Antisrpska histerija Austrougarske u delu Jana Čajaka “Zapisi iz zatočeništva“

0

Austrijska propagandna razglednica na kojoj piše: “Ura, napred na Beograd, Srbija mora biti naša!“

Pitanje antisrpske histerije na Balkanu, uprkos protoku vremena, nije izgubilo aktuelnost. Ratni scenario Austrougarske, brižljivo sačinjen u ministarskim kabinetima, imao je za posledicu izuzetan udar na srpski narod. Histerija je pokrenuta sa namerom, da se putem propagande, izazove gnev javnosti, koji je trebalo iskoristiti u ratne svrhe. Ratne mere omogućile su pogrome, hapšenja, interniranja. Dokumentarni rad Jana Čajaka, sadrži spisak jedne grupe od 200 interniranih Srba i Slovaka, u periodu avgust-decembar 1914. sa područja Južne Ugarske, zatočenih na tri lokacije: Petrovaradin, Kamenica, Subotica. Uzajamne veze Srba i Slovaka, dale su povod vlastima za hapšenje. Jan Čajak je u kulturi i književnosti tražio izlaz iz besmisla progona nevinih i motiv za opstanak.

Zapisi iz zatočeništva, dokumentarni i književni rad Jana Čajaka, nastao kao posledica zatočeništva, potisnut je u zaborav. Iako na 237 strana, osvetljava početak ratne drame u vreme Prvog svetskog rata na području Južne Ugarske, govori poimenice o interniranju blizu 200 Srba. Autor je neposredno po završetku rata objavio zapise nastale u vreme boravka u kazamatima u Petrovaradinu, Sremskoj Kamenici i Subotici, u periodu avgust-decembar 1914. Austrougarska monarhija je započela antisrpskom histerijom preventivni rat, uperen protiv svojih podanika. Pored Srba, pritiska nisu pošteđeni ni Slovaci, što je motiv za utvrđivanje složenih pojava. Rasplet je pripreman, godinama pred Veliki rat. Kulturološko i političko prožimanje Srba i Slovaka, povod je za hapšenja i interniranja. Zapisi iz zatočeništva, dokumentuju uvertiru Prvog svetskog rata, period tragične srpsko-slovačke istorije.

Dvojna monarhija, brižljivo je kreirala planove, usmerene ka osvajanjima Balkana. To je podrazumevalo ne samo fizičku likvidaciju stanovništva, nego i zatiranje vere i kulture. Doneta je kompleksna odluka, da se vodi rat kako na frontu, tako i na prostoru sopstvene države. Zaleđe fronta, tretirano kao prostor rizika, podeljeno je na četiri ratne zone, pravac istoka, juga i jugoistoka. Represivni vojni zakoni su različitim intezitetom primenjivani. Jedno od merila za uvođenje drakonskih mera, bila je i verska pripadnost. Profesor u Beču, Jozef Redlih, ukazao je studentima prava, na predratnu politiku „istrebljenja pravoslavnih vernika“ u Bosni i Hercegovini. Surove ratne mere, podrazumevale su masakre, egzekucije i deportacije, sprovedene na prostoru četvrte ratne oblasti, u Galiciji, Bukovini, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji. Vojni zakoni primenjivani su zavisno od volje vojnih komadanata, koji su imali pravo na smrtnu kaznu, bez sprovođenja sudskog procesa. Posebno su izloženi nacionalnoj netrpeljivosti Rusini u Galiciji i Srbi na Balkanu. Podvrgnuti sumnji za saradnju sa neprijateljem i proglašavani za nelojalne, uzimani su za taoce, deportovani, raseljavani. Pravo vojske na samoodbranu dopuštalo je sprovođenje državnog terora nad sopstvenim građanima. Šuckori su u Bosni i Hercegovini, formirani od Hrvata i muslimana, imali zadatak da spreče pobunu srpskog stanovništva i sprovedu etničko čišćenje.

