje će moći da primeni u domovini. Ali kako to uraditi?

Ali, što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće. Sasvim „slučajno” Robert se u rodnoj Ugandi upoznaje sa ruskim lekarom, koji je između ostalog bio verujući ucrkovljen čovek. On mu je pomogao u gotovo svemu: od registracije dokumenata do kupovine avionske karte za Moskvu. U Rusiji je Nakianzi upisao Moskovsku duhovnu akademiju Svetotrojične Sergijeve lavre.

„Robert je veoma otvoren i emotivan momak“, podsetio se u razgovoru za TV Cargrad njegov klasić Artjom Rjazancev. „Njemu, naravno, nije bilo lako kod nas, sa našom strogom skoro vojnom rutinom, ali posebno mu je bilo teško sa ishranom: lokalnim ruskim pitomcima rođaci bi doneli ponešto da obogate prilično strog akademski meni, a on je, siromah, pokupovao sve banane u širem okruženju. Sećam se kako sam se mučio dok sam ga šišao, a ja sam pritom profesionalni frizer; vlasi čvrste poput žice, uvijene u kovrdže, koje, ako se ne ošišaju, smetaju, ne može čovek od njih da spava…”

ugandapravoslavlje03Studije u Rusiji Robert nije završio, porodične okolnosti su ga naterale da se vrati kući. A tamo su ga sačekale nove obaveze – dobio je blagoslov da organizuje pravoslavno sirotište. On i dalje mašta da se vrati u Rusiju da završi školovanje, ali za to je potrebno da se produži viza, što nije lak posao i reše svi problemi oko sirotišta, a oni se gomilaju geometriskom progresijom.

SIROČIĆI, PUT ISPOVEDNIŠTVA
U početku, u malenom sirotištu Roberta Nakianzia bilo je deset vaspitanika; danas ih je 50. I broj je u stalnom porastu.

„Siročići su jedan od glavnih problema moje zemlje“, rekao je Nakianzi za TV Cargrad. „Neprestani rat i epidemija AIDS učinili su svoje. U Ugandi, ako dete ima bar jednog roditelja, ono se može nazvati srećnim. Često se dešava i situacija, da porodice sa mnogo članova, koje ne mogu da nahrane svu decu, „višak” daju u sirotište. Mališan, koji ima jedan obrok dnevno za Ugandu je to sasvim uobičajena stvar”.

Još jedan detalj ugandske realnosti sastoji se u tome da se zbog dece koja su ostala bez roditelja i razvija pravoslavlje u ovoj dalekoj zemlji. Upravo oni koji potiču iz sirotišta čine kičmu pravoslavne zajednice. Ovih dana istinsku Veru Hristovu u ovoj zemlji ispoveda oko dva miliona ljudi, i mnogi od današnjih pravoslavnih parohijana sami su prošli kroz sirotište.

U Ugandi postoje četiri eparhije, 80 parohija, 37 sveštenika i osam đakona. U izgradnji je i prvi u zemlji ženski manastir, a igumanija, koja će biti prva monahinja u Ugandi, ima tek dvadesetak godina. Većina parohija, naravno, nema svoje sveštenike, i njima upravljaju obični, neumorni podvižnici – katehizatori [2], ljudi u kojima gori oganj pravoslavne Vere.

„Mitropolitu je veoma teško da upravlja tako velikom teritorijom, nedostaju mu obrazovani asistenti koji bi mogli da se uključe u rad sa pastvom“, rekao je Robert. „Ja živim u Zapadnoj Ugandi, to je velika teritorija, na koju dolaze samo jedan pravoslavni hram i dva sveštenika. Angažovani smo katehizacijom u sirotištu, ali jednostavno nemamo dovoljno nastavnika, pa smo prinuđeni da pozivamo katolike i protestante. Ja razumem da je to pogrešno, ali drugog izbora nemamo. I tako naše sirotište pomažu ljudi svih veroispovesti, čak i muslimani. Ali sredstava i pored toga nema dovoljno. Ponekad mi ruke same padaju i ne znam gde da nađem novac za decu, ipak znam da je to iskušenje kroz koje treba proći, a novac će se svejedno naći. Shvatam da će Gospod čuti moje molitve samo ako naučim Veri druge ljude. Naša deca jesu siromašna, ali Carstvo Nebesko pripada siromašnima duhom, u isto vreme, oni moraju da budu zdravi, da se izleče, jer je pravoslavlje – bolnica za dušu”.

