Амерички сан: Била једном Средња класа

0

Опадање стандарда живљења у западном свијету за многе идеалисте јесте шокантна и обесхрабрујућа појава, али није ненормална. За капитализам је било помало ненормално оно што је представљало просперитет масе нижих сталежа током највећег дијела двадесетог вијека, а посебно послије Другог свјетског рата. Обарање цијене рада у земљама западног капитализма са нивоа на који се она попела током двадесетог вијека природна је потреба глобалног капитала.

Успон и пад америчке Средње класе

Просперитет западњачких народа у капитализму се везује за развој Средње класе, која сама по себи није природна класичном капитализму, бар не у оноликом обиму у каквом се била развила. Природно је да постоје имаоци и они који за њих раде по цијени коју одреди тај ималац. Природно је и да радници теже да подигну цијену свог рада, ако не могу појединачним залагањем, а онда заједничким.

стаљин-србист

Капиталистичка Средња класа, она којом се развијени свијет поносио и којој је неразвијени свијет стремио, није ни постојала у нама знаном виду док се милиони индустријских радника нису изборили за већа примања, тј. за веће учешће у расподјели добити од уложеног капитала. Док се запослени није изборио да и он одлучује под којим ће условима радити, Средња класа је била ограничена на нешто трговаца, власника занатских радњи, адвоката, љекара итд.

У процесу јачања капиталистичке Средње класе на првом мјесту, као носилац и зачетник, стоји америчка Средња класа. Прије настанка америчке Средње класе, многи се херцеговачки чобан залетио у питсбуршке ливнице челика или руднике Колорада за животом горим него што га је оставио на катуну.

Према истраживањима, опадање учешћа Средње класе у укупном националном дохотку САД-а директно је сразмјерно опадању моћи и чланства радничких синдиката, а обје категорије су обрнуто сразмјерне расту удјела најбогатијих слојева друштва у укупном дохотку.

Ово се, међутим, не смије узети као историјски изолован тренд који говори о нечему катастрофалном. Не, ово је само повратак на старо.

Очи у очи са комунистичком револуцијом

Изнијећу слиједећу тезу, која није ни толико оригинална, али је вриједна утврђивања: разлог због којег Средња класа у тзв. западњачком капитализму нестаје је директно везан за престанак постојања активне спољашње идеолошке пријетње антикапиталистичком револуцијом. Разлог усљед којег је америчка Средња класа уопште настала у релевантном обиму је директно везан за утицај Совјетског Савеза – и посредно нацистичке Њемачке – као баш такве пријетње. Коминтерна је на унутрашње америчке политичке прилике дјеловала активистички, те је америчка олигархија морала примјерено да одговори измјенама у механизму расподјеле добити, у циљу сопственог опстанка.

Ријечју, избор америчке олигарије 1935. године је био слиједећи: или ће комунисти силом и револуцијом довести милионе радника до прерасподјеле добити, или ће олигархија добровољно извести прерасподјелу.

А иза америчких комуниста је, природно, стајала Коминтерна и снабдијевала их средствима, смјерницама и организационим капацитетима.

minneapolis
Аутопревозници Минеаполиса у обрачуну са полицијом, 1934. година

Тридесетих година прошлог вијека је комунистичка револуција куцала на врата Сједињених држава, опрхваних Великом депресијом. Револуционарни потенцијал милиона незапослених и потлачених индустријских радничких маса је достизао тачку кључања. Подстицај радничком револуционарном организовању је долазио из центра који је невоље капитализма правилно предвидио и припремио се да их искористи: Комунистичке интернационале.

Трећи период

Наиме, Коминтерна је 1928. означила почетак онога што је сама назвала Трећим периодом у развоју свјетског капитализма, којем је предвидјела кризу и турбуленције повољне за окидање свјетске социјалистичке револуције. Активирала је своје ћелије ван СССР-а у ту сврху. Под окриљем Комунистичке партије САД-а је 1929. дотадашња Образовна лига занатских радника (Trade Union Education League – TUEL), чији је задатак био да дјелује унутар радничких синдиката доминантне и конзервативне Америчке федерације рада и да их вуче улијево, претворена у Лигу јединства занатских радника (Trade Union Unity League – TUUL), која је требало да успостави двојни синдикализам, да изведе радикалне елементе из традиционалних синдиката и да крене у организовање паралелних, милитантних синдиката.

