Arhimandrit Andrej (Konanos): BUNTOVNA DECA SU TEST ZA NAŠU DUŠU

0

Odgovorio bih vam, ali vi ste u rasi

U školi su moji omiljeni učenici bili nazvani „buntovnici.“ Od ove dece sam mnogo naučio.

Jednom je jedan dečak zakasnio na čas, ušao je kada smo već počeli, a ja bih se uvek uznemirio kada bi neko od učenika zakasnio. Želeo sam da na početku časa svi budu na svojim mestima, jer sam tada smatrao, da ću u suprotnom izgubiti autoritet koji priliči nastvniku.

I tako je ovaj nesrećni momak kasnio na čas čitavih sedam minuta, zato što je igrao košarku u dvorištu. Štaviše, nakon što je seo na svoje mesto, on nastavlja da udara loptom o pod. Govorim o Svetom Duhu, a iz školske klupe stiže poruka: „Bum, bum, bum.“ Rekao sam mu:

– Brzo izađi iz učionice!

Naljutio sam se na ovog dečaka i izbacio ga sa časa. Ali ono što je rekao pre nego što će napustiti čas, nikada neću zaboraviti. Ovaj momak se okrenuo i rekao:

– Znate, odgovorio bih vam, ali vi ste u rasi.

Oh! Odmah sam se pribrao i mirno sam mu rekao:

– Dobro, samo zato što sam ja u rasi, izađi sa časa!

I on je izašao.

Kasnije sam često spominjao ovaj slučaj. Siroto dete je reklo ispravnu stvar! Da, ja sam sveštenik, ali kao čovek sa čovekom, prema njemu sam se poneo krajnje užasno, isteravši ga sa nastave. Ovaj dečak mi je održao dobru lekciju.

Kao da mi je Gospod rekao: „Oče, ja želim da nastavite da učite tu decu. Ali sa uzornim učenicima je sve jednostavno, zamoliš ih da ustanu, oni će ustati, kažeš im da sede, oni će sedeti. A možeš li pomoći nemirnom detetu, možeš li smekšati njegovo srce? Možeš li mu postati prijatelj, tako da se ne sklanja u stranu kada te vidi na velikom odmoru?“

Buntovna deca su test za naše duše

Uzgred, ovaj dečak je postao monah, sada on nosi rasu kao i ja. Tada se on sa poštovanjem odnosio prema mojoj rasi, a sada se sa poštovanjem odnosi prema svojoj.

Jednom smo se sreli. On se sećao tog događaja i rekao mi je:

– Oprosti mi za ono što sam ti tada rekao.

– Ne, ti si bio u pravu – odgovorio sam mu – jer sam te u tom trenutku povredio i razočarao.

Buntovna deca su test za našu dušu – kakva je naša duša zaista. Da li smo sposobni da istinski volimo, da li možemo da trpimo, da li je Bog u našem srcu?

Naravno, kada se dobro osećaš, onda si i dobar. Svi smo mi ovde dobri. Ali ako budemo živeli zajedno u jednom stanu, nekoliko dana, tek tada ćeš me bolje upoznati. Na primer, pripremićete mi nekakvu hranu, ja ću je uzeti i reći: „Ne želim to da jedem!“ Vi ćete se naljutiti, i ja ću se naljutiti – i onda šta učiniti u takvoj situaciji da bi Hristos i dalje bio između nas?

Da, On posebno dolazi u takvim trenucima kada imamo probleme i nelagodnosti – dolazi i čini naš život boljim. Teška osoba na vašem putu je opomena od Boga, da treba da se zagledate dublje u svoje srce, i pogledate šta se dešava u vašoj duši.

Razmisli o tome, šta si postigla u braku sa svojim mužem, šta si postigao u braku sa svojom ženom, za ovih petnaest, dvadeset, četrdeset godina…Da li ste zaista uspeli da se upoznate i zavolite jedno drugo? Da li ste se naučili uzajamnom razumevanju? Ili te još uvek uznemire neke navike supruga, a ti ga zauzvrat, takođe razdražuješ svojim pridikama i navikama? To je važno.

Nije dobro kada hrišćanin gunđa, jadikuje i ropće. Ti si hrišćanin? Pokaži to, raduj se sa svojom porodicom! Neka vaša deca kažu da imaju radosne i srećne roditelje!

Zar nas oni tako vode da se molimo?

Danas me je autom vozio jedan čovek. I tako, dok smo putovali, na putu je došlo do zastoja u saobraćaju. Da sam na mestu vozača, ja bih već udarao volan od besa, ali on se samo smejao. I njegov unuk, koji je takođe putovao sa nama, video je ovo. Šta ovaj dečak može da kaže o svom dedi? „Moj deda je smiren čovek. On nije nervozan, kada dođe do zastoja u saobraćaju, nego se smeje.“

Ko se smeje tokom zastoja u saobraćaju? Svi žele da se svađaju, da udraju u nešto… A ovaj čovek se smejao. I njemu zaista nije potrebno da pred svojim unukom govori o miru i spokoju, jer ih on projavljuje sopstvenim primerom. Dete odrasta u spokojnoj atmosferi i njegova duša i srce prebivaju u miru, zbog čega on unutar sebe oseća prisustvo Božije.

