Aнтисрпскa хистеријa Аустроугарске у делу Јана Чајака “Записи из заточеништва“

0

Аустријска пропагандна разгледница на којој пише: “Ура, напред на Београд, Србија мора бити наша!“

Питање антисрпске хистерије на Балкану, упркос протоку времена, није изгубило актуелност. Ратни сценарио Аустроугарске, брижљиво сачињен у министарским кабинетима, имао је за последицу изузетан удар на српски народ. Хистерија је покренута са намером, да се путем пропаганде, изазове гнев јавности, који је требало искористити у ратне сврхе. Ратне мере омогућиле су погроме, хапшења, интернирања. Документарни рад Јана Чајака, садржи списак једне групе од 200 интернираних Срба и Словака, у периоду август-децембар 1914. са подручја Јужне Угарске, заточених на три локације: Петроварадин, Каменица, Суботица. Узајамне везе Срба и Словака, дале су повод властима за хапшење. Јан Чајак је у култури и књижевности тражио излаз из бесмисла прогона невиних и мотив за опстанак.

Записи из заточеништва, документарни и књижевни рад Јана Чајака, настао као последица заточеништва, потиснут је у заборав. Иако на 237 страна, осветљава почетак ратне драме у време Првог светског рата на подручју Јужне Угарске, говори поименице о интернирању близу 200 Срба. Аутор је непосредно по завршетку рата објавио записе настале у време боравка у казаматима у Петроварадину, Сремској Каменици и Суботици, у периоду август-децембар 1914. Аустроугарска монархија је започела антисрпском хистеријом превентивни рат, уперен против својих поданика. Поред Срба, притиска нису поштеђени ни Словаци, што је мотив за утврђивање сложених појава. Расплет је припреман, годинама пред Велики рат. Културолошко и политичко прожимање Срба и Словака, повод је за хапшења и интернирања. Записи из заточеништва, документују увертиру Првог светског рата, период трагичне српско-словачке историје.

Двојна монархија, брижљиво је креирала планове, усмерене ка освајањима Балкана. То је подразумевало не само физичку ликвидацију становништва, него и затирање вере и културе. Донета је комплексна одлука, да се води рат како на фронту, тако и на простору сопствене државе. Залеђе фронта, третирано као простор ризика, подељено је на четири ратне зоне, правац истока, југа и југоистока. Репресивни војни закони су различитим интезитетом примењивани. Једно од мерила за увођење драконских мера, била је и верска припадност. Професор у Бечу, Јозеф Редлих, указао је студентима права, на предратну политику „истребљења православних верника“ у Босни и Херцеговини. Сурове ратне мере, подразумевале су масакре, егзекуције и депортације, спроведене на простору четврте ратне области, у Галицији, Буковини, Босни и Херцеговини и Далмацији. Војни закони примењивани су зависно од воље војних комаданата, који су имали право на смртну казну, без спровођења судског процеса. Посебно су изложени националној нетрпељивости Русини у Галицији и Срби на Балкану. Подвргнути сумњи за сарадњу са непријатељем и проглашавани за нелојалне, узимани су за таоце, депортовани, расељавани. Право војске на самоодбрану допуштало је спровођење државног терора над сопственим грађанима. Шуцкори су у Босни и Херцеговини, формирани од Хрвата и муслимана, имали задатак да спрече побуну српског становништва и спроведу етничко чишћење.

