Antonije Đurić: Slovo na pomenu đeneralu Draži Mihailoviću

0
PAMETI, ODAZOVI SE!

Reč književnika Antonija Đurića posle pomena generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, u nedelju, 18. jula 2010. godine, u organizaciji Pokreta srpskih četnika Ravne Gore za Veliku Britaniju, u dvorani Doma Svetog vladike Nikolaja Srpskog u Londonu. Autor je kao šesnaestogodišnji mladić osuđen na 13 godina teške robije zbog antikomunističkog delovanja nakon „oslobođenja“ 1944—45. Pisac je čuvenih knjiga „Solunci govore“, „Ravnogorci govore“, „Crvena kuga“ 1, 2 i 3.

 

Poštovani sveštenici Srpske pravoslavne crkve,

Uvaženi ratni veterani, saborci generala Mihailovića i vojvode Momčila Đujića,

Plemenite i odvažne Srpkinje iz Kola srpskih sestara,

Poštovani gospodine Babiću, predsedniče Pokreta Ravne Gore za Veliku Britaniju, poštovani gospodine Boško Zečeviću,

Draga braćo i sestre,

Bolne su reči koje danas, kao svedok vremena i autor knjiga iz nacionalnog korpusa, želim da izgovorim pred vama: Srbima još nije svanulo! Pao je komunizam, ali se komunisti, koji se više ne zovu tako, dobro drže — glavne poluge vlasti i dalje su u njihovim rukama.

Srbi iz čuđenja ne mogu da izađu. Pitaju se: šta ovo bi sa nama, gde smo se ovo našli? Jesmo li ponovo u predvorju komunističkog pakla, ili na njegovom dnu? Mi smo mesecima demonstrirali protiv naopakog režima i vikali „Bando crvena!“, da bi danas tu istu bandu gledali u parlamentu, u vladi, među ambasadorima, u upravnim odborima značajnih preduzeća, u strankama.

Danas se u Srbiji gladuje! Oko milion Srba od ponedeljka do petka stoji pred kolektivnim kazanima i čeka milostinju: tanjir čorbe i parče hleba! Subotom i nedeljom nema kazana, subotom i nedeljom se ne jede u zemlji Srbiji. Ovi surovi prizori, ove slike naše bede i užasa nisu viđeni ni za vreme nemačke okupacije — Vlada generala Milana Nedića, koga su mučki ubili srpski komunisti, uspela je da prehrani ne samo Srbe u matici, nego i stotine hiljada srpskih izbeglica iz svih krajeva.

Gde najviše gladuju? U bogatom Pomoravlju, u plodnom Stigu, u Mačvi i Podrinju, u Valjevu, u Posavini, usred Šumadije, u Čačku, Nišu, u krajevima koji su nekada hranili pola Evrope.

U Srbiji je danas oko milion nezaposlenih, željnih rada i nasušnog hleba. Nasuprot njima su gomile pohlepnih, bogatih, samoživih i besnih kojima je malo sve što otmu. Ima ih u Vladi, u tzv. Narodnoj skupštini, u strankama. Do pre neki dan u Srbiji je bilo više od 650 stranaka. Srbija je rasparčana na stranke — svak je svoje parče Otadžbine smestio u stranku, to čuva i brani. U stranku se zaklinju, Boga ne pominju!

U Srbiji još nje obelodanjen bilans komunističke vladavine: stotine hiljada ubijenih, milioni utamničenih, desetine hiljada osakaćenih, milioni izgnanih iz Otačastva, milioni opljačkanih raznim presudama. Imovina koja je oteta od građana procenjuje se na trista miliona dolara. Evropska unija traži da se imovina vrati građanima, a u državnoj kasi nema ni dinara. Prema izveštaju ministra Aleksandra Rankovića, objavljenom 5. juna 1951, za prvih šest godina komunističke vladavine u zatvorima se našlo oko četiri miliona duša. To su uglavnom bili Srbi, jer drugi, posebno Hrvati, nisu imali razloga da se bune jer su oslobođeni odgovornosti za počinjene zločine — reč je, dabome, o velikom stratištu, Jasenovcu, u kome je stradalo oko 700 hiljada Srba.

