Американац о Србији: Србија није елегантни пас попут Француске или радна животиња попут Немачке, она је…

0

Американац Девин Винделспект који је провео више месеци у балканским земљама написао је на свом блогу текст о својим утисцима о Београду, који се свакако пуно разликује од уобичајених путописних репортажа или куртоазних похвала нашој гостољубивости. Слагали се с њим или не – Девинов текст свакако треба прочитати.

„Kада корачам центром града и видим комунистичке бетонске зграде одмах поред старијих зграда изграђених и пре светских ратова, ја видим ожиљке, ожиљке на лицу непоробљене звери.

Срео сам се са старим пријатељем недавно у малом кафићу у близини Храма Светог Саве, велике православне катедрале у београдској општини Врачар. Уз еспресо и кафу разговарали смо о уобичајеним стварима – нашим студијама и садашњим пословима, недавно одржаним изборима за председника САД, политици, пре него што смо прешли на причу о Србији. Њеној култури, историји и највише од свега, њеном главном граду – Београду.

moskva_jn147_670x0

Мало људи које сам упознао су толико страствени када је реч о граду и земљи у којој живе, бар као и мој пријатељ, али прилично далеко од слепог национализма који толико често боји политику ове земље. За њега, волети своју земљу није само признати њене мане, већ је управо због њих ценити више. Јер Србија није елегантни пас попут Француске или радна животиња попут Немачке: она је луталица чије је тело прошарано ожиљцима задобијеним у сукобима из прошлости, па ипак љупка, поносна и одана.
Београд је, попут Срба и Србије генерално, исти. “Звер која одбија да буде затворена у кавез”, како ми је мој пријатељ једном рекао: Изморена, претучена, пуна модрица, али ипак поносна, још независна и нимало непостиђена због онога што јесте.

Тежина историје овде је другачија него на осталим местима на Балкану. Сарајево и Загреб су у већем делу своје историје лежали ван бојних жаришта, места сукоба између Русије, Отомана и Аустријанаца. За разлику од њих, Београд је у средњем веку био на главном удару. Само у периоду између 1690. и 1790. године, Београд је три пута сравњен са земљом и подигнут из пепела у борби између Хабзбурга и отоманских војних снага

1612373_orig

Оно што је најважније – Србија је одувек била земља побуњеника против царства. Први српски устанак покренут је 1804. против Турака, други 1815. Српску нацију окупирала је Аустроугарска за време Првог светског рата, а касније и Немачка за време Другог. Оба пута народ је пружио отпор, укључујући Титове партизане, али свака побуна има цену – као што је уништаван у 18. веку, град је готово потпуно уништен у 20. веку.
Након бомбардовања од сила Осовине у априлу 1941, Београд је бомбардован и 1999. године од НАТО-а током интервенција у вези са Kосовом.

Без обзира на то како се Срби осећају у вези са одлукама које је доносио Милошевић, прича о бомбардовању постала је нераздвојни део националне приче која се понавља изнова и изнова: причу о српској независности и отпору против веће, међународне силе, биле то САД, Руси, Отоманско или Аустријско царство. НАТО бомбардовање само је део веће приче у којој Срби себе виде као побуњенике, “звер која не жели да буде поробљена”.

Ожиљци Београда другачији су од ожиљака Сарајева. Док се у Босни ради на обнови окрњене историје како би се повратило оно што је уништено у прошлости, Србија увек гледа напред, ка новом и модерном.

download

 

Свако пљачкање и уништење тако се сматра шансом за нови препород – за време Аустроугарског царства подигнуте су грађевине по угледу на оне које су ницале у престоници цивилизације и културе – Бечу. Након Првог светског рата до Београда је допрео утицај Париза, док је након Другог светског рата Београд пригрлио комунистички монументализам. Ове сиве бетонске зграде данас се можда чине архаичним, али у четрдесетим су представљале врх модернизма.
Знам многе људе који Београд сматрају ружним, нарочито у поређењу са Бечом, Паризом, па чак и Загребом или Сарајевом. Али, када заиста схватите из чега се састоји његова “ружноћа” – из рана задобијених у отпору, тек тада можете да видите праву Србију и ружноћа добија сасвим ново значење. Усуђујем се да кажем чак и романтичне квалитете.

Нешто сасвим другачије такође ме фасцинира кад је реч о овом граду: његова жива улична сцена, која боји сваку улицу и обележава скоро сваку зграду. Чини ми се да је то један од начина на који Срби присвајају свој град, претварајући га у нешто предивно, баш као што особа наноси тетоважу да своје тело да би га украсила.
На крају, не може се донети коначан закључак и вези са Србијом и њеном престоницом – толико тога је окупано нијансама сиве. Опирале су се агресору и и саме биле агресори, жртве етничког чишћења и уљези. У појединим периодима у историји су се зближавале са Западом и опонашале га, у другим љутито биле против њега, у трећим потпуно неутралне.

Волим овај град, не упркос његовим манама, већ на многе начине баш због њих. И, баш попут Сарајева, недостајаће ми много када одем“.

 

 

 

 

B92/devinwindelspecht.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*