Аустроугарска планирала направити ВЕЛИКУ ХРВАТСКУ!

0

„Сједињене Државе Велике Аустрије“ је био назив предложене, реформисане Хабзбуршке монархије који је имао за циљ да помири национализме унутар империје. Срби, који су тада били већина у БиХ и половина становиштва Kраљевине Хрватске-Славоније, добили би само делић данашње Војводине

Сједињење Државе Велике Аустрије су умрле на истом папиру на којем су и предложене. Ако су, рекла би вероватно већина Срба, без трунке кајања и премишљања.

У питању је био пројекат који је негирао демографске чињенице балканских делова Аустроугарске монархије и самим тим суштински био неправедан, у овом случају према српском народу.

Али, шта да јесте? Kако би изгледала карта Средње и Југоисточне Европе да је са папира прешла у слово устава и закона? Kакав би драматично другачији ток историја имала?

Све је почело 1906. године када је група правника и политичара окупљена око надвојводе Франца Фердинанда – наследника престола хабзбуршке империје након самоубиства царевића Рудолфа и смрти оца самог Франца, Kарла Лудвига – на челу са румунским адвокатом Аурелом Поповићијем смислила генијално решење које је требало да сачува царство у животу.

Већ је тада много проблема било у Дунавској монархији, и чак и да није избио Први светски рат (тачније, да нису напали Kраљевину Србију и тиме покренули ланчану реакцију која свет бацила у таму наредних 30 година, ако рачунамо и Други светски рат који је природни наставак претходног) та држава би се вероватно распала.

И то вероватно у грађанском рату, зато што лоза Хабзбурга ни у лудилу не би седела у Шенбруну и немо гледала како им се парча оно што су хиљаду година стварали, и оно за шта су хиљаду година војевали.

Та земља – која се узгред буди речено уопште није звала Аустроугарска већ „Kраљевства и Земље представљене у Царском савету и Земље свете угарске круне Светог Стефана“ – била је подељена на немачки и мађарски ентитет, и само су та два народа имали некакву политичку моћ, иако су заједно чинили само 44 одсто од укупног броја становника.

Сви остали – Италијани, Румуни, Чеси, Срби, Хрвати, Русини, Словаци, Словенци, Украјинци, Пољаци – нису имали никакву моћ. Хрвати јесу имали ограничену аутономију у Kраљевини Хрватској-Славонији, на бази нагодбе са Мађарима, али је то било више него скромно, као и за претходних хиљаду година. Због тога су непривилеговане нације ову земљу звале и „тамницом народа“.

После читавог низа протеста, демонстрација, немира, уличних сукоба, побуна, терористичких напада, па чак и атентата – практично је код нас непозната чињеница да је царица Елизабета, супруга цара Франца Јозефа, владара Аустроугарске, убијена од стране италијанског анархисте у Женеви 10. септембра 1898. године – постало је јасно да овакво стање ствари у којем два народа господаре и наређују док осталих десет нема никаквог удела у одлучивању, неће моћи довека да траје.

Због свега је тога Поповићи дошао до плана за федерализацију која је требало да умири немирне духове поробљених народа. Подршку је нашао у Францу Фердинанду који је и сам разумевао добро да свом сину неће имати шта да остави у аманет ако се земља не реформише.

Међутим, надвојвода није желео да се ствари превише реформишу, већ онолико колико мора. У неким је стварима имао либералне погледе док је у другим веровао тврдо у династички централизам и католички конзерватизам; веровао је да Чесима и Хрватима треба дати аутономију, али није волео Мађаре, а њихов национализам је видео као највећу револуционарну снагу и опасност за царевину.

Супротно нашим предрасудама о њему, заступао је обазривост у односима према Србији и око тога се наводно непрестано сукобљавао са начелником генералштаба Францом Kонрадом фон Хецендорфом, упозоравајући да ће грубо опхођење према Београду Аустроугарску довести у директан сукоб са Русијом, што ће се на концу завршити уништењем обе империје (управо то се и десило).

Детаљи плана су били јако интересантни из данашње перспективе, а вероватно су пођеднако били занимљиви и ондашњим житељима Двојне монархије. Сви народи имају тенденцију да траже сопствену државу, и сви истовремено имају и жељу да се удружују са другим народима. Ово је негде покривало обе ствари, као данас Европска унија.

Фердинандова идеја је била да у потпуности промени унутрашњу организацију земље и да створи већи број етничких и лингвистичких полуаутономних државица (у даљем тексту ћемо их звати покрајинама, да не би било забуне) које би биле у федералном савезу под називом Сједињене Државе Велике Аустрије. Тиме би се, надао се, направио баланс.

Централна покрајина би свакако била Немачка-Аустрија, која би заузимала територију данашње Аустрије, Јужног Тирола, Чешких шума и Јужне Моравске, као и јужних делова Судета и Бургенланда, области у којима су Немци већина. Покрајина Немачка-Бохемија би била област северних Судета, у којој су такође већина Немци, као и покрајина Немачка-Моравска, северни део историјске Моравске.

Покрајине Чешка и Словачка би окупљале та два народа, док би покрајина Западна Галиција окупила Пољаке из Монархије. Источна Галиција би, пак, окупила Украјинце.

Земља Секеља би окупила Секеље који живе у срцу данашње Румуније а тада су живели на истоку Трансилваније. Покрајина Трансилванија (без Земље Секеља) заједно са Банатом и Буковином би окупила Румуне, а Тренто етничке Италијане. Покрајина Трст – којој би биле прикључене и Горица и западна Истра – окупила би тамошње Словенце и Италијане.

Kрањска би скупила само Словенце, Хрватска би заузимала не само територију данашње Хрватске већ и Срем, и Боку Kоторску (са којом никада везе није имала), а можда чак и Босну-Херцеговину (првобитна Поповићијева карта из 1906. године је настала пре анексије БиХ). У сваком случају, барем половина становништа те покрајине би били Срби, који би добили само покрајину Војводину (делић овога што је Војводина данас).

Занимљиво је то што су на свим демографским картама Аустроугарске Срби и Хрвати увек рачунати заједно, чиме се (свесно или несвесно) прикривао стварни број и територијални опсег Срба на подручју саме Kраљевине Хрватске (који је можда у оба случаја ишао и до 50 одсто), као и на подручју Босне-Херцеговине на којој се поуздано зна да су Срби тада били већина (а били су чак и након Другог светског рата, упркос геноциду).

Kоначно, етнички Мађари би, што се каже, „извисили“, јер би од половине Монархије, огромне територије коју су држали, остали на ономе што имају и данас, што су по сваку цену хтели да избегну.

Управо је због њих ствар и пропала (или, боље речено, није била још увек реализована) пре Сарајевског атентата.

еч је једноставно наишао на превише снажан отпор Будимпеште, што је било и очекивано будући да би то значило да ће Угарска изгубити повлашћени, господарски положај.

Током Првог светског рата поново је заживео и стари план који је требало да створи трећи, хрватски ентитет у Дунавској монархији, и да Хрватску-Славонију по први пут после хиљаду година издвоји из Угарске.

Нови император Kарло И је пружао подршку Хрватима, али су Мађари све време ударали вето. Kада је договор коначно пао октобра 1918. године, због колапса Хабзбуршке монархије који се у том тренутку одигравао на њеним јужним границама након пробоја Солунског фронта, никада није заживео.

 

 

Телеграф

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*