Surove su posledice našeg ćutanja i pristajanja na zlo poniženje. Da je pre desetak godina objavljen bilans komunističke vladavine, njima bi se od straha svezao jezik. Ne bi smeli da izađu iz svojih tajnih boravišta. Kada su uvideli da im ne preti opasnost, istrčali su u novine i na televiziju, uvukli se u stranke sa demokratskom odorom, ušunjali se u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Nose krstiće, brojanice, ikonice… I sada imate ovakav prizor: kažete mu da je prevarant, lažov, nitkov, ništavilo — on se smeje. Ali, kada mu kažete da je komunjara hoće oči da vam izvadi. „Nisam, slave mi“ viče. Pazite, on ima i krsnu slavu, a nikad u crkvu nije ušao! Onda mu kažeš da svi znaju da je bio u komunističkoj partiji, na šta on ovako uzvraća: „Tačno, svi znaju da sam bio član partije, ali niko ne zna ko me je tamo ubacio da tu partiju razaram iznutra!“. Viđaju se ovi nesrećnici i u crkvi, mada se njihove molitve Bogu razlikuju: „Bože, ako te stvarno ima, ne dozvoli da mi nađu partijsku knjižicu, samo Ti znaš gde sam je sakrio“.

Ovo je, rekao bih, opšta slika, opšta pojava. Svi bi da sakriju partijsku odanost i zla koja su činili. Niko da kaže: „Kajem se što sam pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila lepo lice Srbije i dovela srpski narod na ivicu najdublje provalije“. Šta tek da se kaže za onu kategoriju ljudi koja je sve što je u njima bilo najbolje — mladost, snaga, polet, intelekt — potrošila služeći Brozu i njegovoj partiji, pa sada, kao islužene intelektualne rage, hoće da služi Srbiji! Oni bi bili srećni kada bi bar grom udario u arhive, u tajne sefove, pa i u biblioteke, tamo gde se čuvaju njihovi pogani rukoradi, njihovi doušnički izveštaji, njihove karakteristike o neprijateljima režima, njihove partijske knjižice nabrekle od odanosti Josipu Brozu, čije pravo ime i prezime ni danas ne znaju.

Srbija ima ponekog neprijatelja u svetu, ima ih u sektama, stanistima, muslimanskim fundamentalistima, hrvatskim ustašama, šiptarskim zločincima, ali najveći njeni neprijatelji su srpski komunisti. Broz bi bio niko i ništa bez srpskih komunista. Nije srpski seljak — domaćin prihvatio Broza, na selu nije uspela ni jedna partijska organizacija i ni jedna zadruga. Takozvana inteligencija je prihvatila i održavala Broza. Više je komunističkog partijskog staža među akademicima nego u nekom okružnom komitetu. A jadna je pamet koja je sebe upregla u kominternovsko-komunistička kola.

Setite se ko je sve dolazio među srpske emigrante u svetu, šta su obećavali, šta su govorili, a kakve su rezultate postigli. Koliko je među njima bilo prevaranata!

Danas komunisti u Srbiji cvile nad sudbinom naših svetinja na Kosovu i Metohiji, kao da su zaboravili da su baš oni, srpski komunisti, oteli naše Visoke Dečane i taj manastir pretvorili u Političku školu Josip Broz Tito. Bilo je to 1950. godine. Odvažnog igumana Gavrila Kovačenu, koji se pobunio protiv ove otimačine, vezali su i bez suda otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice, a dvojicu preostalih monaha pod batinama su naterali da ih služe dečanskim vinom, čuvanim za sveto Pričešće. Jesu li srpski komunisti zaboravili kako su našu svetu Gračanicu na Kosovu i Metohiji pretvorili u krvavu tamnicu za neposlušne Srbe? Rado bi srpski komunisti zaboravili da su upravo oni srušili srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima toga hrama podigli javni klozet! Rado bi zaboravili i pesmu koju su tada pevali: „Mi imamo tri najveća sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina!“. Pevala je Srbija i druge nakaradne pesme, slaveći tuđince i zločince, samo nije pevala o Karađorđu, Knezu Lazaru, Obiliću, Draži… A kada bi neko i zapevao, srpski komunisti bi mu lomili kičmu.