Мере застрашивања допринеле су да депортације прерасту у масакре у Далмацији, Босни, Војводини и Хрватској. Један од циљева расељавања становништва била је германизација. План о националном прекомпоновању и хомогенизацији простора, сачињен је у војним кабинетима, у склопу вишегодишњих припрема за рат. Тенденциозно се креирао политички амбијент, који је потхрањивао тезу о непријатељском држању Срба. Један од момената за изрицање оптужби, организовање погрома против Срба, указао се након Сарајевског атентата. Антисрпска хистерија, проширила се из Сарајева на целу Монархију. Министарство спољних послова ангажовало је велики број аутора, кадрих да преко штампе блате српски народ, како би оправдали сурове мере над цивилним становништвом. Репресивне мере захватиле су српско становништво Босне и Херцеговине, пре објаве рата Србији. Државни терор обухватио је све слојеве становништва, оправдање се налазило у социјалдарвинистичкој теорији, која је Србе стављала на дно лествице. Репресалије су у првој ратној години, у највећој мери, на различите начине искусили Срби Хабзбуршкој монархији. Страдало је по Хаутману, између 35.000 и 40.000 цивила, што је у односу на 1.900. 000. Срба у Монархији, значајан број. Хапшења су започета, пре ратних дејстава. У Банату је до 26.7.1914. ухапшено 200 лица, лишено је слободе до 30.7.1914. око 5.000 Срба у Монархији.

Један од најзначајнијих словачких писаца, са простора Јужне Угарске, учитељ, Јан Чајак (1863-1944) оставио је иза себе поред приповетки, прожетих мотивима заједничког живљења Срба и Словака, и Записе из заточеништва, објављене 1923. на словачком језику, у Бачком Петровцу. Нашао се од средине августа до краја децембра 1914. као талац-затвореник у Петроварадину, Сремској Каменици и Суботици. Групу су чинили 190 виђенијих Срба и 8 Словака Јужне Угарске. Таоци су требали да буду гарант лојалности народа. Чајак, иако и сам заточеник, сачинио је тајно списак затвореника, бавио се приказом појава, односа међу њима, и тако приближио моменте из деликатне ситуације. Добро је познавао неке заточенике, делио са њима забринутост, указао на страх међу затвореницима. Најбројнији су на списку виђенији сељаци, око 80 ратара и сточара, 18 земљопоседника и трговаца, учитеља, преко 30 свештеника, десетак калуђера, неколико кнезова, адвоката, лекара, доста чиновника. Поред сељака, у заточеништву се нашла српска интелигенција и виђенији људи. Посебну пажњу Чајак је посветио професору Карловачке гимназије, Стевану Поповићу, оцу лекара Душана Поповића, оснивачу Сокола. Указао је на књижевни аспект интересовања и рада професора Карловачке гимназије Стевана Поповића, свештеника Милана Стоје из Шова, учитеља Косте Пешића из Шова, свештеника из Футога Стевана Николића… За њих је био везан опозиционим радом, из предратног времена српско-словачке сарадње, покренуте под вођством Милана Хоџе. Петровчани су због опозиционог држања кажњени од Тисине владе. Чајак је окарактерисан као противник династије и монархије. Повод за хапшење била је инсинуација да је противник мобилизације.

Српска интелигенција из Срема, Бачке, Славоније и словачка из Петровца, Кисача и Кулпина брижљиво је одабрана. Власт није опраштала узајамне словенске политичке манифестације. Нису заборављени национални напори Срба и Словака, усмерени на очување језика и народног стваралаштва. Тежња за очувањем националног идентитета приближила је два народа. Словаци су у 18. веку водили борбу за веру, током 19. века за језик и политичка права. Отуда везаност Чајака за футошког свештеника Стеву Николића и апотекара Стеву Поповића. Поп Николић, биран пред Први светски рат у Футогу за кнеза, уживао је поверење Словака, који су га заједно са Србима, истакли као посланичког кандидата, што им власт замерила. Из Футога су заточени још учитељ Веселин Марјански, газда Никола Топалов. Чајак је разлог за хапшења Срба и Словака, видео у денунцијацији Мађара, Немаца и Жидова. Затим наводи инсинуације да је код др Душана Поповића наводно откривен арсенал пушака и бомби и постојала намера да сруши Петроварадински мост. Међу ухапшеним нашао се и познати словачки адвокат из Новог Сада, Милош Крно, затим интерниран у Дебрецин.

