Ana Brnabić ne bi prošla bezbednosnu proveru ni u jednoj slobodnoj državi

0

Kada se ukucaju ključne reči „fontana + Slavija“ Gugl će vam ponuditi 408.000 rezultata (0,83 sekunde) na ćirilici i 372.000 rezultata (0,60 sekunde) na latinici. Otuda, demantovani su svi zlobnici koji tvrde da je ćirilica u Srbiji terorisana, i od sada ima da ćute.

Pomenuti izbačeni rezultati daju obilje veoma korisnih informacija. Ja sam odabrao dve-tri koje oličavaju naš način života.

Siniša Mali nam je objasnio:  „Fontana na Slaviji ne curi, nego preliva!“. Drugim rečima, toliko dobro curi da nam se preliva. Malog je prosto sramota da se pohvali koliko dobro curi. Fontanu treba samo podšprajcovati da se ne iskrši.

Radi strašnih dezinfomacija da fontana curi – što je samo prvi korak ka puču u Srbiji – objavio se autoritativni „Informer“:

NAJSTRAŠNIJI LAŽOVI!

Reketaški Kurir izmislio da MUZIČKA FONTANA NA SLAVIJI CURI!

Reketaško-kanalizacioni Kurir, čiji je gazda hrvatsko-šiptarski plaćenik Aleksandar Rodić prevazišao je sebe u plasiranju najstrašnijih laži pošto je bez imalo blama objavio da muzička fontana na Slaviji – taj novi „kulturni simbol Beograda“ –  propušta vodu!“ Rodićeva gebelsovština se očitava u komentaru „Drži vodu, dok majstori odu!“

U ove informativno-kurirske međusobice ipak dublje ne bi ulazili, ali treba pohvaliti izvođače radova koji su tako vešto sklopili kinesku prskalicu, da manje curi nego što preliva. Dakle, ti vrhunski majstori su iz PMC Inžinjerinig. Zamislite kako bi fascinantno prskale, prelivale se i potocima curile „vojne baze, komandna mesta, poligoni, bolnice, skloništa, objekti posebne namene“ za koje su posebno specijalizovani i sertifikovani? A tek šta bi učinili da im je dati dinamita, pošto su takođe osposobljeni za „rušenje objekata energijom eksploziva“ a i tradicionalnim macolama? Ta koja vlast ne bi takvima dala gigantske projekte poput „Beograda na vodi“, kad je samo kroz sitne rupice fontane iscurelo 1,5 miliona evra, bez šprajcovanja?
Građevinski sektor u Sibiji je, treba istaći, u snažnoj ekspanziji. Vujko, Bošnjak, Bobar, Bajatović, Zorana Mihajlović, Đilas, Cvijo Babić… Ko bolje od ovih eksperata zna šta je bauštela? No, držaćemo se cenjenih projektanata i izvođača fontanske bauštele:
„… PMC Inženjering je ćerka firma Javnog preduzeća Jugoimport – SDPR i registrovana je za izgradnju stambenih i nestambenih zgrada. Direktor PMC Inženjeringa je Nikola Vukanić, ranije savetnik generalnog direktora JP Skloništa, direktor sektora za nekretnine JP Srbijašume, zamenik generalnog direktora Internacional CG (ćerka firma Geneksa), kao i direktor opštih poslova i komercijalni direktor Ustanove Studentski centar Beograd. U februaru 2005, generalni direktor Studentskog centra Beograd Aleksandar Pap i vlasnik privatnog preduzeća MBS Dušan Jerinić bili su privedeni zbog sumnje da su zloupotrebom službenog položaja oštetili Studentski centar Beograd za više od 13 miliona dinara, a za isto krivično delo, između ostalih, prijavu je dobio i Nikola Vukanić. Po pisanju nekih medija, Nikola Vukanić je brat od strica Dragana Vukanića, koji je, pre nego što je postao SNS-ov predsednik opštine Voždovac (2010–2014), postao poznat 2007. po tome što se potukao sa svojim kolegom hirurgom u operacionoj sali, dok je ovaj operisao slepo crevo 12-godišnjoj devojčici. Takođe, jedan od tri pomoćnika direktora PMC Inženjering je sin Milorada Vučelića Branislav Bane Vučelić, kojeg su estradni mediji dovodili u vezu sa pevačicom Anom Nikolić i voditeljkom Sani Armani.“
Eto, to bi okvirno bilo što se tiče bauštelih jarana, fontanskih konceptualsta novog kulturnog simvola Beograda.
Nu,  tu skočiše etički konsternirani patkari, Fehérvár-ošani, Landorfehérvár-ri, Weißenburg-eri, Dar Al Jihad-stanci, Beogradžani…! I protestanti rekoše: „Mi ne protestvujemo što imamo nešto protiv fontane, ali imamo oko pitanja urušenih zgrada od bombardovanja, protiv rušenja u Savamali i džamije u Zemun Polju. N1 prenosi da su nosili transparente na kojima se pominje kako se deca u Srbiji leče sms porukama, dok država pravi fontanu.!“