Razumete?

A drugi roditelji odvode decu na Eginu, kod moštiju Svetog Nektarija, pri čemu deca govore: „Ne želimo da idemo tamo.“ Ali otac kaže: „Ne, idemo tamo da se pomolimo…“ –„Ali ne želimo da idemo na Eginu, i ovde u Atini postoje hramovi!“ – „Ne, idemo! Tamo ćete se ispovedati i pričestiti…“

I deca su prinuđena da sednu u auto, i cela porodica odlazi autom do Pireje, da bi tamo sačekali brod. Ali gradski saobraćaj je otežan zbog velike gužve, i otac počinje da se nervira, gleda na sat, signalizaciju… Brod odlazi, zakasnili su na njega, a otac u besu udara šakom u volan. Majka koja sedi pored njega mu kaže:

– Znala sam…

– Ućuti, jer ćeš dobiti!

A deca na zadnjem sedištu tiho govore jedno drugom:

– Zar nas oni tako vode na Eginu, da se pomolimo Svetom Nektariju?

Za ovu decu je sasvim prirodno da vremenom počnu da se protive svojim roditeljima, jer šta oni vide u svojoj porodici?

Ljudima su potrebni primeri koji ih nadahnjuju

Tako ne možemo pridobiti čoveka. Većina „buntovnika“ postali su takvi upravo zbog toga što su pred sobom videli negativne primere, koji su im doneli razočarenje.

Jednom sam čitao sećanja jednog čoveka koji je napustio Crkvu. U vreme okupacije, kada je on bio mali dečak, stajao je u redu za hranu. Bilo je veoma mnogo naroda, ljudi su se gurali, pokušavajući da što brže dobiju svoju porciju. I iznenada je taj dečak osetio snažan udarac pesnicom u stomak.

Pogledao je na onoga ko ga je udario, i ispostavilo se da je to bio njegov učitelj u nedeljnoj školi, koga on nije primetio u redu. „Razmišljao sam, kako je moguće – priseća se taj čovek – u nedelju govoriti da je Bog Ljubav, a u ponedeljak deliti udarce pesnicom u redu za hranu, kako bi što pre dobio svoj tanjir?“

Ljudima su potrebni primeri koji ih nadahnjuju. Oni treba da vide da ti sam živiš ono što učiš. Kada sam radio u školi, nijedan učenik me nije prekoreo zbog nekakvog greha. Ali su mi često govorili:

– Oče, nama se ne dopada kad se odrasli pretvaraju!

Grehovnost je uobičajena ljudska karakteristika. Svi mi činimo grehe. Ali kada ti veličaš sebe kao pravednika, pretvaraš se da si najbolja osoba na svetu, a druge pritom, omalovažavaš i vređaš, onda ljudi počinju da te posmatraju sa mnogo više pažnje.

Ako ljudi vide da ono što vi živite nije u skladu sa onim što govorite, razočaravaju se. „Znamo mi, znamo tog čoveka – kažu oni – viđali smo ovog sveštnika, ovog učitelja.“ Govori jedno, a čini drugo. Takvo ponašanje razočarava ljude.

Da li je Gospod izazivao osećaj straha kod apostola?

Zato pre svega treba upoznati samog sebe. Neka se svako od nas danas zagleda u svoju dušu i uvideće koliko on sam voli Gospoda i da li je omekšalo njegovo srce. A uveče kada budeš legao da spavaš, razmišljaćeš: „Kakav sam ja čovek? Šta o meni misle moja deca, kako me doživljavaju? Možda sam razdražljiv, možda ih često ljutim?“

Da li će se moj sin radovati onog dana kada se bude ženio i zauvek napustio svoj rodni dom, da li će se radovati kao oslobođeni iz zatvora, ili će naprotiv reći: „Kako je bilo dobro u mojoj kući! Ovde se svi vole, poštuju jedni druge, i svako se oseća slobodno!“ Eto šta je važno. Važno je kakvu atmosferu pravimo oko sebe, i kakvog Hrista objavljujemo svojim životom pred bližnjima – Boga groma, koji šalje munje sa neba, ili Boga raspetog, postradalog i smirenog, koji poštuje svakog čoveka.

Setite se šta je Gospod rekao svojim učenicima, kada su Ga neki od njih napustili. „Da nećete i vi otići?“ (Jn.6, 67). Gospod je želeo da učenici izraze svoja osećanja, da li im je možda loše sa Njim, da li ih On guši?.. I apostoli su odgovorili: „Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš reči života večnoga“ (Jn.6,68). Kome treba da idemo, osim Tebi, Najboljem od svih? Sve što Ti govoriš je predivno. Mi Te volimo i želimo da budemo pored Tebe.