Kada je Enver Hodža, predsednik komunističke Albanije, prvi put došao u Beograd, Josip Broz ga je odlikovao Ordenom narodnog heroja Jugoslavije i obećao mu Kosovo i Metohiju.

Slovenci su po nalogu svoje vlade otkopali oko 600 masovnih grobnica komunističkog terora. Tu su bez isleđenja i suda pobijeni mnogi srpski nacionalisti i zbegovi koji su iz raznih krajeva bežali pred komunističkom najezdom. Stradali su i oni koje su Saveznici izručivali Brozu za punu šajkaču zlata. Tamo gde su ubijena 73 sveštenika Srpske pravoslavne Crkve Slovenci su podigli veliki krst. Tu je ubijen i dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa, Brozovog generala. Iz te grupe izdvojen je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac i prebačen u Bukulju kod Aranđelovca, gde je posle strahovitog mučenja ubijen. Tek nedavno se saznalo da ga je usmrtio Vasilije Čile Kovačević uz prisustvo Brozovog doglavnika Milovana Đilasa.

Slovenci čine sve da identifikuju žrtve, ali i da ubice izvedu pred sud. Nalogodavci i ubice se znaju: Mitja Ribičič, šef zloglasne OZNE za Sloveniju, komesar Milka Planinc, živi su oboje, general Jovo Kapičić, i on je živ, eno ga, šeta po Beogradu, zatim Simo Dubajić i Slobodan Penezić Krcun. Ima svedoka koji tvrde da su neki gaženi tenkovima i živi spaljivani.

Slovenci, dakle, rade ono što je u njihovoj moći.

U Srbiji nije obeležena nijedna grobnica. A nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Ubice slobodno šetaju gradovima Srbije. O suđenju ubicama nema ni nagoveštaja. Oni su sebi sve oprostili. Danas i okoreli komunisti nose krstiće, krste se javno, zagađuju nam hramove i porte, i treba mnogo tamjana da se utroši da bi se bar ublažili njihovi smrdljivi tragovi. Kad predsednik države ide u crkvu on vodi televiziju, da ga ljudi vide, da pomisle da je i on vernik. Ko se istinski moli Bogu njemu za taj čin nisu potrebni svedoci.

Vi znate da u Srbiji postoje Narodna skupština, Vlada i predsednik države. Svuda, bar u hrišćanskom svetu, uobičajeno je da izabrana vlast polaže zakletvu na krstu i Jevanđelju, ali toga nema u zemlji Srbiji. Ovde se zaklinju u — ništa. A ko se zakune u ništa, ni na šta se nije obavezao. Ko u zakletvi ne prizove Gospoda Boga ne može se nadati Božjem blagoslovu.

Ovde su i država i vlast bez Božjeg blagoslova.

U ovoj državi je prva psovka Bog a druga hleb! Ovde kao da najviše uspevaju laž, prevara, korupcija, pohlepa, nasilje… U ovoj zemlji se pucalo u čelo Gospoda Boga, u ovoj zemlji su sahranjivali Gospoda Boga, u ovoj zemlji su rušili hramove i konje vezivali za oltar… U ovoj zemlji slavi se unesrećitelj. U ovoj zemlji slave krvnika. U ovoj zemlji obnavljaju i osnivaju komunističke partije. U ovoj zemlji čovek se odrekao krsne slave Nikoljdan, a za novu slavu uzeo — Titovdan. U ovoj zemlji se još prikazuju filmovi u kojima se slavi Josip Broz. U ovoj zemlji se još peva „da sa tvoga puta ne skrenemo“, a taj put se, evo, završava pred kolektivnim kazanima.

U ovoj zemlji lebdi pitanje nad svima nama: jesmo li zaslužili ovu milost Božiju?

DragoljubMihailovic

2.

Ovo poglavlje posvećujem čoveku čije nas je ime danas sabralo, kome posvećujemo ovaj dan, čoveku koji nas je zadužio svojom viteškom borbom u odbrani slobode i dostojanstva, svojom vrhunskom etikom i svojom tragičnom smrću od zločinačke ruke.