Ako je do rušenja i potapanja, ipak biće da je hiljadu godina starija Valjevska Gračanica od siledžijskog džamijanja po Zemunu? No patkari iz Weißenburg-a, ne kvaknuše onomad, a sad se dokazuju. Kome? Dok su Đilas i Cvijo istom betonskom mješalicom prevrtali pare, deca ne behu prioritet.

I dok se Srbija bavila sa 408.000 objava oko fontane, Vučić je za Premijera izabrao ustaško-partizasko-hrvatsko-američko-kriminogeno-NVO- lezbejsku kreaturu Anu Brnabić za operativnog ravnatelja Gebiet des Militärbefehlshabers Serbien. Kad vojno lice svoju kćerku (Anu) pošalje 1994. u Ameriku na školovanje, onda znamo kakva i čija je to vojska bila. U ostalom, Zdravko Ponoš u vreme dok je padao njegov rodni Knin, išao u Ameriku „na specijalizaciju“, pa zatim, bez trunke stida, preuzeo mesto koje su nekada držali Vojvode Putnik ili Mišić. Zamislite kakva je to hulja?! Ali, on mentalno nije iskočio iz etičkog okvira predaka – Borojevića, Uzelca, Gošnjaka, Kadijevića… sve su to izrodi srpski bili, koji pojam „okupacija“ razumeju potpuno suprotno od Srbijanaca.

O Ani Brnabić je izneto sasvim dovoljno podataka da očito nema ni jedan kvalitet da bi zauzela mesto premijera Srbije, a da ima na pretek kompromitujućih činjenica. Kod nje patriotizam ne postoji već postoji antipatriotizam. Znamo da vuče ustaške korene. Bez sumnje je prošla višegodišnju obuku povezanu sa američkim obaveštajnim strukturama, usmerenu na tehnike destrukcije nepodobnih država i društava. Sa takvim karakteristikama ne bi prošla bezbednosnu proveru ni u jednoj slobodnoj državi. Ništa ozbiljno u životu nije radila, muvala se po šifrovanim organizacijama nejasne delatnosti i još mutnijih finansijskih tokova, njeno ime se do sada pominjalo samo oko tragova malverzacija, nigde nije zaista pokazala mnogohvaljene „organizacione sposobnosti“. Pa ipak, za kratko vreme se ekstremno obogatila. Oko nje bi odelenje za finansijski kriminal imalo prilično posla, kad bi smelo. Njeno razmetljivo lezbejstvo je samo dodatno poniženje i demonstracija okupatorske sile da mogu da nam rade bukvalno šta hoće, i da treba konačno da shvatimo da smo evropske parije nedostojne života u zajednici „civilizovanih“ naroda.

Vučićevi satrapi se u odbrani izbora Ane Brnabić, koji nepobitno ukazuje da je Srbija u statusu okupirane zemlje, pozivaju na svojih 56% osvojenih glasova, što Vučiću daje valjda pravo da radi šta hoće po Srbiji i od Srbije? Pa malo su osvojili glasova, koliko bi Hitler dobio u Aušvicu. Ništa ne može da pobije istinu da je Srbija pod možda najgorom okupacijom u istoriji, i da se radi na scenariju za konačno rešenje srpskog pitanja.

