АНТОНИЋ: Санџачки Бошњаци као да верују да живе у Босни а не у Србији

0

Свако изједначавање Санџака и Републике Српске у реторици босанских и санџачких муслимана заправо је мешање „баба и жаба”. То је уравниловка између међународно признате (кон)федералне јединице, и нелигитимног и проблематичног покрета који од дословно пар општина покушава да направи „државу у држави“.

Радио Слободна Европа (РСЕ), та позната пропагандна испостава владе САД (овде), објавила је 11. маја 2018. године репортажу „Санџак као Војводина?” (овде). Угљанинова СДА, каже се ту, истакла је захтев за аутономију Санџака по моделу Војводине.

„Аутономију Санџака видим као остваривање свих могућих права Бошњака и других народа који живе у Санџаку”, цитира се извесни „Новопазарац Енвер Ћоровић” који, очигледно, по РСЕ, треба да представља глас обичног човека.

„Размишљања о овом питању, за које Србија деценијама не успева да пронађе довољно функционалан модел”, објашњава даље овај амерички радио, „довела су Ћоровића на трибину (о аутономији Санџака) коју је организовала СДА”.

Дакле, РСЕ нам сугерише да „Србија деценијама не успева” да пронађе прави модел аутономије за Санџак – као да је санџачка аутономија већ готова ствар, нешто о чему је одлучено, па би сада требало само „пронаћи довољно функционалан модел” којим ће сви у Санџаку да буду задовољни.

Амерички радио наводи још један vox populi, извесног „Новопазарца Нумана Аводовића”, који је – гле чуда – такође за аутономију. Једино што он сматра да је „решење у аутономији Санџака у целини са црногорским делом. Недељива аутономија. Било би боље у судству, у полицији, у локалним самоуправама”.

Милова Црна Гора ушла је у НАТО, тако да сумњам да ће ова визија Великог Санџака добити зелено светло од Вашингтона и Брисела.

Али, Србија – то је већ нешто друго. Ту, изгледа, свако може да се ограђује у свој ћепенак и да одваја језик, народ и територију од остатка Србије.

Тако овај амерички радио у истој репортажи пита за стручно мишљење (треба ли Санџаку војвођанска аутомија) ни мање ‒ ни више до „председницу Војвођанског клуба” – те ноторне (премда минорне) аутономашко-сепаратистичке организације.

И шта каже Бранислава Kостић? Наравно, сматра председница, „грађани Санџака имају легално и легитимно право да се боре за ниво аутономије који им одговара”. Једини је проблем, по Костићевој, то што је аутономија Војводине – недовољна.

„Аутономија у Војводини данас има козметички облик”, објашњава ова стручњакиња публици РСЕ, „зато се ми залажемо за федерализацију Србије, са законодавном, судском и извршном влашћу (федералних јединица)”.

Ето, Санџак тражи аутономију, а Војводина републику, и баш је лепо што нам амерички радио на политички дневни ред ставља та питања.

Има ли боље потврде за оцену да је РСЕ „бастион аутоколонијалне жудње” и „сасвим неграђанске мржње”, наравно – према Србима. Јер, „ту нам се скоро свакодневно сугерише закључак да Срби нису за демократију и да је напредак могућ само уз старатељство Запада” (овде).

Овај „пројекат” РСЕ, дакле, очити је знак да се Србији, у освит „решавања” и „затварања” косметског проблема – а све по захтевима наших атлантских пријатеља – одређују нови задаци које би она беспоговорно требало да испуни.

Лепо је написао Зоран Ћирјаковић (овде) да за Србију увек постоји ево-само-још-овај задатак, после ког нам се врата ЕУ „широко отварају”.

Најпре је, каже Ћирјаковић, од нас тражено да Хагу испоручимо целокупни војни и политички врх из раздобља 1991‒1999. године. Када смо то испунили, следећи услов био је „Прајд” – тај типични „окупаторски дефиле и империјална колона са западним амбасадорима и известиоцима”. А када је и то испуњено, на ред је дошао „правно обавезујући споразум с Приштином”, који се, како изгледа, управо ове године „решава”.

