Američki obaveštajci u Srbiji i Jugoslaviji (XIV): Pripreme za napad na Jugoslaviju

Ozna je pratila i registrovala skoro sve kontakte i razgovore u kojima su se saveznički oficiri izjašnjavali o uticaju SSSR-a, diktaturi komunista i četničkom pokretu

0
POBEDNICI Konferencija svazničkih ministara u Londonu

U AMERIČKOJ obaveštajnoj službi, sve do 1947. godine, kada je osnovana CIA, dominira vojni element, što je posledica aktivnosti OSS tokom Drugog svetskog rata. Ni zagranični centri, usmereni ka novoj Jugoslaviji, nisu bili izuzetak.

Oni su se ionako nalazili na teritoriji koju su kontrolisale američke oružane snage i u njima je vojna obaveštajna služba imala odlučujuću reč.

Radu američkih vojnih obaveštajaca jugoslovenska strana posvećivala je posebnu pažnju još od doba partizanskog ratovanja. Beleži se sve što ih zanima, sva njihova interesovanja, razumljivo, počev od raspitivanja o samom partizanskom pokretu i brojnom stanju i sastavu jedinica – u kontekstu pripreme i pružanja savezničke vojne pomoći.

Prati se raspitivanje vojnih izaslanika o raspoloženju naroda prema NOP, stavu prema kraljevskoj vladi u emigraciji, opoziciji, o ulozi KPJ u partizanskom pokretu i, dabome, o radu partizanske bezbednosne i kontraobaveštajne službe Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda – OZNA). Ozna je, opet, i isto tako, posebno, pratila i registrovala skoro sve kontakte i razgovore u kojima se saveznici izjašnjavaju o politici NOP, uticaju SSSR-a i diktaturi komunista.

SASTAV američkih misija na pojedinim područjima je bio različit zavisno od interesa američke ratne obaveštajne službe. Tako je OSS u Sloveniji, na području Štajerske i Koruške, imao dve grupe svojih obaveštajaca koje su, uglavnom, bile sastavljene od Slovenaca i austrijskih Jevreja. Štajerska i Koruška, tokom rata, bile su najistureniji punktovi za slanje savezničkih obaveštajaca u Austriju. Prikupljani podaci o pokretima nemačkih trupa, fabrikama i magacinima, utvrđivani efekti savezničkog bombardovanja, postupanje prema ratnim zarobljenicima i ponašanje Nemaca prema lokalnom stanovništvu.

CIA će odmah po svom osnivanju 1947. početi sa reorganizacijom rada već pomenutih zagraničnih centara.Ukidaće one centre koji su bili kompromitovani i pročišćavati saradničku mrežu. Na to će dodatno uticati i promena kursa američke politike prema Jugoslaviji posle 1948. godine. Ali i pre 1948. obaveštajci Jugoslavije beleže da CIA u rad zagraničnih centara unosi „više sistema“, traži kvalitetnije saradnike. U zagraničnim centrima ostaju samo „najkvalitetniji obaveštajci“. Posebno se u njihovim izveštajima pominju Slavko Andre, major bivše jugoslovenske vojske, Dušan Bojović, pukovnik obaveštajne službe Generalštaba bivše jugoslovenske vojske, advokat Dragoljub Vurdelja…

PO ZAVRŠETKU Drugog svetskog rata jugoslovenska politika bila je vezana uz politiku istočnih zemalja koje je oslobodila sovjetska armija i koje su se frontalno postavljale prema Zapadu. Jugoslavija je, među zapadnim saveznicama, smatrana za najjaču ekspozituru sovjetske dominacije na Balkanu i u istočnoj Evropi. Ovakva percepcija određivala je i zvaničnu i obaveštajnu politiku SAD prema Jugoslaviji.

U Beogradu se, istovremeno, s jugoslovenske strane ocenjivalo da je tokom 1945. godine intenzitet obaveštajnog rada Amerikanaca pojačan. Jugoslovenska Ozna je posebnu pažnju poklanjala kontaktima Amerikanaca sa pripadnicima četničkog pokreta. U „primerima kompromitacije“ koje su naglašavali, pominje se vazduhoplovni ataše, koji je „radio na tome da u Beogradu organizuje radio-centar u korist četničkih grupa“, da je pomoćnik vojnog atašea u svom stanu krio četnika koji je tražen zbog brojnih svirepih zločina.

