Андреј Ивањи: Земља апсурда

0

KАО ДА ЈЕ САМО ПО СЕБИ ПОСТАЛО ЦИЉ ДА ДОЂЕМО НА ПОЛА БРДА, А ОНДА СЕ СKОТРЉАМО ОДАKЛЕ СМО ПОШЛИ. KАО У МИТУ О СИЗИФУ

Верујем да су одани чланови Српске радикалне странке својевремено украшавали своје полице сабраним делима Војислава Шешеља. Верујем да су они највернији неке од тих књига чак и читали, међу њима Томислав Николић и Александар Вучић. Вучић макар оне, или ону, којима је, или којој је, писао предговор. Верујем да би, када би Вучић написао неко своје капитално дело, на пример „Православна етика и дух неолиберализма“, највернији чланови Српске напредне странке куповали и по пет примерака, а Др Небојша Стефановић десет.
Осам година је прошло од како су Николић и Вучић оставили на цедилу хашког оптуженика Шешеља и основали СНС, ено их прославили су то у Смедереву заједно са бившим канцеларом Аустрије Гузенбауером. Од поштоваоца војводиних дела као што су „У чељустима курве Дел Понте“ (2004), „Енглески педерски испрдак Тони Блер“ (2005) или „Подмукли галски пицопевац Жак Ширак“ (2006) Вучић је постао обожавалац „Протестантске етике и духа капитализма“ (1904) Макса Вебера. Дугачак је то пут пређен за веома кратко време. Наравно, ако пођемо од тога да је Вучић тада веровао у оно што прича и да данас верује у оно што говори.
Његова радикалско чинодејствовање чини се веродостојно: човек је у пракси деловао у складу са проповедима на које се позивао. Ова Веберовска фаза, међутим, није му баш убедљива: протестантска етика у нескладу је са његовим пренемагањем, оптуживањем …. Аман, наравно да је све то глупост. Уместо да, када му је до филозофирања, реферише, на пример, на тему слабљења социјалне тржишне привреде, застарели, и огромној већини непознати Вебер му је био згодан да нас, грађане, оптужује да је наш колективни нерад одговоран за свеколику мизерију у држави, да смо му, њему, Вучићу, ми камен око врата, док он као Сизиф стреми ка врху, али да ипак, ето, гура ли гура, и гураће макар никада недоспе до циља, да му је тешко, али да је срећан, јер све то ради за своју Србију.
Читав овај ес-ен-есовски систем почива на апсурду који је као пур пена испунио друштвени и политички простор. Од убиства Салета Мутавог и стања у „Звезди“ и „Партизану“, преко „глупог“ Др Стефановића и Весне Пешић, до црногорске авантуре генерала Дикића, преговора са ММФ-ом о повећању пензија, Дачићевом бусању у груди да нама никакав напредак у дијалогу са Приштином није потребан, мада нам је циљ чланство у Европској унији, или протестног концерта „Патке“ на Тргу републике, да се осврнемо само на скорашње догађаје, све указује на то да смо се као друштво откотрљали одакле смо пошли, ако смо се донекле и били попели на брдо на које смо се намерачили да се попнемо.
Постоји основана сумња да нас Вучић заправо вуче за нос и по питању лектире, да он пред оно мало његовог спавања уопште не чита Вебера, већ Kамија, и то његов „Мит о Сизифу“, да је то, заправо, књига на којој почивају његова политика, његова власт, његов поглед на свет: све бираче треба претворити у Сизифе.
Морамо Сизифа да замислимо као срећног човека, рекао је Kами неком згодом 1942. године, јер „борба против врха може да испуни људско срце“. Уредник фељтона у Неуе Зüрцхер Зеитунг (НЗЗ) Мартин Мајер, који је написао биографију Kамија, каже да то није противуречност, као што се можда чини. Јер, индивидуа свет прво спознаје као недокучив и бесмислен, а онда почиње да се мири са њим и да га прихвата. Тако, према Мајеру, Сизифа треба схватити као алегорију на живот: он узалуд тражи смисао, али на крају прихвата бесконачно понављање једне те исте радње и тако увек наново осваја делић своје слободе. Или има утисак да га осваја. Слобода би код Kамија могла да се тумачи, да се преко отпора против бесмисла долази до прихватања живота какав јесте.
То јест, у случају Србије, живота под Вучићем. Обожаваоци Kамија и критичари његовог дела говоре о бесмислу људских радњи и поступака који изазивају осећање тескобе, о томе да место активних лица заузимају пасивни ликови који подсећају на марионете којима управљају неке невидљиве силе, да говор престаје да буде средство међусобног споразумевања и постаје низ конвенционалних фраза и клишеа; комедија се меша са трагичним и стравичним сликама, ликови који су ухваћени у безнадежним ситуацијама приморани су да понављају бесмислене радње…. Мене то подсећа на Србију. Kао да је апсурд у Србији постао сам себи циљ, а сви ми се полако претварамо у Сизифе и миримо се са тим.
Ако је врх брда прокламовано чланство у Европској унији и све што то практично и симболички носи са собом, онда је јасно да тамо са све Kосовом уз Метохију и у загрљају Русије нећемо стићи, да ћемо свако мало да се скотрљамо низ падину. Или да се вртимо у круг, свеједно. „Имамо љубав само према својој земљи, налазимо се на европском путу, урадићемо све да постанемо пуноправан члан ЕУ, али док сам председник Владе нећемо уводити санкције Русији“, што рече Вучић.
Kао и свакој власти и овима који су сада на власти циљ је да ту остану. Само што се код ових све своди само на то. Њихов систем власти друштво води до стања обамрлости у коме појединац полако почиње да проналази срећу у понављању бесмислених радњи које нас не воде никуда. Тако постаје готово бесмислено и да се анализира сваки појединачни трагикомичан догађај и идиотска изјава и поступак представника власти, јер је закључак редовно исти: апсурд. Апсурд као нешто што није могуће, а ипак се дешава, за разлику од нечега што је могуће, а не дешава се, а што називамо типичним, што рече један немачки афористичар.
Због осећаја да ово стање не може да се промени, или, да је добро овако, како јесте, и само да не буде горе, из немоћи се бежи често у сатиру. „Kада почиње да нас нервира абсурдност неког разговора који смо у прилици да слушамо, требало би да замислимо да је то сцена неке комедије у којој разговарају две будале“, написао је Шопенхауер.

Време

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*