Anja Weber: Сава Шумановић једна Биографија и Тајна сликања…

0

Фотографије толико мало говоре а биографије још мање..Историчари уметности су рекли своје о Сави Шумановићу..( 1896 – 1942). Поделили су његово сликарство на периоде али у суштини нико није сазнао тајне магнетних олуја у сликаревој глави.Располућен између стваралачки лепог и феноменолошки ружног често је био битке са самим собом.Свестан да је моћан сликар упадао је у сумње и манијачне нападе депресије јер му је често критика наносила бол.Од оне у Паризу па до домаће југословенске јавности. Вероватно да је то Сава Шумановић тешко преживљавао..а реците ми ко би и могао да тако нешто лако прими на Брду муза (Монпарнасу) у Паризу…или у Загребу, па и у родном Шиду?
Био је из имућне породице; мајка му је отворила пут; насупрот предрасудама; да се бави сликарством јер је био надарен, рекло би се да су га Богови обележели; док је отац желео да буде фишкал! Школовао се у сликарском умјећу у Земуну, Загребу, Паризу; интезивно је учио немачки, читао, упијао сво могуће интелектуално благо! Покушавао је се запосли и у Београду и у Загребу; након школовања у Паризу али изгледа да му то није полазило за руком, као што то увек бива за оне талентоване – нема места.Али његове слике су на концу увек откупљивање Опус му је веома велик; мада му је живот био кратак. Земаљско битисање му је окончала..једна ништавна рука на дан Велике Госпојине у новопроглашеној држави НДХ.

За слику Јесењи пејсаж се сматра да представља врхунац стваралаштва Саве Шумановћа; сликара и мислиоца, сањара и чудака, сензбилног преосетљивог човека који је данас велико име у повести Српског сликарства. Писати овом сликару није ни мало једноставно јер нас располућује на чудесне периоде у свом опусу. Неке од ових слика изаизвају у нама утопијско осећање – алегорије бајковитих места која још – увек – не – постоје ; као што су његови пејзажи. Поетични, умилни, испуњени мелодијом духа.

Сава је меду првим нашим уметницима 1920 године изабрао Париз, тадашњи центар уметничких збивања у Европи, за усавршавање. Први боравак трајао је само неколико месеци, али је представљао драгоцено искуство за младог уметника. Похађао је курс познатог и цењеног ликовног педагога, уметника Андре Лота који је припадао струји аналитичког кубизма. Андре Лот је у Шумановићу видео свог најталентованијег ученика. Његов суштински утицај на Саву био је присутан током целог уметниковог живота. То је време када су настале најзначајније посткубистички орјентисане слике у историји нашег сликарства, Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент. Реко би се да је у у овом периоду Савиног стваралачког рада још увек видљиво истраживање за аутентичним потписом четкице..Враћа се након боравка у Паризу у Загреб; где је његово сликарство баш и несхваћено тих двадесетих година XX века; између тога дружи се са многим значајним писцима и уметницима тог доба али срце га вуче назад у Париз.