Mere zastrašivanja doprinele su da deportacije prerastu u masakre u Dalmaciji, Bosni, Vojvodini i Hrvatskoj. Jedan od ciljeva raseljavanja stanovništva bila je germanizacija. Plan o nacionalnom prekomponovanju i homogenizaciji prostora, sačinjen je u vojnim kabinetima, u sklopu višegodišnjih priprema za rat. Tendenciozno se kreirao politički ambijent, koji je pothranjivao tezu o neprijateljskom držanju Srba. Jedan od momenata za izricanje optužbi, organizovanje pogroma protiv Srba, ukazao se nakon Sarajevskog atentata. Antisrpska histerija, proširila se iz Sarajeva na celu Monarhiju. Ministarstvo spoljnih poslova angažovalo je veliki broj autora, kadrih da preko štampe blate srpski narod, kako bi opravdali surove mere nad civilnim stanovništvom. Represivne mere zahvatile su srpsko stanovništvo Bosne i Hercegovine, pre objave rata Srbiji. Državni teror obuhvatio je sve slojeve stanovništva, opravdanje se nalazilo u socijaldarvinističkoj teoriji, koja je Srbe stavljala na dno lestvice. Represalije su u prvoj ratnoj godini, u najvećoj meri, na različite načine iskusili Srbi Habzburškoj monarhiji. Stradalo je po Hautmanu, između 35.000 i 40.000 civila, što je u odnosu na 1.900. 000. Srba u Monarhiji, značajan broj. Hapšenja su započeta, pre ratnih dejstava. U Banatu je do 26.7.1914. uhapšeno 200 lica, lišeno je slobode do 30.7.1914. oko 5.000 Srba u Monarhiji.

Jedan od najznačajnijih slovačkih pisaca, sa prostora Južne Ugarske, učitelj, Jan Čajak (1863-1944) ostavio je iza sebe pored pripovetki, prožetih motivima zajedničkog življenja Srba i Slovaka, i Zapise iz zatočeništva, objavljene 1923. na slovačkom jeziku, u Bačkom Petrovcu. Našao se od sredine avgusta do kraja decembra 1914. kao talac-zatvorenik u Petrovaradinu, Sremskoj Kamenici i Subotici. Grupu su činili 190 viđenijih Srba i 8 Slovaka Južne Ugarske. Taoci su trebali da budu garant lojalnosti naroda. Čajak, iako i sam zatočenik, sačinio je tajno spisak zatvorenika, bavio se prikazom pojava, odnosa među njima, i tako približio momente iz delikatne situacije. Dobro je poznavao neke zatočenike, delio sa njima zabrinutost, ukazao na strah među zatvorenicima. Najbrojniji su na spisku viđeniji seljaci, oko 80 ratara i stočara, 18 zemljoposednika i trgovaca, učitelja, preko 30 sveštenika, desetak kaluđera, nekoliko knezova, advokata, lekara, dosta činovnika. Pored seljaka, u zatočeništvu se našla srpska inteligencija i viđeniji ljudi. Posebnu pažnju Čajak je posvetio profesoru Karlovačke gimnazije, Stevanu Popoviću, ocu lekara Dušana Popovića, osnivaču Sokola. Ukazao je na književni aspekt interesovanja i rada profesora Karlovačke gimnazije Stevana Popovića, sveštenika Milana Stoje iz Šova, učitelja Koste Pešića iz Šova, sveštenika iz Futoga Stevana Nikolića… Za njih je bio vezan opozicionim radom, iz predratnog vremena srpsko-slovačke saradnje, pokrenute pod vođstvom Milana Hodže. Petrovčani su zbog opozicionog držanja kažnjeni od Tisine vlade. Čajak je okarakterisan kao protivnik dinastije i monarhije. Povod za hapšenje bila je insinuacija da je protivnik mobilizacije.

Srpska inteligencija iz Srema, Bačke, Slavonije i slovačka iz Petrovca, Kisača i Kulpina brižljivo je odabrana. Vlast nije opraštala uzajamne slovenske političke manifestacije. Nisu zaboravljeni nacionalni napori Srba i Slovaka, usmereni na očuvanje jezika i narodnog stvaralaštva. Težnja za očuvanjem nacionalnog identiteta približila je dva naroda. Slovaci su u 18. veku vodili borbu za veru, tokom 19. veka za jezik i politička prava. Otuda vezanost Čajaka za futoškog sveštenika Stevu Nikolića i apotekara Stevu Popovića. Pop Nikolić, biran pred Prvi svetski rat u Futogu za kneza, uživao je poverenje Slovaka, koji su ga zajedno sa Srbima, istakli kao poslaničkog kandidata, što im vlast zamerila. Iz Futoga su zatočeni još učitelj Veselin Marjanski, gazda Nikola Topalov. Čajak je razlog za hapšenja Srba i Slovaka, video u denuncijaciji Mađara, Nemaca i Židova. Zatim navodi insinuacije da je kod dr Dušana Popovića navodno otkriven arsenal pušaka i bombi i postojala namera da sruši Petrovaradinski most. Među uhapšenim našao se i poznati slovački advokat iz Novog Sada, Miloš Krno, zatim interniran u Debrecin.

Apotekar iz Futoga, Stevan Popović, iako doveden za taoca, pušten je nakon intervencije apotekara Grosingera, koji se nalazio na čelu vladajuće stranke. Dovedena su dva futoška sveštenika Steva Nikolić i Gavrilo Šijački, upravnik veroispovednih škola Stevan Bošnjak, učitelji Lazar Vukotić i Veselin Marjanski. U pograničnoj policiji našli su se viđeni ljudi iz niza mesta. „Živo se sećam prote Miloša Papića iz Žablja, čije je odelo bilo umrljano od mućkova kojima su ga gađali Mađari iz Žablja… Kao srpski uhoda doveden je istog dana dr Slavko Šećerov“.