Još uvek se pitam kako su svetom i bezgrešnom Hristu dolazile pale žene. Kako se nisu plašile, zar ih nije bilo sramota, zar im nikada kroz glavu nije prolazila misao: „Ne, On je svet, mi ga nismo dostojne!“ I kako su učenici imali smelosti da Mu ponekad kažu veoma čudne stvari? Setite se šta je od Njega zatražila majka sinova Zevedejevih. „Reci da sednu ova moja dva sina, jedan sa desne strane tebi, a jedan sa leve strane tebi, u carstvu tvome“ (Mt. 20,21). Učenici su želeli da prime vlast od Isusa.

Šta mislite – da li je Gospod izazivao osećaj straha kod apostola? Ne. Zato što ih je voleo. I oni koji su mu se u početku protivili, posle su padali pred njim ničice govoreći: „Želimo da Te dotaknemo, želimo da budemo da Tobom i da Te volimo.“ To je tako prekrasno.

Budimo smireni, jer ne znamo sve o Bogu. I kada čuješ neku spornu tvrdnju, nemoj komentarisati, ako nisi siguran. Onome ko je to rekao, biće bolje bez sporenja i protivljenja. Ali ukoliko sebe pradstavljaš kao nekakvog sveznalicu, ljudi će odmah odreagovati negativno i počeće da se raspravljaju sa tobom.

Moguće je pridobiti nekoga, ali tek kad svoj um, karakter, misli i ponašanje oslobodiš od egoizma..

Sveti Car Nikolaj i Sveta Carica AleksandraSveti Car Nikolaj i Sveta Carica Aleksandra

Da li ste se venčali da bi se takmičili ko će da pobedi?

Vi imate toliko toga! Prelepe kuće, divne porodice. Potrebno je sasvim malo promene. Ali ako se ove promene dogode, sve će biti još bolje. Potrudite se da vaša porodična atmosfera postane prijatnija i toplija. Odstranite oštar ton, ne povređujte svoje bližnje. Tvoj muž „tiranin“ je zapravo krotka ovčica.

Jedna žena mi se stalno žalila:

– Oče, ti ne znaš mog muža! On je takav egoista, takav tiranin!

Neprestano mi je govorila takve reči o mužu. Ponekad je i on dolazio u Crkvu, te sam ja rekao toj ženi:

– Da li bih mogao nekako da vidim tvog muža?

– Oče, dovešću ga kod tebe!

Sreo sam se sa tim čovekom, i ispostavilo se da je on smiren i skroman čovek, tihog glasa.

– Gospodine oče – rekao je, dakle, zna ispravno da se obraća svešteniku. – Gospodine oče, šta mogu da kažem! Kada stignem kući, moja žena odmah počinje da viče na mene. Da, ja nisam savršen, ali i ona je stalno nervozna, neprestano viče, ne da mi mira, te i ja počinjem da se svađam sa njom! Preključe, naprimer, došao sam kući, seo sam da večeram, a ona je samo šetala oko mene, gunđala, svađala se sa mnom…

Ja sam rekao sam toj ženi:

– Ti njega nazivaš tiraninom? Samo ti još nedostaje da pritisneš nekoliko dugmića, pa da postaneš gospodar nad njim!

Ali ona se nije složila sa mnom.

Dobro, dobro, ti si u pravu. I šta onda? Tvoj brak će se očuvati posle toga? Najvažnije je sačuvati porodicu, a ne u svemu biti u pravu. Ali, ti ćeš ubeđivati muža:

– Ja sam u pravu! Otac mi je tako rekao? Zar treba da se ponižavam pred tobom?

Znaš, Hristos je radi tebe sišao u ad. Možda je sada došao i tvoj red, da se i ti malo „uniziš“– to nije ništa strašno! Jednoj ženi sam rekao:

– Zar ste se venčali da biste se takmičili ko će da pobedi, a ko će da izgubi?

Sve ovo nam samo govori da u dubini duše svi opravdavamo sebe, i čekamo da nas drugi podrže. „Da, dete moje, ti si u pravu!“ Drugi nas opravdavaju. Opravdava nas i Hristos, govoreći: „Dete moje, ja te volim takvog kakav jesi, sa svim tvojim gresima“. Zašto je onda potrebno opravdavati se? Da, svi smo grešni, ali hajde da priznamo svoje greške! Ne plaši se da kažeš svom suprugu, ženi:

– Da, i ja imam mane! Preterala sam, nisam bila u pravu.

Tako ćete se još silnije zavoleti.

Ovo treba češće govoriti.

Arhimandrit Andrej (Konanos)

Sa ruskog Vesna Ivković

Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*