Но, шта је следеће? – пита се Ћирјаковић. „Ваш следећи задатак су Санџак и/или Војводина” – очигледно да нам одговара РСЕ.

Муслимани у Санџаку већ две деценије граде свој босански идентитет. Њима је „Босна” – дакако, првенствено она муслиманска – домовина, језик им је „босански” (о томе сам писао овде), славе борце из Санџака који су ратовали против Републике Српске, укратко, они све више виде Санџак као онај део „историјске Босне” који се само стицајем неправедних околности нашао у Србији.

Ако мислите да у овим опсервацијама има претеривања, позивам вас да послушате родољубиву песму која почиње стиховима „Гдје се чује зов езана, гдје се брани част ислама”, а чији је рефрен: „Босна наша домовина, Санџак мила отаџбина, Сребренице и Хаџете, сузе наше, хеј Уммете!” (овде).

Ради објашњења, Хаџет је део Новог Пазара где су партизани, у јесен и зиму 1944/1945. године, пострељали сараднике окупатора и „класне непријатеље” из редова тамошњих муслимана. Управо на обележавању 70 година од тог догађаја (2014), уприличен је марш са заставама, чије слике служе као подлога овој песми.

Уммет је светска исламска заједница (овде), која се овде јавља као трећи члан пожељне идентификације: Санџак – Босна – Умма. „Санџак је Босна! Аллаху екбер!”, преовлађују коментари испод ове незваничне химне Санџака.

Такође, уочи избора за Национално веће Бошњака (у Србији), 2014. године, избачена је још једна родољубива песма (послушајте је овде). У њој се, између осталог, каже: „Санџачка је рука чврста, уздигнута једног прста, земљу Босну она брани, домовином душу храни”.

Дакле, муслиманима из Санџака, судећи по обе „химне”, домовина је Босна, а не Србија. Они су спремни да оружјем бране ту земљу, а не ону у којој живе. Као да санџачки Бошњаци верују да је територија на којој живе заправо пре део Босне, него Србије.

С друге пак стране, председавајући Савета министара БиХ (и потпредседник тамошњег СДА) Денис Звиздић изјављује „да поштује Србију, али да (од Србије) највише воли Санџак” (овде). Звиздићу је то био одговор на, како је навео, Вучићеву изјаву да поштује БиХ, али да воли Републику Српску (овде). Међутим, објаснио је Вучић, „није иста уставноправна регулација РС и Рашко-полимске области или Санџака, како га Бошњаци зову” (овде).

И заиста, свако изједначавање Санџака и Републике Српске у реторици босанских и санџачких муслимана заправо је мешање „баба и жаба”. То је уравниловка између међународно признате (кон)федералне јединице, и нелигитимног и проблематичног покрета који од дословно пар општина у којим живи етнички измешано становништво хоће да направи државу у држави.

Да је реч о типичном иредентизму у нарастању видело се прошле године и из захтева актуелног председника Бошњачког националног већа Сулејмана Угљанина. Он је, користећи бриселско уцењивање Београда током преговора о прикључењу ЕУ, оспорио Акциони план за мањине Владе Србије и друге мањинске законе (овде).

Његова визија која произлази из поменутог оспоравања била је да између Санџака и Федерације БиХ, а кроз територију Републике Српске, ваља успоставити „безгранични коридор”; затим, да се укине граница између црногорског и српског дела Санџака; треће је да муслимани из Санџака по аутоматизму добијају босанско држављанство; и коначно, ако дође до промене граница Србије и „Косова”, да Санџак треба да добије опцију да се може припојити Босни (исто).

Девет месеци доцније управо Угљанинова странка уприличава трибину о аутономији Санџака, а амерички радио такав захтев третира као саморазумљив, при чему је једино питање – какав „функционални модел аутономије” одабрати за Санџак.

Да ли наши атлантистички пријатељи стварно мисле да су Срби толико неинтелигентни да се пет пута могу преварити помоћу истог трика: „Даћете нам ваше велико нешто, за наше велико ништа?”

Очигледно је да мисле. Или барем тако суде о Србима с десне стране Дрине. Они с леве обале те реке, пак, изгледа да су неке лекције из историје научили веома добро.

Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже. Отада смо виши пријатељи!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*