U zatočeništvu, uprkos strogim merama, među zastrašenim zatočenicima nadvladala je potreba za opstankom. Neprijateljska klima osećala se među čuvarima, preko osionog ponašanja Frankovaca, demonstracije moći, forsiranja hrvatske himne, što je doprinosilo neprijatnom osećaju. Prisutan je uticaj jezuita i katoličke propagande. Zatočeni su na ponašanje vojske reagovali na različite načine. Sa druge strane napetu atmosferu, umirivao je zvuk klavira, na kome je svirao pop Stoja: Rubinštajna i narodne pesme. Stoja je poznavao češku svetovnu literaturu, znao više jezika, čitao nemačku Bibliju. Ironijom sudbine, našao se zatočen u kadetskoj školi u Kamenici, koju je neposredno pred rat završio njegov sin. Pravoslavni sveštenici obavljali su Božije službe, uz liturgijske pesme, u improvizovanim zatvorskim uslovima. Slavila se među zatočenicima skromno krsna slava. Čitane su knjige iz različitih oblasti, diskutovano je o značajnim temama iz filozofije, prirodnih nauka. Najviše se pominju pored dela klasika, nemački autori. Stoja je, uprkos neospornom potencijalu, nakon puštanja iz zatočeništva, posle nekoliko nedelja ponovo odveden sa sinom Stanojem, teologom, u Budimpeštu. Pušten početkom 1916. i od posledica tamnovanja je umro 1920. Uprkos stradanju, sastavio je dve pesme posvećene dramatičnoj situaciji u kojoj se našao. Stojine pesme našle su mesto na stranicama Čajakovih Zapisa. Postojala je jaka svest o nepravdi, stradanju nevinog taoca, izrečena kroz stih, pisan u formi popularne šalajke.

Srb, čeka, trpi,
I podnosi lako
Što je od detinjstva
Naučio tako. Taoc

Stoja je inspirisan pesmom Laze Kostića, Santa Maria della salute, sastavio pesmu pod istim nazivom, gde vidimo da pravdu ne traži od vladara, već od Majke svete.

Molim te Majko sveta:
Domu me mome pusti.
Zašto da ovde umrem.
Sa prokletstvom na usti.
Zgrešio nisam ništa,
Savest mi moja veli,
Zato mi Majko Sveta
Slobodu ti podeli.

Čajak se upušta u različite motive, vezane za veru i ljubav, ispituje snagu majčinske i bratske ljubavi, iskazane i epskoj srpskoj poeziji. To ukazuje na estetske domete i snagu umetnika, da prevaziđe trenutni stanje, nametnuto silom. Narodna pesma, podjednako je prisutna kao istorijsko nasleđe, kako kod prostog naroda, tako i kod obrazovanih. Spremni da preispituju snagu reči, poput vernosti i neverstva, traže u stihu motive vezane za borbu za opstanak. Junaci Čajakove priče, žrtve okrutne politike, iako različitih zanimanja, povezani su istim emocijama za narodno stvaralaštvo. Čajakov spisak je jedinstven jer ukazuje na državne mere i tendenciju vlasti da zastraši stanovništvo. Pored imena i prezimena, dati su podaci vezani za veru, godine života, zanimanje i mesto stanovanja.

Imenoslov zatočenih interniranih u Kamenicu, Subotičku tamnicu od avgusta do kraja oktobra 1914. vidi u izvornom tekstu na: Arhiv Vojvodine

Imenoslov je Čajak sastavio oktobra 1914. u Subotici, na osnovu mađarskog imenoslova. Imena pisana na mađarskom preveo je na srpski sveštenik Milan Stoja. „Imenoslov“ je kradom prepisan, dok je Čajak pomagao čuvarima u zatvorskoj kancelariji. Pošto je znao mađarski, nemački, slovački, srpski, mogao se naći u takvoj prilici da ostavi trag o zatočeništvu. U delikatnoj situaciji pored Čajaka, našali su se poznati advokat, radikal Đorđe Krasojević, karlovački profesor Stevan Popović, beočinski arhimandrid Čupić, veleposednik Stratimirović… Čajak je imao sluha za stradanja porodica zatočenika. Žena i deca, profesora Popovića internirani su na različite strane. Nesrećan je tiho uzdisao „Bože moj“. Zatočen je i sin popa Stoje, Stanoje teolog. Među zatvorenicima prisutni su odjeci stradanja fruškogorskih manastira i monaha, streljanja Srba iz Srema na Petrovaradinskoj tvrđavi… Vesti o ubistvu srpskih civila u Šapcu, nedužnih u Klenku, pod optužbom špijunaže…

