Анђелковић: Психологија антисрпског блата

0

Јавише ми да ми Бојан Ђурић прети на твитеру. Ради се о бившем Чедином потрчку кога су још тада прозвали „махнита пудлица“. То је онај што је „часно“ и „принципијелно“ збрисао из ЛДП чим је та партија 2014. пала испод цензуса. Пудлица је нашла нове газде те постала Вучићев пропагандиста. Да је отишао из неке друге странке а не Јовановићеве, можда бих рекао да је Ђурић продао веру за вечеру, да је своја уверења преко ноћи заменио за нека друга или тачније за служење култу личности лидера СНС-а.

Ускликивао је суморно да се у Сребреници десио (измишљени) геноцид а сада весело кликће – Вучић је цар. Но, с обзиром одакле је човек отишао, само се ради о томе да је заменио фирму. Одлепршао је из лобистичке „фирме“ да би постао индивидуални лобиста. Заузврат је награђен радним местом специјалног саветника у Привредној комори Србије. Нема везе што се привредом никада није бавио. Нису ни многи други чак ни елементарно упућени у ресоре који су им поверени. Тако се нажалост водила и води држава Србија.

Све у свему, да се вратимо малом Бојанчету, у питању је типичан Чедин кадар. Бескрупулозан, без уверења, агресиван, полуписмен а надмен. Неки би рекли: надувена жаба или лакирана бубашваба. Раније је величао НАТО, сада шта год ураде Вучић или Ђурићев непосредни шеф Чадеж. У међувремену, када им се којих десетак минута не увлачи, покушава да се лажно представи као вајни либерал и демократа. Ваљда шта вреди и онима који га унајмљују ако му нико не верује; ако га сви доживљавају као потпуно издуван балон и стога презиру. Зато покушава да јефтиним играма очува бар неку публику. Ради тога користи разне маркетиншке трикове. Један од њих је и симулирање конфликта са оним за које претпоставља да револтирају другосрбијански круг. Ето, он је одважан да се супротстави заједничким непријатељима, па ће неко да га колико толико прихвати по принципу – мање ми је одбојан него Ратко Дмитровић или Драгомир Анђелковић.

У складу са тим Ђурић је овај пут одлучио да бесно реагује на реченицу из једног мог текста објављеног у листу „Новости“. Она гласи: „ЛДП је пропала инвестиција оних који су на нас извршили агресију 1999.“ У питају је сушта истина (није извучена из контекста) па га је вероватно и искрено мало заболела. На њу је ипак примарно рационално реаговао, претварајући се да сам га „ујео за срце“, те је херојски ускликнуло: „За ово ће, због хиљада људи које оптужује за издају, Драгомир добити шамарчину од које ће му глава ротирати данима. Један од тих идиота ће морати да послужи као пример. И реците му да може одмах слободно да напише кривичну пријаву. Ни боготац га неће спасити.“

Правећи као чувени Пера Kојот Геније план како да оживи своју клинички мртву популарност, постигао је нешто важније. Показао је право лице и вредносни систем оних којима се обраћа. Подсетио нас је на то ко су он и они. Ваљда најбоље зна шта пали код његове циљне групе. Чим су волели Чеду са имиџом у који су уткана дружења са криминалцима, разне пословне комбинације, нападни аутомобили, телохранитељи – јасно је какав им је заправо културни ниво. Kолико год да се фолирали са некаквим наученим рафинираним европским причама, ту се ради о засењивању балканске простоте. Њен сегмент је свакако и насилност. Или тачније, пошто се ради о искомплексираним Сека Персама, неостварена кукавичка жеља за насилношћу.

Далеко је од тога, наравно, да сада мислим на већину људи који су некада гласали за ЛДП. То су углавном пристојни људи који су револтирани нашим лошим системом који опстаје без обзира на промене власти. А ЛДП им је деловао као антисистемска странка. Неко време су их Чеда и другари варали са причама о модернизацији, економском напретку, европским вредностима. Нудили су оно што су негде видели а претпоставили да грађанима делује примамљиво. Међутим, свака превара има крај. И они који су гласали за ЛДП запитали су се како бољитак могу да им нуде они који су симбол најгорег у Србији? Зато је ЛДП ту где је, а Ђурић се показао вештијим од већине Чединих сеиза и брзо нашао нови ангажман. Но, остала му је стара свест и познавање духа чврстог језгра примитивних заточеника антисрпске идеје.

Ту се све врти око бахатости и кукавичлука. НАТО се воли јер је моћан, Србија се мрзи јер је мала. Мило Ђукановић се обожава јер је моћни мафијашко-политички „дон“, они које гази су предмет презира пошто су жртве. Антисрби нису то само због користи, већ и услед психолошких и моралних дефеката. А да је Бојан Ђурић лично најгора кукавица и позер види се по томе што прети сакривен иза четири зида. Београд је велико село и све се лако сазна. И где неко живи, и у која места залази. Значи лако је ишамарати онога кога жарко желите да пропустите кроз шаке.

То се не најављује, не кевће се са даљине, већ се уради. Јасно је да Ђурић то не сме ни да помисли да учини. Он је од оних што су храбри са безбедне удаљености и преко тастатуре. Толико о психологији антисрпског лобистичког олоша. На крају само да додам да – иако изгледа парадоксално – почиње да ми их буде помало жао. Нису они криви што су се такви родили, а ускоро их више неће хтети ни Западњаци којима се толико диве и које су верно служили. Нови ветрови одуваће то наше блато које се лепи за чизме јачег и шта ће јадници онда?

 

 

Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*