Ima u zemlji mnogo planinskih visova na kojima su vođene znamenite bitke i koji su potom ušli u istoriju, ali su u našu svest, u naša srca i naše duše najdublje ušle dve gore: Sveta Gora i Ravna Gora.

Sveta Gora je svetionik pravoslavnom svetu i svedok nepokleka duša, Ravna Gora je svetionik Srpstvu i svedok nepokleka srca.

Sveta Gora više od osam vekova svetli neugasivim sjajem, Ravna Gora već sedam decenija gori neugasivim plamenom.

Sveta Gora je istinom, rodoljubljem i etikom nadahnula prvog Svetogorca, Svetog Savu, Ravna Gora je slobodom, pravdom i viteškom čašću zaogrnula prvog ravnogorca, Dražu Mihailovića.

U minulim vekovima bile bune i ustanci, besneli ratovi, odjekivali sindžiri, nicala vešala, košena nova žrtvena polja, nestajali narodi i države, iščezavale imperije, tonuli u zaborav nasilnici i osvajači, ali Sveta Gora i Sveti Sava ostadoše i danas na vrhuncu slave.

Pre sedam decenija besnele vatrene oluje, buktao svetski požar, goreli ljudi i gradovi, gašena vekovna srpska ognjišta, umnožavana gubilišta i logori, reke valjale ljudske glave, pila se srpska krv, tonula u mrak Evropa, savijali se pred nemačkom silom generali i njihove armije, samo se pukovnik Draža Mihailović do neba uspravio na Ravnoj Gori. Uspravio se i odaslao poruku svetu da ne priznaje kapitulaciju.

On je prvi pružio ruku da iz meteža i kapitulanstva, iz poniženja i sramote spase ono što se još moglo spasti: zastavu i čast srpskog naroda. Taj dan je ušao u istoriju: 8. maj 1941. godine. Datum uđe u istoriju, a Ravna Gora u naša srca.

Sa Ravne Gore u preplašeno i klonulo Srpstvo, iznenađeno brzim slomom države i izdajom, pođoše vera i nada. Preko Orašca i Takova, Cera i Suvobora, preko Rudnika i kroz Šumadiju, preko Dinare i Knina, kroz Liku i Kordun, preko Gacka i Nevesinja, kroz Romaniju i Majevicu, preko Lovćena i Morače, Svetih Dečana i Gazimestana, kroz Peštersku visoravan prema Bregalnici i Kumanovu, i dalje, dalje, preko svih gora i sinjeg mora, u sve gradove i sela stiže glas o nepokornom pukovniku.

Svi su čuli njegovu zapovest: „Mač u desnicu, Srbine, brani svoje ognjište i srpsko pleme!“

U njega se uzdaju. Njegovim se imenom zaklinju. On ulazi u priču i pesmu. Postaje legenda.

Jurišni Ravnogorski odredi pohitaše da oslobađaju gradove i sela, ali na Ravnu Goru krenuše nemačke divizije s ciljem da unište pukovnika Mihailovića i njegov štab. Tutnjali Ravnom Gorom tenkovi i borna kola, grmela artiljerija, granate drobile stoletna stabla, plamen lizao kuće i kolibe, gorela Ravna Gora, ali nije sagorela.

Srpski komunisti od kojih neki još na početku rata pobiše svoje očeve i učitelje — izabraše srpskog krvnika za oca i učitelja. Oni baciše ugarak na srpske kuće i po nalogu Dimitrova, sekretara Kominterne i zločinca Staljina povedoše krvavo bratoubilačko kolo. I oni su već u jesen 1941. kidisali na Ravnu Goru, smatrajući Ravnogorce svojim opasnim protivnikom i ozbiljnom preprekom u osvajanju vlasti i zavođenju komunističke diktature.

Otvorena su, tako, protiv Ravnogoraca tri fronta: okupatori, ustaše i komunisti.