Zbog svega toga impotentne poruke koje stižu sa jedva živog patriotskog krila, a svode se na drhtavi vapaj da je svojim izborom premijera „Vučić uvredio tradicionalnu Srbiju“ je pogrešan i bezvredan. Jeste teška uvreda, ali je u celom pogibeljnom kontekstu ono što vređa srpsku tradicionalnost tek crvena marama kojom se maše da se razjarimo i naletimo u prazno.

Zadrti i priglupi „miloševićevci“ likuju pokličem da je „ovo konačan poraz DOS-a“, kao da su Vučić i kumpanija dosovci a ne deca Miloševića i Šešelja. Oni ne vide ili, pre, drago im je, što je verovatnije da je ovo konačna pobeda Franje Josifa ili konačna pobeda njegovog čeda Tita. Da je Tito živ, zar ne bi bio zadovoljan ovakvim kadrovanjem i ovakvom Vučićevom politikom, i spoljnom i unutrašnjom? Pa isto ovo što nam se sada događa i Tito nam je radio.

Sasvim je prirodno što se dugogodišnji proces progona Srbijanaca nastavlja. Brnabićka umesto Nikolića ovaj put. Kolikogod Nikolić loš bio, ne može biti takvo zlo kao nova premijerka. Čak se i manje „nafatirao“. I takvo čišćenje ima smisla, jer su Hrvati i etnički Srbi ali politički polu-Hrvati npr. sa prostora tzv. „Bihaćke republike“ ili Crne Gore uvek bili verni Carevini. Srbijanci su suviše dugo bili nepomirljivi protivnici Beču i Berlinu, suviše slobodarski uporni, i kao takvi nikada pouzdani čak i kada izgledaju poslušni. Ne svi Srbi, već samo onaj još uvek državotvorni deo, dakle ipak pretežno Srbijanci, su živa meta plana konačnog rešenja.

Ja više i ne znam koliko sam tekstova napisao poslednjih godina na ovakve teme. „Iskopavao“ sam duboke, da kažemo istorijske razloge, i analizirao dnevnopolitičke ujdurme. Istina je da, mada mi je vreme potpuno dalo za pravo, večito sam suočen sa mnogo više osporavanja i mučkog podrivanja i, naravno, cenzurisanja, nego što je bilo razumevanja. Tek primera radi, podsećam na skori napis „Postizborni protesti – od zla ka gorem“, i mali citat iz zaključka: „… I tako dođosmo do cilja protesta. Nije taj cilj ni „rušenje sistema“ ni izborne nepravilnosti. Pogotovo nikoga nije briga za Sava-malu ili REM. Cilj je vlada Srbije… Tako ćemo dobiti najevropskiju vlast koja nezadrživo stremi da se useli u „zapaljenu kuću“ i najevropskiju drugosrbijansku politiku, kojom će se izvršiti sveti zadatak konačnog rešenja Srbije.“

Najmučniji utisak na mene ostavljaju oni, da kažemo bez navodnika dobri Srbi, koji ovu pogibelj izvrću šegačenju i nevešto navrću na svoju ideološku paradigmu. Sad su nam Putin i Rusi i za ovo krivi?! Itd.

Jesmo li izdali kralja? Jesmo. Jesmo li izdali Koštunicu? Jesmo. Pa šta smo mogli očekivati, šta će se desiti? I sad smo pametni i svako za sebe veli „‘El sam vam rek’o šta će biti?!“. Pa šta može sa kućom biti kad joj izvučeš ugaono kamenje? Srušiće se izvesno. Baciš pod slamu žišku, pa sa strane zajedaš kako si govorio da će slama da plane, ali niko da čuje tvoje mudre reči.

Kao poslednje, da li nas je sve neko puškom terao da izađemo na izbore i parlamentarne i ove predsedničke, i tako damo legitimitet palikućama? Nije, ali smo mislili da je naš glas neobično važan. Hajde sad isterajte iz Skupštine patriotske poslanike da se nekako izazove parlamentarna kriza, jer to je još jedino mirnodopsko sredstvo da se možda, makar i sva izranavljena, spase Srbija. Ma kakvi, ništa od svega. Draža nam je „Srpska fontana“.

 
Đorđe Ivković

POSTAVI ODGOVOR

*