Апотекар из Футога, Стеван Поповић, иако доведен за таоца, пуштен је након интервенције апотекара Гросингера, који се налазио на челу владајуће странке. Доведена су два футошка свештеника Стева Николић и Гаврило Шијачки, управник вероисповедних школа Стеван Бошњак, учитељи Лазар Вукотић и Веселин Марјански. У пограничној полицији нашли су се виђени људи из низа места. „Живо се сећам проте Милоша Папића из Жабља, чије је одело било умрљано од мућкова којима су га гађали Мађари из Жабља… Као српски ухода доведен је истог дана др Славко Шећеров“.

У заточеништву, упркос строгим мерама, међу застрашеним заточеницима надвладала је потреба за опстанком. Непријатељска клима осећала се међу чуварима, преко осионог понашања Франковаца, демонстрације моћи, форсирања хрватске химне, што је доприносило непријатном осећају. Присутан је утицај језуита и католичке пропаганде. Заточени су на понашање војске реаговали на различите начине. Са друге стране напету атмосферу, умиривао је звук клавира, на коме је свирао поп Стоја: Рубинштајна и народне песме. Стоја је познавао чешку световну литературу, знао више језика, читао немачку Библију. Иронијом судбине, нашао се заточен у кадетској школи у Каменици, коју је непосредно пред рат завршио његов син. Православни свештеници обављали су Божије службе, уз литургијске песме, у импровизованим затворским условима. Славила се међу заточеницима скромно крсна слава. Читане су књиге из различитих области, дискутовано је о значајним темама из филозофије, природних наука. Највише се помињу поред дела класика, немачки аутори. Стоја је, упркос неоспорном потенцијалу, након пуштања из заточеништва, после неколико недеља поново одведен са сином Станојем, теологом, у Будимпешту. Пуштен почетком 1916. и од последица тамновања је умро 1920. Упркос страдању, саставио је две песме посвећене драматичној ситуацији у којој се нашао. Стојине песме нашле су место на страницама Чајакових Записа. Постојала је јака свест о неправди, страдању невиног таоца, изречена кроз стих, писан у форми популарне шалајке.

Срб, чека, трпи,
И подноси лако
Што је од детињства
Научио тако. Таоц

Стоја је инспирисан песмом Лазе Костића, Santa Maria della salute, саставио песму под истим називом, где видимо да правду не тражи од владара, већ од Мајке свете.

Молим те Мајко света:
Дому ме моме пусти.
Зашто да овде умрем.
Са проклетством на усти.
Згрешио нисам ништа,
Савест ми моја вели,
Зато ми Мајко Света
Слободу ти подели.

Чајак се упушта у различите мотиве, везане за веру и љубав, испитује снагу мајчинске и братске љубави, исказане и епској српској поезији. То указује на естетске домете и снагу уметника, да превазиђе тренутни стање, наметнуто силом. Народна песма, подједнако је присутна као историјско наслеђе, како код простог народа, тако и код образованих. Спремни да преиспитују снагу речи, попут верности и неверства, траже у стиху мотиве везане за борбу за опстанак. Јунаци Чајакове приче, жртве окрутне политике, иако различитих занимања, повезани су истим емоцијама за народно стваралаштво. Чајаков списак је јединствен јер указује на државне мере и тенденцију власти да застраши становништво. Поред имена и презимена, дати су подаци везани за веру, године живота, занимање и место становања.

Именослов заточених интернираних у Каменицу, Суботичку тамницу од августа до краја октобра 1914. види у изворном тексту на: Архив Војводине

Именослов је Чајак саставио октобра 1914. у Суботици, на основу мађарског именослова. Имена писана на мађарском превео је на српски свештеник Милан Стоја. „Именослов“ је крадом преписан, док је Чајак помагао чуварима у затворској канцеларији. Пошто је знао мађарски, немачки, словачки, српски, могао се наћи у таквој прилици да остави траг о заточеништву. У деликатној ситуацији поред Чајака, нашали су се познати адвокат, радикал Ђорђе Красојевић, карловачки професор Стеван Поповић, беочински архимандрид Чупић, велепоседник Стратимировић… Чајак је имао слуха за страдања породица заточеника. Жена и деца, професора Поповића интернирани су на различите стране. Несрећан је тихо уздисао „Боже мој“. Заточен је и син попа Стоје, Станоје теолог. Међу затвореницима присутни су одјеци страдања фрушкогорских манастира и монаха, стрељања Срба из Срема на Петроварадинској тврђави… Вести о убиству српских цивила у Шапцу, недужних у Кленку, под оптужбом шпијунаже…