Broz i njegovi sledbenici izazvali su krvavi građanski rat ne bi li u tom ratu sagorela Ravna Gora i domaćinska Srbija. Ugarak je iz Srbije, odakle su ih Ravnogorci i srpski Dobrovoljci proterali, prenesen u Crnu Goru i u već opustošenu Bosnu i Hercegovinu. I tu su padale glave srpskih domaćina, nemilosrdno su, s leđa i na prevaru ubijani oficiri, učitelji i sveštenici, nicala su „pasja groblja“, jame i vrtače, rušeni i oskrnavljeni srpski hramovi.

Pitam se i danas ko će popisati sve spaljene i srušene kuće, sve srušene bogomolje, sva utuljena kandila, sve tamnice i sve Brozove tamničare. Ko će u knjige srpskih jada sve kuće i vile, sve stanove i sve njive, sve zabrane i vinograde, sve fabrike i sve mlinove, i sve livade i ribnjake — otete od srpskih domaćina. Ko će otkopati masovne grobnice komunističkih žrtava u Valjevu, Užicu, Ražani, u Čačku, Kraljevu, Nišu, Beogradu, Kragujevcu, i svim gradovima i selima Srbije. Ko će im večni spomen u kamen uklesati? Ko će od masovnih grobnica u Mladikovini i Miljevini načiniti najveća srpska svetilišta? Ko će današnje vašarište na Ravnoj Gori pretvoriti u svetilište? Danas bi neki da prisvoje Ravnu Goru, ali neće Ravna Gora njih! Ravna Gora traži moralno čiste, uspravne i dostojanstvene ljude, a ne one koji su nosili komunističke partijske knjižice!

3.

Draga braćo, sve što se danas zbiva u vezi sa nama, u nama i oko nas posledica je naopake komunističke vladavine. Veći moralni pad u Srbiji nije se mogao ni zamisliti. Ispunjene su sve dimenzije toga pada.

Mi smo na ivici najdubljeg ponora! Ili vaskrsenje koje podrazumeva povratak Bogu i iskonskim moralnim vrednostima naših predaka koje je poštovao i voleo svet, ili potonuće u amoralnu kaljugu. Ne treba od svakog očekivati da napiše knjigu i naslika platno, ne može svak da učini podvig, ali svak može da ljubi svoje Otačastvo i da ostane veran pravoslavnoj kolevci koja ga je odnjihala. Ne treba niko uobraženo da misli da je njegova glava vrednija od glave čestitoga Kneza Lazara, od Karađorđeve glave i glave đenerala Mihailovića koga danas pominjemo u molitvama. Mogao je i Knez da preživi mogao je da poljubi skute sultanu Muratu i tako sačuva svoj život i svoje zemaljsko blago. Ne slavimo mi poraz na Kosovu, mi slavimo NEPOKLEK pred osvajačkom silom. To je Kosovski zavet, to je naše večno ime pred svetom, naša biografija za sva vremena. Nije za nas Kosovo parče zemlje, kako kažu srpski profiteri kojima ništa nije uzvišeno i sveto. Kosovo za nas nije ravnica, nije ni dolina, nije ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnica, nije ni kosturnica, ni jama nepregledna, Kosovo je duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete, sa svakom kapi iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu.

Kosovo je nebeski vrh odakle nas motre bistre oči čestitoga Kneza. I kao da čujemo pitanja: šta to radite, o Srbi? Čime to trgujete? Zar ste u strahu od umišljenih silnika izgubili strah od Boga?!

Može Boris Tadić, sin Brozovog komesara i pukovnika, da kaže kako Srbija nikada neće priznati albansku državu na Kosovu i Metohiji. Šta to znači? Mogu da nas ubijaju? Mogu da žare i pale, ali mi se nećemo mešati? Očekivalo se da bar jednom kaže: ako nam otmu najlepši srpski dragulj, koji se zove Kosovo i Metohija, kao što su nam oteli Kninsku Krajinu, taj bedem Srpstva, nikad na tom delu Srbije neće biti spokoja. Neće biti spokoja ni za Srbe niti za Šiptare — Srbi znaju da im je oteto, Šiptari znaju da su na otetoj zemlji. Možda će se gledati preko nišana sve dok Srbi ne povrate svaki pedalj otete zemlje!

