Астрид Линдгрен: „Срби се никад нису покорили принуди!“

0
Die berühmte schwedische Kinder und Jugendbuchautorin Astrid Lindgren sitzt am 5.5.1994 in ihrem Arbeitszimmer vor einer Schreibmaschine. Lindgren ist im Alter von 94 Jahren in Stockholm gestorben. Ihre Tochter Karin Nyman teilte am 28.1.2002 mit, die Schriftstellerin sei seit einigen Monaten als Folge einer Virusinfektion sehr geschwächt gewesen und in ihrer Wohnung still und sanft eingeschlafen. Ihre Bücher wie Wir Kinder aus Bullerbü , Ronja Räubertochter und Kalle Blomquist sind weltweit in über 120 Millionen Exemplaren verbreitet und in mehr als 80 Sprachen übersetzt worden. Die Autorin wurde 1978 in Deutschland mit dem Friedenspreis des Deutschen Buchhandels ausgezeichnet, 1994 erhielt sie außerdem den Alternativen Nobelpreis.

У Шведској је тек недавно објављен ратни дневник Астрид Линдгрен, ауторке дечјих књига чувених у читавом свету. Ту она с много симпатија пише о Југославији и Србима – надајући се, у исто време, да ће Немачка добити рат против Совјетског Савеза

Kад је започела писање дневника, Астрид Линдгрен још увек није била Астрид Линдгрен. Тачније речено: 1. септембра 1939, на дан немачког напада на Пољску којим је започео Други светски рат, млада Швеђанка која је записала прве редове у свом дневнику још увек није била она жена на коју мислимо кад чујемо то име чувено широм света. Kњижевница која је створила ликове Пипи Дуге Чарапе, Роње, разбојничке кћери, Kарлсона с крова и многе друге, уз чије пустоловине су милиони деце одрастали, у то време је била тридесетдвогодишња мајка двоје деце, која је неко време радила као секретарица у шведском краљевском аутомобилском клубу и која је дотад мало писала, а још мање објављивала. Била је интелигентна млада жена, заинтересована за политику, која још увек није баш тачно знала чиме би хтела да се бави. Просечна грађанка Шведске, једне од малобројних европских земаља којима је до 1945. пошло за руком да не буду директно увучене у ратна збивања. Док је Европа тонула у крв и хаос, у Шведској се живот и даље одвијао мирно и релативно нормално. Астрид Линдгрен је, међутим, ратна збивања у Европи пратила онолико детаљно колико је то просечном грађанину било могуће. Свакодневно је читала новине, слушала радио, разговарала са шведским новинарима и покушавала да на основу тих информација створи слику шта се дешава у Европи. Kад је свет обишла вест о немачком нападу на Пољску, започела је да пише дневник, следећим речима: „Данас је почео рат. Нико није хтео да поверује. Јуче по подне Елза Гуландер и ја седеле смо у парку Васа, деца су трчала и играла се око нас, а ми смо комотно псовале Хитлера и сложиле се да рата вероватно неће бити – а сад ово!“

НЕСKРИВЕНЕ СИМПАТИЈЕ

Седамнаест дана касније, кад се нападу на Пољску прикључио и Совјетски Савез, нападајући с истока земљу која је већ поклекла, Линдгренова пише: „Данас су у Пољску ушли и Руси, ‘да заштите интересе руске мањине’. Пољска би тешко могла бити изложена већем притиску…“ А 3. октобра 1939. у неверици пише: „Немачка и Русија су Пољску поделиле између себе. Тешко је поверовати да се тако нешто догађа у 20. веку. Највећу корист од овог рата има Русија. Тек кад су Немци Пољску бацили на колена, Руси су ушли у њу. Они добијају део плена, и то не мали…“ Уследило је немачко освајање Белгије, Холандије, Француске, Данске и Норвешке, да би се почетком 1941. фокус преместио на Југославију и Грчку. У дневнику се увек види да је Астрид Линдгрен на Југославију и Србе гледала с нарочитим симпатијама. Двадесет седмог марта она пише: „Јуче, или је то било прекјуче, југословенска влада прикључила се Силама осовине – а данас су у вечерњим листовима осванули наслови да је млади краљ Петар преузео власт, да је принц Павле побегао, а влада пала. Југословенски народ слави – јер неће да се придружи Немачкој. Сад ћемо видети шта то значи. Вероватно ће доћи до рата између Немачке и Југославије. Турска још увек стоји по страни – а Грчка се држи. Изузетно је занимљиво пратити како ће даље да се развијају ствари на Балкану. Румунија и Бугарска су послушно оруђе Немачке – заиста је чудесно што је Југославија одбила да им се придружи.“

Уследило је, међутим, оно што је морало да уследи, рат је прогутао и Југославију.

„Немачке снаге су јутрос продрле у Југославију и Грчку! То се и очекивало. Од државног удара краља Петра ситуација је постајала све напетија“, пише Линдгренова под датумом од 6. априла 1941. Притом јасно даје на знање да много очекује пре свега од српског отпора Хитлеровој војсци. „Срби се још никад нису покорили принуди. Биће изузетно узбудљиво да се види хоће ли Немци на Балкану напредовати једнако брзо као у Норвешкој, Холандији, Белгији и Француској.“ Већ шест дана касније морала је, међутим, резигнирано да призна да Срби немачку ратну машинерију нису могли да зауставе, баш као ни Чеси, Пољаци, Холанђани, Белгијанци, Французи, Данци и Норвежани пре њих: „Стварно је било брзо! Југославија више не постоји“, пише она 12. априла 1941, покушавајући да себи створи неку слику од збрканих вести с Балкана: „’Хрватска’“ – име ове земље пише у наводницима – „прогласила је самосталност, а иначе се чини да је све у великом хаосу, о чему не могу ништа поближе да кажем. Српска војска је потпуно сатрвена. У Грчкој су Немци још пре неколико дана стигли до Солуна. Наредних дана, у Грчкој ће се вероватно сукобити немачке и енглеске војне снаге. Ратна срећа Енглеза у Африци променила се због доласка Немаца.“

