Амерички обавештајци у Србији и Југославији (VII): Тито љут на Американце због Драже

По доласку у Београд, Тито скромну партизанску униформу замењује савршено скројеним униформама. Раскошно и богато су украшене златним еполетама гајтанима и маршалским ознакама

0

КРАЈЕМ лета 1944. Тито заоштрава однос према члановима америчких војних мисија у целој Југославији. И Черчил и Тито су тражили од Американаца да се мисија пуковника Мекдауела код Драже Михајловића прекине. Мекдауел је иначе тамо отишао тек пошто се са таквом идејом своје обавештајне службе сагласио председник Рузвелт. На инсистирање Черчила, Рузвелт је ову своју сагласност опозвао и Мекдауел је добио наређење да прекине са својом мисијом. Међутим, Мекдауел је ипак остао с четницима и у команди за Југославију у Италији ће се појавити тек у новембру 1944.

Неспоразум између њега и претпостављених биће изглађен. Али неспоразум са Титом неће. Његову љутњу појачаће и вести, а сумњао је да су и томе кумовали Американци, како су се поједине четничке јединице чак спојиле с црвеноармејцима, с планом да заједно крену у ослобађање Београда. Чак да су их руски војници кратко и бранили када су се четници срели очи у очи са првим припадницима јединица њихових најљућих непријатеља, партизанима. Верује се како је ово било оптерећујући „шлаг на торти анимозитета“ према Американцима. Подлога антизападњаштва већ је постојала код комунистичког кадра, нарочито оног који је боравио и школовао се у Москви.

У СЕКЦИЈИ ОСС за Балкан крајем 1944. године, у коју су стизали извештаји о затегнутим односима с партизанима, размишљало се о корацима које ваља предузети, па и о промени шефа мисије Чарсла Тајера. Избор за његовог наследника пада на Френклина Линдсија који ће у то време бити у мисији код партизана у Хрватској. Он добија прекоманду и позив да претходно оде у Италију. Тајер подржава овај предлог али предлаже да пре доласка у Београд обавезно, буде унапређен у потпуковника, јер су у рангу његове функције код Руса један генерал-мајор, а код Енглеза вицемаршал ваздухопловства.

Линдси ће само неколико дана потом заиста бити унапређен. У том тренутку он има само 28 година. Нису дакле само партизани имали младе команданте, уосталом ни Фицрој Меклејн није много старији. Има тек 34 године. У рату се, рећи ће касније Линдси, брже напредује, а „није лоше ни бити на правом месту у право време“. Београд је сасвим сигурно био једно такво важно место. И биваће то све више.

ФРЕНКЛИН Линдси је позван у Италију, у коју путује преко разорене Крајине, а онда авионом из Задра. Одлази на брифинг о ситуацији при крају Другог светског рата. Линдсијев кратки боравак прекида ратоборни телеграм Тајера у ком се каже да је Линдси хитно потребан у Београду. Београд се Линдсију у рано пролеће 1945. чини – суморан. Мора да је такав био, бележи он у мемоарима, и пре рата, али додатне ожиљке на њему ће оставити и немачко и савезничко бомбардовање и артиљеријска муниција ослободилаца у октобру 1944. године.

Какви су односи међу савезницима у Београду с почетка 1945? Линдси ће по доласку бити позван на вечеру у британску мисију. Тад ће први пут видети уживо свог домаћина Фицроја Меклејна, коме су, знао је, из Словеније и Хрватске стизали и његови извештаји. Учинио му се и љубазан и непосредан иако га остали Американци и Југословени доживљавају као уштогљеног човека који је с другима увек на дистанци. „Суздржан и хладнокрван Шкот“, описао га је Милован Ђилас. Линдси примећује како су сви чланови британске мисије међусобно стари знанци, да су дуго заједно; неки још од почетка рата, из Африке, неки од студентских дана, и да међу њима има чак и рођачких веза.

Фицрој Меклејн, који је добро познавао Совјете, још из свог боравка у Москви пре Другог светског рата, а који је одлично говорио српскохрватски, и Линдси слагали су се да се односи са њиховим домаћинима погоршавају и да ниси више непосредни како су били по шумама и горама Босне или Словеније. А ни партизани више нису били исти.

ОДМАХ по доласку, Тито се усељава у Бели двор, у ком је пре рата на Дедињу живео кнез Павле. Скромну партизанску униформу замењују савршено скројене униформе. Богато су украшене златним еполетама и гајтанима и маршалским ознакама. И ширит на његовој шапки је маршалски, опточен златножутом плетеницом. Само петокрака подсећа на његов комунистички почетак, пише Линдси, а да га Тито у тим новим униформама, онако осредњег раста, с набаченим килограмима, понекад подсећа на особу против које су заједно ратовали – маршала Геринга. Линдси још пише како се Тито у Белом двору понаша као љубазан и забаван домаћин. На његовом столу увек се служи разноврсни бифе, укључујући и разна пића, уз обавезну вотку и кавијар из Каспијског мора. Тито му више наликује на хабзуршког принца него на сина сиромашних сељака из хрватског Загорја.

МАЈА 1945. Американци су поводом посете генерала Ире Икера, команданта савезничких снага за Медитеран, уприличили свечани ручак на који су позвани Тито и главни партизански команданти. Недељу дана пре овог догађаја у њихову мисију дошла су два представника Министарства спољних послова, задужена за протокол, ради консултација око листе званица и распореда седења. На изненађење Американаца, били су у традиционалној „дипломатској униформи“ – црним сакоима, по свој прилици фраковима и с обавезном белом марамицом у горњем левом џепу и пругастим панталонама. Дан уочи ручка мисију је посетило Титово обезбеђење које је проверавало зграду и снимало безбедносне ризике.

На сам дан пријема појављује се и кувар са задужењем да у кухињи проба свако јело пре него што ће оно бити послужено Титу. Истог јутра све зграде око америчке војне мисије биле су евакуисане и претражене, а венчање у оближњој православној цркви одложено. На њен звоник постављен је митраљезац. По крововима суседних зграда распоређени су војници са машинкама, као и у улицама којима је долазио југословенски маршал. Сат времена пре његовог доласка, саобраћај и кретање у улицама били су забрањени.

НА РУЧАК Тито долази у великом „кадилаку“, предратној, америчкој луксузној лимузини. Официри који су били са њим хвалили су се и говорили како је ту лимузину Титу поклонио и послао лично – Јосиф Висарионович Стаљин. Американци су, опет, сумњали како је вероватније да је та лимузина реквирирана из гараже неког ко је становао близу Белог двора, по доласку партизана у Београд.

Лик Тита као државника грађен је од самог почетка. У марту 1945. тако су војни аташеи Америке, Енглеске и Русије, уз највише официре ЈНА, позвани на београдски аеродром да се сусретну са Титом приликом његовог доласка у Београд. Постројили су их тамо у шпалир и Тито се по изласку авиона руковао са сваким од њих у пролазу, а потом је без задржавања, окружен својим гардистима, сео у аутомобил и одвезао се са аеродрома.

ДОЧЕК

На СТАРОМ београдском аеродрому, који се налазио иза данашњег Студентског града, Титовом дочеку у марту 1945. године присуствовали су амерички, британски, руски и виши југословенски официри. Американце су представљали потпуковници Френклин Линдси и Чарлс Тајер и капетан Вилијам Кери. Били су ту совјетски генерали Лототски и Киселев, као и британски ваздухопловни вицемаршал Артур Ли и југословенски генерал-потпуковник Арсо Јовановић.

Милан ЈОВАНОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*