Evo jednog primera kako su sebi u prošlosti branili od istih napadača i osvajača srpske zemlje. U jesen 1915. godine, kada je srpska vojska branila svoju prestonicu od nemačkih trupa, kada je krv potocima tekla ulicama Beograda jer su se branioci zavetovali na borbu do smrti, stigla je surova vest: jedna grupa divljih Arnauta, kako su Srbi nazivali Albance, provalila je srpsku granicu kod Žura, ubila dvojicu srpskih graničara i krenula prema carskom Prizrenu, ubijajući i paleći sve što je srpsko. I šta da učini Srpska vrhovna komanda u času kada brani svoju prestonicu, kad joj je potrebna svaka puška i svaka glava? Zar da ostavi Srbe na Kosovu i Metohiji da ih kolju Arnauti, da pale srpske svetinje, da siluju žene i devojke? Ne, i hiljadu puta ne! Komanda je izdvojila jedan manji četnički odred vojvode Vuka i hitno ga uputila prema Prizrenu. Četiri dana kasnije Srpskoj komandi stigao je ovaj izveštaj: „Ni jedan od onih zločinaca koji su prešli preko srpske granice nije više u životu, osim dvojice zarobljenih!“

Srbi su tada bili jedno srce, jedna duša, jedna misao, jedna mišica, silna i nepokorna. To potvrđuje i ovaj događaj na Solunskom frontu. U prvom silovitom jurišu srpske vojske bivaju istovremeno ranjena dva sina generala Boškovića, dva rođena brata, dva rezervna oficira, pa ih bolničari izvlače sa ratišta i brzo nose u francusku poljsku bolnicu. Francuski lekar, kada je čuo o čijim se sinovima radi, izrazi čuđenje: „Ma, zar je moguće da sinovi srpskog generala ginu u prvoj borbenoj liniji?“ Na to ranjenik iz Šumadije, seljak domaćin, rekonvalescent, poče ovako da objašnjava lekaru: „Vidite, doktore, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku — Otadžbinu, i za tu majku ginemo svi, bez razlike.“

E, kad mi budemo imali samo jednu majku — Otadžbinu, a ne 654 stranke, i nas će Bog pomilovati!

Posle bitke na Ceru, kada je Stepina armija smrvila austro-ugarsku ubojnu silu, bečki major, kao ranjenik, šeta ulicom i primeti mladog studenta iz poznate porodice. I major izrazi čuđenje: „Zar ti nisi na srpskom frontu, kako su tebe izostavili?“, a student snebivajući se kaže: „Znate kako, gospodine majore, privilegija“. Gotovo u isto vreme srpski major obilazi rovove i zatekne u njemu trećepozivca i prosto se zgranu: „Šta ćeš ti ovde?“ Trećepozivac na to uzvrati: „Gospodine majore, unuk mi još nije stasao za pušku, ja došao da branim Otadžbinu!“

4.

Ne pretenduju samo Šiptari na srpsku zemlju. Čujete li vi ove glasove sa severa srpske države? Tamo i na srpskom i na mađarskom jeziku viču: „Ovo je naše!“ Iz Raške oblasti, iz nemanjićke države, oko Sopoćana, Studenice i Mileševe posebno viču: „Ovo je naše!“ Iz hajduk-Veljkove Krajine čuju se neki Vlasi. I oni viču: „Ovo je naše!“ Iz Crne Gore koja se razbratila, koja ima crnogorsku crkvu i crnogorski jezik, i koja je priznala šiptarsku državu na srpskoj zemlji, viču: „Ovo je naše!“ A nesrećni Srbi, šta oni kažu? Oni ćute. Niko da kaže: „Pa dobro, seme vam vaše, šta je onda naše, srpsko?! Zašto smo mi vekovima natapali tu zemlju krvlju, ako je ona vaša, zašo smo vekovima plaćali porez na tuđu zemlju?“

Namera je jasna: svi bi da štrpnu komad srpske zemlje, pa da naprave neku svoju pokrajinu ili svoju državu. Dok traje ova štetočinska vlada, koja se ulizuje svakoj zemaljskoj šuši, muslimanski fundamentalisti bi da stvore muslimansku džamahiriju sa sedištem u Starom Rasu ili Novom Pazaru! A predsednik srpske države, šta on za to vreme radi? On im, možda i nehotice, u tome pomaže. Predsednik Srbije obožava crveni tepih, počasni bataljon, lepršanje zastava. On ide na muslimanska stratišta, ali ne ide na ona gde su stradali Srbi. Tako je pre neki dan po drugi put išao u Srebrenicu, gde su stradali muslimani, ali nije otišao u Bratunac, gde je takođe stradalo na hiljade Srba! Verovali ili ne, predsednik Srbije je stao uz one koji srpski narod smatraju genocidnim.