Ogromna većina stanovništva Ugande živi u kolibama od blata, zarađujući tek mrvice od prodaje povrća iz svojih bašti, koje su osnov i njihove ishrane. Ali, čak i male sume novca, koje dolaze spolja, za ove ljude pravo su bogatstvo. Pomoć bivših kolega studenata iz Rusije u iznosu od 550 dolara pomogla je sirotištu, koje vodi Nakianzi, da organizuje kompletne uskršnje praznike svojim pitomcima. I, evo, nedavno su sakupili i poslali još oko 300 dolara. Prikupljanje sredstava za siročiće iz Ugande organizovao je i Društveni centar Svetitelja Tihona pri Donskom manastiru [3].

uganbapravoslavlje04Različiti smo po boji kože, jeziku, istoriji, čak i duhovnom iskustvu. Ali smo svi stvoreni po Obrazu Njegovom. U našim venama teče krv jednake boje. U stanju smo da se radujemo i plačemo. Naše su duše – besmrtne. Naši preci, po slabosti svojoj, zameniše Rajski vrt za dolinu plača. I jedno smo u Hristu, našem zajedničkom Spasitelju. Znači, koračamo istim putem, pomažući jedni druge onda kad je teško.
___________________
Uputnice i napomene:

[1] Pojam „ispovedništvo” potiče još iz prvih vekova hrišćanstva. Podrazumevao je beskompromisno ostajanje u Veri i Istini uprkos iskušenjima od strane Jevreja, pagana i jeretika ili progonima.
http://www.eshatologia.org/477-eshatologicheskoe-ispovednichestvo.html

[2] Katehizator – sem toga što bi trebalo da vodi mirjanska bogosluženja i organizuje izučavanje vere – ima pravo da, ako sveštenik nije dostupan, vrši krštenje i po mirjanskom činu opoje umrle. Ali trebalo bi da se trudi da obezbedi dolazak sveštenika u zajednicu pri svakoj pogodnoj prilici. Bogosluženje može da se vrši ili u posebno osvećenim mestima (hramovima, kapelama, pored krstova za poklonjenje koje su podigli misionari), tako i kod kuće kod članova zajednice. Pri bogosluženju je dopušteno, po blagoslovu sveštenika, da se katehizator obuče u stihar, a takođe, u saglasju sa dogmatom Sedmog Vaseljenskog Sabora, ručnom kadionicom vrši kađenje. Pri vršenju bogosluženja obavezno mora da se pominje Patrijarh moskovski i sve Rusije i upravljajući arhijerej. Jutarnje bogosluženje završava se uzimanjem svete vode i prosfore (ako je ima) – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Program narodne katehizacije – … (II deo) – Sveštenomučenik Danil Sisojev


Iz Žitija Svetog Save – Jer ne dade se blagodat Svetoga Duha jedino apostolima, nego i svakome koji živi po blagodati. Jer apostol Pavle kaže: „Svakom pojedincu od nas dade se blagodat po meri Dara: Hristova“. I mnogi od svetih posle apostola blagodaću Duha Svetoga propovedaše Jevanđelje kao i apostoli, i icto tako čudesa, sile i znamenja učiniše, i behu ukrepljeni da mnogim mukama postradaju za Hrista.
A naučiše i krstiše ljude u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, svaki u svojoj zemlji, gde je Bogom bio određen, kao što i na nas sada na kraju vekova dođe red da po volji Božjoj dođem k vama, mojim ljudima, da vam objavim istinitu veru, bez koje niko neće ugledati Gospoda, koju, ako primivši sačuvate, spašćete se, jer zbog vašeg spasenja pribrojaćemo se i mi redu starih svetih.
Zbog toga neću da ćutim za vas, i, ako ko od vas neznanjem zabludi od istinite vere, ne priliči mi da gledajući svoje budem kao najamnik, a ne pravi pastir. Hoću, dakle, da ispovedanjem vere svi pokažemo kako verujemo. Znam da se smatrate vernima i da ste pre nas od svetoga i prepodobnoga oca našeg Simeona pravoverjem zasađeni, ali je Bog blagovoleo da i mi zalijemo ono što je otac naš zasadio, da kažem: „Pavle zasadi, a Apolos zali, ali Bog podiže“. Zato ni otac moj, koji vas je zasadio verom ni ja koji zalivam učenjem nismo ništa, već Bog koji vas podiže. Otac moj koji je zasadio i ja koji zalivam jedno smo, služitelji Boga kome poverovaste, a Bog neka vas primi svojim milosrđem, kako Pavlovo i Apolosovo, tako i naše verom zasađenje i učenjem zalivanje, neka vas utvrdi i podigne u strahu svome, da mu služite prepodobnošću i pravdom. Amin.
jelenagolubovic.weebly.com/uploads/2/5/3/7/25373008/zitija.docx

[3] http://donskoi.org/2017/10/9462

Preveo ZORAN DRAGANOVIĆ

POSTAVI ODGOVOR

*