У заточеништву су владала војничка правила, која су подразумевала примену следећих казни: шест сати гвожђа, два сата везивања, 30 дана самице, смртна казна. Наводи да су официри кадетског кора показали шовинистичко расположење, како у Каменици, тако и Суботици.. Било је панике у редовима затворске страже, у време посртања Монархије на Церу. У моменту надирања српске војске у Срем, затвореницима је наређено да копају ровове око Каменице. Фанатизам је водио војнике, који су у различитим приликама, држали затворенике везане са упереним пушкама. Значајну улогу приликом одлучивања о слободи или задржавању заточених имао је у јужној Угарској краљевски комесар Бела Талијан.

Чајак наводи да су одлуком Војног суда стрељани Бешчани 12.9.1914. у шанцу петроварадинске тврђаве: Светозар Дујановић, православни свештеник, Владимир Марковић, нотар, Даница Јовановић, учитељица, Милан Маричак, ветринарски кандидат, Светозар и Владимир Бојичић, пољопривредници.

Сведок времена Анте Тресић-Павичић, посланик у аустријском парлементу, навео је да се „беснило“ и против Срба у Јужној Угарској. Угледни Срби из Купинова, Ника Радосављевић, звани Шабан, начелник, Љупко Грмуша Влашић, Никола Ралић и Незињанин, прободени су на гробљу бајонетима. У Кленку је уморен у властитој кући шумар Обрад Пеичић. Убијен је на путу и свештеник Доњег Товарника, Стево Јовановић. Свештеника Бошка Момировића из Брестача, обесили су са начелником и општинским тајником, без процеса, затим их спалили. Начин убијања, указивао је нељудско понашање злочинаца, спремних да жртве спаљују везане за пласт сена, бацају у Саву, или остављају недељама незакопане.

Говори Анте Тресић-Павичића, изречени у аустријском парламенту 1918. током рата, наговестили су могућност кажњавања почионица злочина на простору југословенских земаља. Наведене су врсте почињених злочина, за које је требало утврдити бројност жртава. Почињено је сврстао у следеће групе: убијене након осуде, без суда, за заточене из политичких разлога, број интернираних, број прогнаних, евакуираних, погинулих у различитим околностима, у тамници и оковима, од болести и глади. Поред људске, наводи се материјална штета за пљачкања, наплаћене реквизиције. „Прст“ посланика, изнет „пред судом светске повјести“, ишао је у правцу одговорних министара, и захтева за обештећење, оштећених. Несрећу већине, тешко је било обухватити статистиком, за коју нису били расположени меродавни у Аустроугарској монархији. Остала је само неостварена жеља, да се „тужи Аустрија“, у којој се пре рата за велеиздају могло судити појединцу, који „љуби“ матерњи језик и идеале демократије. Показало се да новонастала Краљевина СХС није имала воље, нити организоване институције да утврди обим страдања.

Чајак је у мемоарској форми, приближио једно време, у коме се обичан живот ломио у правцу рата. Указао на драматичну слику прилика, документовао је списком таоца, указао на антисрпску хистерију. Подстицао је таоце на читање, размишљање и стварање у абнормалним околностима. Упркос боравку у заточеништву, не напушта цивилизацијске тековине. Уноси на хуманистички начин исконску потребу очувања основних принципа, позитивних вредности. Свестан значаја епске и лирске књижевности, стваралаштва модерног доба, сам даје скроман допринос, приказом разних призора, слика свога доба. Исказује преко српско-словачке повезаности, веру у словенску узајамност. Упркос намери моћних војних савеза, Чајак је исказао могућност остварења идеала малог човека, у драматичном периоду, путем књижевног стваралаштва.

Мара Шовљаков

Извор: Архив Војводине

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*