Draga braćo i sestre,

Naši veterani znaju da je pre suđenja Draži Mihailoviću presuđeno srpskom narodu. Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti — rekao je Josip Broz u svom prvom govoru u Beogradu.

Misleći da Broz nije dovoljno jasan, njegov doglavnik Milovan Đilas je dodao da Srbima nije dovoljno puštena krv.

I danas se pušta krv Srbima ne samo na Kosmetu, nego i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

Ono što se ne šće u lance vezati, izbeže preko granice. Koliko nas je u svetu — to samo Bog zna. Ali se zna da nema zemlje koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora koje nisu zalili svojim suzama. Ko će popisati sva srpska groblja u tuđini, sve grobove i sve poruke na spomenicima. Kraljevski oficir i pesnik Milan Petrović, rođen u selu Vlakče, u Karađorđevoj Topoli, ostavio je svoje kosti u Čikagu, i na spomeniku ovu poruku:

Kad tuđa ruka sklopi moje oči

i prospe zemlju po grudima golim,

ostaće moja duša da svedoči,

i posle smrti koliko te volim, Srbijo!

A profesor Milan Rajić, jedan od 1300 srpskih kaplara, Brozov zatočenik, u sremsko-mitrovačkoj robijašnici ostavio je poruku na svom spomeniku u Libertvilu: „Komunizam je otrovna biljka, nikla iz krvi, i samo se u krvi može ugušiti!“ Na jednom spomeniku stoji ovakav zavet: „Molim potomke da moje kosti prenesu u Srbiju onog časa kad u njoj grune sloboda!“

A hoće li grunuti? Hoće, hoće, svakako. Već pomenuti pesnik Milan Petrović u epitafu posvećenom svetom Vladiki Nikolaju Srpskom piše i ovo:

Proganjan pod krstom od grada do grada,

na izdaju tešku on nikad ne prista,

i kad bi mu srce otvorili sada,

videli bi u njemu Srbiju i Hrista.

Mi jesmo hristonosan narod, mi ćemo zapasti u nove patnje i nova iskušenja, ali nećemo potonuti. Gospod Bog, koji je ukrasio Srbiju raskošnim dobrima i lepotom neće dozvoliti da neka puzajuća šuša upravlja tom Božjom lepotom. Ali, mi moramo da menjamo neke oblike naše svesti: ne možemo da govorimo da je Bog sa nama, ako mi nismo sa Bogom. Ne možemo da govorimo da će to Bog srediti. Neće Bog doći da uradi ono što mi kao ljudi nećemo ili ne smemo. Bog pomaže samo pregaocima. Uradimo mi ono što je naša obaveza, ono što možemo, a ono što ne možemo, uradiće Bog. Nismo mi ni mali, ni sitni, ni beznačajni. Ako su naše molitve mnogostruko umnožene, brzo će stići do Gospoda. Ma gde živeli svi smo dužni Otačastvu i pravoslavnoj kolevci u kojoj smo dobili svoj krst. Ne smemo da ćutimo. Pitaće nas potomci zašto smo ćutali kada smo trebali da progovorimo snagom groma! I zašto smo se savijali do crne zemlje kada je trebalo da se uspravimo do neba. Nismo mi gomila varvara. Mi smo viteški narod koji je svoju vrhunsku etiku ugradio u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Mi smo jedini narod koji je drugom narodu podigao veličanstven spomenik: Zagledajte se u spomenik francuskoj naciji na Kalemegdanu u Beogradu. Mi smo jedini narod kome je najveći neprijatelj, nemački feldmaršal Mekenzen podigao spomenik. I na tom spomeniku uklesao večnu poruku: „Borili smo se sa junacima iz bajke!“ A ti junaci iz bajke, draga moja braćo, nisu iz nekog dalekog veka — to su vaš otac i moj otac, vaš deda i moj deda.