Адвокат Дорић откупио је 1925. године двадесет Савиних слика (које се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду), што му омогућава да се врати у град светлости. Одлази под врло лошим условима јер добија ону од једних виза коју треба да продужава на шест месеци као студент.Стога поново један формирани; већ афирмисани уметник мора да се врати у студентску клупу Андре Лота. Али из тог периода имамо Доручак на трави (Инспирисан Манеовом сликом) ; који је излаган Париском салону 1926,(данас се чува у спомен збирци Павла Бељанског)..Мали куриозитет је аутопртет уметника на слици Доручак..Из тог времена је можда најзначајнија слика Пијани брод – која је феноменолошки пресек модерног доба па и почетка XXИ века..инспирисана песмом Рембоа.. Сликао је у тешком грчу али за само седам дана настало је ово маестрално платно. Овај период подстиче на дијаболчна размишљања.
Савина биографија је комплексна и тајновита као и његове љубави; о његовим емотивним везама има мало писаних трагова. Можда је његова природа била узрок томе или неки породични завет који је Сава испоштовао! Kаже се да су га у Београду сматрали загребачким сликарем а у Загребу београдским..Но историја уметности и ликовна биогафија говоре јасно да је ипак Сава Шумановић био сликар Српске модерне…Одлази из Париза; што због његовог сензибилитета – психе која не може више да издржи; што због исцрпног рада, те се враћа у родни Шид..У Београду је 1928. године орагинизована изложба на Новом Универизитету где је све слике из Париза расподао..Захваљујући овоме Сава се изнова враћа у Париз, опрема атеље на Монпрасу..и ту настају неке од његових слика..као што је Луксембуршки парк, Љубавни пар на клупи……Међутим Савино психичко стање се постепено погоршава и мајка долази по њега у Париз и враћа га кући, у октобру 1930. То је Савин последњи боравак у Граду светлости.Kажу да је боравио на приватној клиници за лечење нервних болести у Београду али након бомбардовања сва документација је уништена, те је права дијагноза болести остала непозната…Можемо само да констатујемо да је дубока мелахолија увек била пратилац овог сликара.
Последње године свог живота; а то је нешто више од деценије; Сава Шумановић је провео у Шиду. Сликао је у тишини дома свог , у провинцијском месту , уз мајку и оца. Отац му умире 1937. и Сава Шумановић преузима бригу о имању.
Неуморно је сликао и припремао се за велику изложбу коју је организовао у септембру 1939. године на Новом универзитету у Београду, на којој је изложио 410 слика. Изложба је доживела велики успех.
Ауторитети казују да су слике настале у Шиду његова најзрелија дела. Био је портретиста Шидских предела; истражујући светлости и сенке, боје и ликове Шида..Оне су резултат синкретизма наченог током година и иснпирације коју је осетио пулсирајућим духом уметника рођеног у Срему. Светлости равнице и дух Монпарнаса су видљиви на овим сликама. Јер је Сава тежио као јединственом циљу а то је да коначно пронађе себе и смири свој дух у препознатљивом стилу. У том периду имамо различите циклусе као што су Шидски сокаци,Пролеће у долини св. Петке, Пролеће у Шидским баштама, Шиђанке (Kупачице), Дечији ликови.1
Припремио је велику изложбу у Београду на Новом Универзитету 1939. године која је доживела огроман успех; на њој је изложено 410.слика.
Сликао је до последњег дана; док га Усташе нису одвеле на Велику Госпојину. Сава није желео да зна стварности која га окружује; али као да је предосећао . Насликао је три монументална платна Берачице. Сава је и раније понављао мотив Бербе грожђа али ово је било нешто специфично; али овај је био посебан рад сликареве маште и руке. Kолорит је наглашено светао, атмосфера слике је другачија, осећа се нека порука што није уобичајено за Шумановића. Сматрало се да ова платна представљају нови тек започет циклус који уметник није стигао реализовати. Пре извесног времена уочено да се три платна нижу, настављају једно на друго као филмска трака, да чине једну целину, триптих.

Kомпозицију триптиха чини дванаест снажних, стаситих жена које потпуно без напора носе корпе пуне црног грожђа. Неке од њих клече као у молитвеном ставу нагнуте над корпама грожђа. Радња се одвија на позорници, на којој се у центру средишње композиције завеса од чокота винове лозе размакла, пред њивом зрелог жита.

Заједно насликани црно грожђе и њива зрелог жита, који који упућују на суштинске симболе хришћанства, вино и хлеб, симболе тела и крви Христове, са дванаест жена, као дванаест апостола уз документовано сазнање да је трећа композиција која чини овај триптих завршена 26.08.1942. по подне, два дана пред хапшење и да је та слика остала да се суши на штафелају када су га одвели заувек, наводе на сасвим нови став о свести уметника о времену у простору у коме живи и ствара.
Искрено речено, противно вољи оног који су га извели на стратиште и послератном ћутању ; дело Саве Шумановића је остало као ванвременски запис Генија рођеног у равницама Војводине.

Anja Weber, Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*