Пред Велику депресију је синдикално организовање било на изразито ниском нивоу, програмски и у крви угушено у годинама непосредно послије Првог свјетског рата. Синдикати су заступали свега око 10 посто радника. Огромна већина индустријских радника, попут ливаца челика,  радника ауто индустрије, текстилне, дрвне, није била организована, јер су се синдикати Америчке федерације рада усредсређивали на грађевинске и занатске, тј. висококвалификоване раднике. Историјски милитантни синдикати, као Воблији илити Индустријски радници свијета (IWW), нису више били релевантни двадесетих година.

Као одговор на Велику депресију, америчка олигархија је 1933. кренула у економске реформе које су укључивале већа права синдиката, предлажући Националним законом о индустријским односима систем сличан ономе у Мусолинијевој фашистичкој Италији. За исти сто су сјели Рокфелер са својом екипом, Рузвелт са својом, те вође синдиката, да оформе савез ради реструктуирања економских односа у планску, државно-корпоративну економију.

stalin_josephКомунисти, усредсређени на револуцију, а не на права радника, тек су онда појачали подстрекивање и организовање штрајкова, сматрајући амерички социјал-демократски покушај друштвено-економских реформи социјал-фашизмом. Неки од тих штрајкова – нарочито у Минеаполису, Толеду и Сан Франциску – претвориће се 1934. у отворену побуну и улични рат, што у историји америчких индустријских односа није било ништа ново, али комунистичко дириговање овим догађајима јесте. У америчкој историји тај покрет носи и назив Социјалистички устанак из 1934. године.

Ситуација је подсјетила на 1919., када су милитантни синдикалисти и комунисти, у јеку друштвених потреса и масовних радничких штрајкова широм земље, у Сијетлу свргли власт и успоставили неку врсту неформалне совјетске републике. Синдикална власт је трајала пет дана, а укинута је повлачењем подршке штрајкачима од стране конзервативне Америчке федерације рада (AFL). Услиједиле су највеће чистке, прогони и депортације синдикалних активиста у америчкој историји. Синдикати су били онеспособљени за наредних десетак година.

Народни фронт против Хитлера

И док је одговор Вајмарске Њемачке на турбуленције убрзане Великом депресијом био национал-социјализам који је комунисте жигосао – и урнисао – као крвног душманина, америчка олигархија је, након првобитно – и по обичају – насилне реакције, ријешила да социјалистичку револуцију угуши повлађивањем и опуномоћењем традиционалних синдиката тако што ће усвојити тзв. Вагнеров закон.

У исто вријеме, и то баш усљед избора Адолфа Хитлера за премијера Њемачке и пораза који су нацисти нанијели њемачким комунистима, и Коминтерна одлучује да се прешалта. Трећи период бива прекинут и замијењен политиком “Народног фронта против фашизма и рата“ којом престају трећепериодска непријатељства између комуниста и социјал-демократа. Вриједно је напоменути да тих година нису само амерички комунисти били заузети извођењем револуције, него се према многим свједочењима сличан план 1933. развијао и на страни индустријалистичке елите, само што је тзв. Завјера привредника имала циљ преврат ка успостављању фашизма. Наводно су у завјеру били умијешани водећи индустријалисти тог времена, укључујући Прескота Буша, те према томе, природно је што се о детаљима мало зна.

lewis1946
Џон Л. Луис, предсједник Конгреса индустријских организација, на насловници Тајма

Амерички синдикати, у које се враћају комунисти, крећу у офанзиву предвођени Џоном Л. Луисом, и касних тридесетих, те током Другог свјетског рата, организују милионе индустријских радника. Нови колективни уговори, засновани на новодонесеним законима, граде услове за драстични и одрживи раст плата и увођење пензија и здравстеног осигурања, на чему почива потоњи просперитет америчке Средње класе.

Рат је некоме брат

И премда су и Стаљинов СССР и Рувелтове САД сарађивале са Хитлеровом Њемачком и послије Аншлуса и послије инвазије на Пољску, прилично је јасно било да се рат великог обима није могао избјећи. И то је знатно утицало на одлучност америчке олигархије да помири своје интересе са интересима своје радничке класе.