Mi smo jedini narod na svetu kome je jedan plemeniti stranac, doktor Arčibald Rajs, kriminolog svetske reputacije, zaveštao svoje srce. Ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i pohrani u kapeli na Kajmakčalanu, tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi, srpski vojnici.

Srbi nikada nisu prešli preko tuđe granice. Nikad nisu na svom tlu imali gasne komore i konc-logore. Srbi nikada nisu svoju sreću zasnivali na nesreći bilo kog naroda. Nije ona krilatica „brat je mio ma koje vjere bio“ nikla u Evropskoj uniji, nego u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi.

Nisu Srbi zakuvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kome je palo 600 hiljada američkih glava, Nisu Srbi izmislili giljotinu za odsecanje ljudskih glava.

Možda predsednik Srbije ne zna da Beograd nosi Orden Karađorđeve zvezde s mačevima i Orden Francuske legije časti. Lično je francuski maršal Franše D’Epere 15. septembra 1921. godine uručio Legiju časti Beogradu.

Da to predsednik Tadić zna manje bi se savijao pred svakom zemaljskom šušom. I Tadić svakako zna da je sve prolazno i da je večan samo Bog.

Gospodin Tadić svakako zna da su srpski komunisti unakazili lepo lice Srbije. I da su srpski narod doveli do same ivice najdublje provalije.

Sa beogradskog aerodroma, u petak 16. jula ove godine, ispraćen sam vestima sa Radio Beograda da su pederi i lezbejke zatražili prijem kod Njegove svetosti, patrijarha Srpske pravoslavne Crkve, gospodina Irineja, sa nadom da će dobiti blagoslov za održavanje pederske parade ulicama i trgovima srpske prestonice. Pederi i lezbejke, kako se navodi u vestima, očekuju zaštitu patrijarha Irineja, jer su prošli put, kada su paradirali, bili napadnuti od grupe nasilnika na čijem je čelu bilo jedno svešteno lice.

U vestima Radio-Beograda ne kaže se da su tobožnji nasilnici oni srčani momci i devojke iz Otačastvenog pokreta Obraz na čijem je čelu Mladen Obradović. A ono „svešteno lice“ je doktor teoloških i doktor filosofskih nauka, prota Žarko Gavrilović.

U vestima se navodi da su pederi i lezbejke za održavanje parade dobili saglasnost predsednika Srbije Borisa Tadića. Zna se da je predsednica Narodne skupštine, inače lekar po struci, ugrabila priliku da pre Tadića pruži podršku izopačenicima. Ona, kao lekar, svakako zna da je Bog stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu.

I tako, posle ove pederske parade, mala, jadna, kukavna, gladna, korumpirana, razorena, slomljena Srbija uvrstiće se u red naprednih, demokratskih država Evrope u kojoj se mogu venčati dva muškarca i dve žene. To će biti naš prvi ulazak u Evropsku uniju.

Zasluga za to pripašće pederima, lezbejkama i onima koji su podržali njihovo besramno paradiranje.

Završavam stihovima Đure Jakšića:

Al’ opet grešan, grešno sam pev’o

ranjeno srce naroda mog,

ta Srbin kipi, kipi i čeka,

al’ ne da đavo, il’ ne da Bog.

Hoće li se srpska pamet odazvati sada kada je Otadžbina u opasnosti?!

O mojim knjigama nekoliko reči.

Sa svake stranice kaplje krv.

Krv srpska, ruka dušmanska,

bezbožnička, brozovska.

Iz svakog poglavlja do našeg sluha dopire vapaj. Vapaj upućen potomcima ubica i potomcima ubijenih da se na stratištima žrtava komunističkog terora, na kostima i lobanjama, na spomenicima i grobljima živim Bogom zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge.

Tako će se, najzad, zaustaviti krvavo bratoubilačko kolo koje je u julu 1941. godine poveo Josip Broz.

Nema partije koja je preča od Otadžbine! Bog je darodavac života.

POSTAVI ODGOVOR

*