U jednoj zabelešci pominje se američki kapetan K. J. koji razgovarao sa nadbiskupom Stepincem i koji je „dao neprijateljsku izjavu o stanju u Jugoslaviji sa nekim, konkretnim podacima o progonu verskih predstavnika, što su Amerikanci dugo koristili u svojoj propagandi“. Ozna je bila uverena da su „Amerikanci išli za tim da stvore unutar zemlje takvu situaciju koja će opravdati intervenciju iz vana“.

U POGLEDU incidentnih situacija s američkim obaveštajcima, Ozna se ponekad čak čudi „odakle takve početničke greške posle tako bogatog iskustva u ratnom periodu?“ Zaključuje se kako „ima mesta pretpostavci da mnoge od tih avantura imaju korene u vrlo lošim i nakaradnim informacijama o tome šta se zbivalo u Jugoslaviji, pogotovo kada se zna da su glavni izvori američke obaveštajne službe bili razvlaštena buržoazija, četnici i svi mogući kolaboracionisti. Bilo je naivnog nasedanja preuveličanoj snazi reakcije, a pogotovo u oceni snaga ilegalnih četničkih grupa“.

Ovakva zapažanja jugoslovenske Ozne u svojim memoarskim zapisima na nedvosmislen način potvrđuje i Frenklin Lindzej, poslednji šef američke vojne misije u Jugoslaviji iz ratnih i prvih poratnih dana. On piše kako u prvim mesecima posle Drugog svetskog rata vlada poprilična frustracija zbog dolaska na vlast antizapadnih komunista. Lindzej navodi kako se tada još mislilo da postoji šansa za nasilnu promenu vlasti u Jugoslaviji, makar i podrškom unutrašnjoj pobuni protiv nje. On u jesen 1945. u Londonu, sa Kenonom Kevendišom, američkim diplomatom i ambasadorom u Jugoslaviji, razgovara o tome kakva bi trebalo da bude buduća američka politika prema Jugoslaviji. U Londonu se, naime, te jeseni održavala konferencija ministara spoljnih poslova pet zemalja saveznica, pobednica u Drugom svetskom ratu.

FRENKLIN Lindzej će za tu priliku u London doputovati iz Trsta. Iskusni, a po godinama mladi obaveštajac, ne veruje u mogućnosti nasilnog svrgavanja Tita i vlasti komunista i ne podržava razmišljanja o njihovoj nasilnoj smeni. On, sa iskustvom boravka u Jugoslaviji, od Slovenije, preko Hrvatske, do Srbije, uverava Kevendiša da je nova vlast u Jugoslaviji „čvrsto utemeljena“. Ti temelji su, veli on, zasnovani na njenoj ekonomskoj i političkoj kontroli u zemlji. Lindzej pominje veoma razvijenu komunističku propagandu i posebno – tajnu policiju (Oznu). Ali, isto tako, i „potpunu dezorganizovanost“ potencijalnih opozicionih partija, uključujući i centar i desnicu, i da tamo, u „Jugoslaviji uz podršku naroda ne bi mogla biti izabrana nikakva demokratska, liberalna vlada“.

Na čemu bi trebalo da se zasniva američka politika prema Jugoslaviji? Lindzej će u svom svojevrsnom memorandumu koji će napisati za Kevendiša izneti kako bi dugoročna strategija Amerikanaca prema Beogradu prevashodno trebalo da se izgrađuje kroz uspostavljanje prijateljskih odnosa sa Jugoslavijom, uz podršku i pomoć legalnoj opoziciji u zemlji i u podržavanju razvoja demokratskih institucija. Iako su ovi predlozi napisani i dostavljeni još 1945. godine, pažnju Stejt dipartmenta privući će tek nakon raskida Beograda i Moskve 1948.

OZNA SVE DOZNA

POSLERATNA izreka da „Ozna sve dozna“, koja je takođe bila jedan od oblika tadašnje propagande, ima ilustraciju i u njenim zapažanjima „o razvratnom životu, bludu i prostituciji“, u radu američke kancelarije za registraciju grobova američkih avijatičara poginulih u Drugom svetskom ratu. „Registrovano je – piše u jednom njihovom izveštaju – 70 žena, među kojima i jedan broj maloletnih devojaka, koje su dolazile do njih“, na zabave koje su priređivali. A potom, opisuje slučaj jedne maloletnice „koja je zbog bluda izvršenog nad njom došla do bezumnog stanja i pokušala samoubistvo“.

Milan JOVANOVIĆ, Večernje Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*