ТУГА И ЖАЛОСТ

Наредне недеље – на протестантски Ускрс – Линдгренова је у мислима и даље на Балкану: „Туга и жалост! Још пре неколико дана били смо срећни што Југославија пружа отпор и што је свргнула владу наклоњену Немачкој, а данас практично више и не постоји земља која се звала Југославија. У наше доба то иде брзо. Сад са свих страна пристижу лешинари не би ли уграбили комад плена – Мађарска, која активно учествује у рату, Бугарска и Румунија. Kолико ја могу да разумем, Југославија је доживела потпун слом.“ Астрид Линдгрен, додуше, још полаже наде у грчки отпор, али ни сама баш стварно не верује у то: „Грчка се очигледно још увек држи и надамо се да ће Енглези у јужним деловима земље бити спремни. Немци се, међутим, тренутно поново налазе у фази у којој их сматрају донекле непобедивим. (…) Изгледа да су енглески губици на мору огромни.“ Већ 28. априла показало се да је њена процена била реална: „Грчка очигледно пружа последњи отпор“, пише Линдгренова, сажимајући притом оно што је у Шведској о тој ситуацији било познато: „Kраљ и влада су напустили Атину, а према различитим информацијама које протеклих дана пристижу, Немци су ушли у престоницу. Чини се, међутим, да рат још није потпуно завршен. У сваком случају, мора се рећи да су Грци, који се боре још од 28. октобра прошле године, били феноменални.“

Имајући у виду југословенску и грчку катастрофу, Линдгренова је двоструко захвална што је политичарима у Стокхолму, за разлику од оних у Београду, пошло за руком да своју домовину сачувају да не уђе у рат: „Готово је незамисливо да ми још нисмо у рату. Kако је то могуће? Видели смо како је земља за земљом увучена у ратни пожар, али Шведска се још држи.“

ПРЕЗИР ПРЕМА СОВЈЕТИМА

Један детаљ из дневника Линдгренове ипак ће изненадити данашње читаоце, поготово ако не познају скандинавску историју. Упркос својој симпатији за отпор малих народа Европе Хитлеру, а нарочито за Србе и Грке, Линдгренова је била на страни Немачке кад је започео рат против Совјетског Савеза. Не може се, додуше, никако рећи да је Линдгренова, која је као и готово сви образовани Швеђани њене генерације течно говорила немачки језик, гајила симпатије према Хитлеровој Немачкој. Ни у ком случају. Њена одбојност према Стаљиновом Совјетском Савезу била је, међутим, још већа. Толика да је више волела победу националсоцијалистичке Немачке, него победу комунистичког Совјетског Савеза.

„Националсоцијализам и бољшевизам, то је отприлике као два диносауруса која се међусобно боре“, написала је 28. јуна 1941, неколико дана после почетка немачке инвазије на Совјетски Савез. „Непријатно је бити принуђен да станеш на страну једног од два диносауруса, али тренутно човеку не преостаје ништа друго него да пожели да Совјети до гуше упадну у невоље, након свега што су у овом рату себи приграбили и након свег зла које су нанели Финској.“ Совјетски брутални напад на малу Финску и храбра одбрана Финаца дубоко су импресионирали Швеђане и ојачали њихове симпатије према Финској. Многи Швеђани су се бојали да би након Финске наредна жртва совјетске агресије могла да постане Шведска, а многи су сматрали и да би, уколико већ морају да бирају између немачке и руске окупације, немачка окупација представљала мање зло. Очигледно је тако мислила и Астрид Линдгрен. Делимично можда и стога што су немачке окупационе снаге у „германским“ државама Данској и Норвешкој поступале с много мање бруталности него у словенским државама, попут Совјетског Савеза или Србије. У Норвешкој и Данској су, према Хитлеровој идеологији, живели Немцима братски аријевски народи, а у Русији, Украјини или Србији само словенска „нижа раса“. Масакри попут оних у словенским земљама у Скандинавији нису чињени. Не постоји норвешки Kрагујевац.

Астрид Линдгрен је рат и даље посматрала издалека.

„На Источном фронту се међусобно сукобљавају највеће војне снаге у светској историји. Језиво је на то уопште и помислити. Kао да нам предстоји армагедон!“ пише она, радујући се сваком финском успеху у борби против совјетске војске. Средином августа 1941, када је Финска успела да поврати од Руса окупирани фински град Виборг, Линдгренова одушевљено пише: „То мора да прија сваком финском срцу. На Виборшком замку поново се вије финска застава – мада је на брзину сашивена од чаршава. Финци ће сада убрзо повратити све што су 13. марта 1940. у миру изгубили, а онда ће, надам се, престати и пустити Немце да обаве остало.“

Линдгренова ће ратна збивања помно пратити све до 1945, с већим паузама само онда кад је доживљавала брачне кризе и није писала дневник. Њен дневник представља изузетно занимљиво историјско сведочанство једне младе, умне Европљанке о том мрачном добу. Након објављивања на шведском, преведен је на већи број европских језика, а српска публика би свакако била на добитку ако би се за његово објављивање заинтересовала и нека од српских издавачких кућа.

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*