U zatočeništvu su vladala vojnička pravila, koja su podrazumevala primenu sledećih kazni: šest sati gvožđa, dva sata vezivanja, 30 dana samice, smrtna kazna. Navodi da su oficiri kadetskog kora pokazali šovinističko raspoloženje, kako u Kamenici, tako i Subotici.. Bilo je panike u redovima zatvorske straže, u vreme posrtanja Monarhije na Ceru. U momentu nadiranja srpske vojske u Srem, zatvorenicima je naređeno da kopaju rovove oko Kamenice. Fanatizam je vodio vojnike, koji su u različitim prilikama, držali zatvorenike vezane sa uperenim puškama. Značajnu ulogu prilikom odlučivanja o slobodi ili zadržavanju zatočenih imao je u južnoj Ugarskoj kraljevski komesar Bela Talijan.

Čajak navodi da su odlukom Vojnog suda streljani Beščani 12.9.1914. u šancu petrovaradinske tvrđave: Svetozar Dujanović, pravoslavni sveštenik, Vladimir Marković, notar, Danica Jovanović, učiteljica, Milan Maričak, vetrinarski kandidat, Svetozar i Vladimir Bojičić, poljoprivrednici.

Svedok vremena Ante Tresić-Pavičić, poslanik u austrijskom parlementu, naveo je da se „besnilo“ i protiv Srba u Južnoj Ugarskoj. Ugledni Srbi iz Kupinova, Nika Radosavljević, zvani Šaban, načelnik, Ljupko Grmuša Vlašić, Nikola Ralić i Nezinjanin, probodeni su na groblju bajonetima. U Klenku je umoren u vlastitoj kući šumar Obrad Peičić. Ubijen je na putu i sveštenik Donjeg Tovarnika, Stevo Jovanović. Sveštenika Boška Momirovića iz Brestača, obesili su sa načelnikom i opštinskim tajnikom, bez procesa, zatim ih spalili. Način ubijanja, ukazivao je neljudsko ponašanje zločinaca, spremnih da žrtve spaljuju vezane za plast sena, bacaju u Savu, ili ostavljaju nedeljama nezakopane.

Govori Ante Tresić-Pavičića, izrečeni u austrijskom parlamentu 1918. tokom rata, nagovestili su mogućnost kažnjavanja počionica zločina na prostoru jugoslovenskih zemalja. Navedene su vrste počinjenih zločina, za koje je trebalo utvrditi brojnost žrtava. Počinjeno je svrstao u sledeće grupe: ubijene nakon osude, bez suda, za zatočene iz političkih razloga, broj interniranih, broj prognanih, evakuiranih, poginulih u različitim okolnostima, u tamnici i okovima, od bolesti i gladi. Pored ljudske, navodi se materijalna šteta za pljačkanja, naplaćene rekvizicije. „Prst“ poslanika, iznet „pred sudom svetske povjesti“, išao je u pravcu odgovornih ministara, i zahteva za obeštećenje, oštećenih. Nesreću većine, teško je bilo obuhvatiti statistikom, za koju nisu bili raspoloženi merodavni u Austrougarskoj monarhiji. Ostala je samo neostvarena želja, da se „tuži Austrija“, u kojoj se pre rata za veleizdaju moglo suditi pojedincu, koji „ljubi“ maternji jezik i ideale demokratije. Pokazalo se da novonastala Kraljevina SHS nije imala volje, niti organizovane institucije da utvrdi obim stradanja.

Čajak je u memoarskoj formi, približio jedno vreme, u kome se običan život lomio u pravcu rata. Ukazao na dramatičnu sliku prilika, dokumentovao je spiskom taoca, ukazao na antisrpsku histeriju. Podsticao je taoce na čitanje, razmišljanje i stvaranje u abnormalnim okolnostima. Uprkos boravku u zatočeništvu, ne napušta civilizacijske tekovine. Unosi na humanistički način iskonsku potrebu očuvanja osnovnih principa, pozitivnih vrednosti. Svestan značaja epske i lirske književnosti, stvaralaštva modernog doba, sam daje skroman doprinos, prikazom raznih prizora, slika svoga doba. Iskazuje preko srpsko-slovačke povezanosti, veru u slovensku uzajamnost. Uprkos nameri moćnih vojnih saveza, Čajak je iskazao mogućnost ostvarenja ideala malog čoveka, u dramatičnom periodu, putem književnog stvaralaštva.

Mara Šovljakov

Izvor: Arhiv Vojvodine

 

POSTAVI ODGOVOR

*