Наиме, рат је најприје пљачка и зарада, па тек онда крв и патња, а ко се више обогатио од великих ратова него америчка индустријска и финансијска елита? У долазећем рату у којем је добит обећавала да ће бити баснословна, једина могућа брана не само експоненцијалном увећању прихода елите него и борбеној готовости војске били су обуставе рада милиона индустријских радника. Морало их се подмитити и задовољити.

Зато је конзервативни дио олигархије одмах послије рата кренуо у контраофанзиву и постепено кресање крила ојачалим синдикатима, док је либералнији дио у радничкој класи видио извор гласача и прихода, те подршку свом социјал-демократском и глобалистичком програму. Синдикати су, заузврат, пристали да учествују у америчком империјализму, те су њихове међународне филијале биле важан компонент у изазивању нестабилности кроз радничке покрете у страним земљама које су се противили америчкој доминацији.

На врхунцу моћи, 1955. године, амерички синдикати су заступали 35 посто радника, и то онда кад су радници јавног сектора чинили незнатан постотак синдикализованих радника. Данас синдикално чланство чини 11 посто свих радника, а јавни сектор, у којем синдикализовани радници чине 35 посто, му знатно повећава тај постотак. У приватном сектору, дакле, махом грађевинарство, индустријска производња, енергетика и услуге, од чишћења пословних зграда до здравства, чланови синдиката чине свега 6,6 посто од укупног броја радника. Тај постотак је мањи него прије сто година, кад је радничко организовање било третирано као злочин, шпијунажа и шта све не и кад су сходно томе летјеле главе.

Маршалов план и Операција Мач

Као што америчка Средња класа за свој раст мора да захвали и Стаљину и Хитлеру, тако западноевропска има да захвали такође Стаљину и његовим насљедницима на пријестолу свјетског комунизма.

gladioНаиме, разрушена и осиромашена Западна Европа се без Маршаловог плана не само да не би развила, него би била лак плијен совјетизацији. Операција Гладио је представљала пригушени рат између агената и често герилаца под контролом Ције и америчке војске, против совјетских оперативаца у кључним тачкама концентрације комунистичког дејства у Западној Европи послије Другог свјетског рата. Жариште борби су била пристаништа, кроз која је веза са Совјетским Савезом најлакше могла бити одржавана. Иронично, и кључна битка у урушавању Источног блока кренула из пристаништа, овог пута у пољском Гдањску. Такође је иронија то да су кључну улогу у организовање покрета Солидарност имали амерички синдикати, првенствено предсједник Америчке федерације рада Лејк Киркланд.

Све у свему, сјеме послијератне европске капиталистичке Средње класе посијано је да не би милиони ојађених Западноевропљана прешли Стаљину.

Круг се затвара

Стога, чим је прошла опасност од стране идеологије која пријети америчкој олигархији, Средњој класи су постепено одузете стечене привилегије. Глобалистички империјализам, који је испрва показивао знаке да може да унаприједи западњачку Средњу класу док уништава народе ван Империје, се одавно окренуо против ње. Слободнотрговински споразуми за једну од најважнијих ставки имају реформе закона о раду и смањивање права радника и снаге синдиката.

На овогодишњем састанку Билдерберг групе је престављена и годинама помињана нова класа, прекаријат, она која трпа у исти кош све отпаднике од некада стабилне Средње класе, оне који раде привремене послове, једва састављају крај с крајем, фриленсере и сличне.

Круг се затвара, а капитализам, додуше подређен свом млађем брату финансијерском новофеудализму, даље маршира и гази.

Докле?

Феудализам је, рецимо, по Европи владао екстремном неједнакошћу од времена Клодовика до Наполеона (и чак до Лењина). Нису га срушиле потлачене масе, него малобројни носиоци ојачалог младог капитализма (и комунизма у Русији). Данас матори капитализам изгледа јачи него икад, јер га успјешно упражњава читав свијет, не само тзв. Запад. На врху му стоје финансијерски новофеудалци, а масе чија је економска снага главни чинилац постојања Средње класе су никад лошије организоване у циљу свог економског јачања и класа им убрзано пропада. Да би се опоравили и организовали, врло је битно да стекну свијест о томе како су првобитно постали Средња класа.

Аутор: В. Ивковић

srbist.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*