Баханалије Броза и Пијаде у Црној Гори – злочиначки експеримент?

0

Злочини комуниста у Црној Гори 1941.- 42. године, које је комунистички врх на челу са Јосипом Брозом „признао и осудио“ као секташење, последично је довео до слома комунистичког покрета у Црној Гори.

Ипак, за комунистичком осудом сопствених злочина није уследила осуда њихових последица које су се огледале у невероватној ситуацији- појави крвавог грађанског рата на територији окупиране Црне Горе. Тачније, признати су злочини али се побегло од одговорности за последице.

Знајући да је хијерархије у комунистичком покрету била сурова, те да се свака непослушност апаратчика нижих по хијерархији кажњавала “стрељањем по кратком поступку”, то се одговорност за монструозне одлуке и непримерена зверства може без размишљања приписати самом врху комуниста, а у персоналном смислу Јосипу Брозу и Моши Пијаде.

Њихове баханалије су довеле до космичког страдања простог народа не само у Црној Гори, већ и у Хецеговини и другим областима где су спровођене одлуке које немају додирних тачака с разумом.

У наставку текста ће бити осврт на неке злочине који су шокирале јавност тог времена. Ти злочини су увијек били у домену интересовања и згражавања јавности до данашњега дана, а све су прилике да ће тако бити и у будућности.

Ликвидација породице Мандић због неподобног сина и Пасје гробље

Принцип да се због једног члана породице, који је у четницима, ликвидира читава „четничка породица“ је био чудни принцип комунистичког руководства у тим смутним временима.

Као типичан образац такве политике може се узети примјер стријељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом свјетском рату, који је позван је на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени су на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима.

Брозовим принципом стрељања „неподобних породица“ се жељела изазвати контрареакција у смислу одмазде, и уништавања тзв. „партизанских породица“. Наравно, таква сулуда правила игре коју је промовисао и спроводио Броз су водила само једном циљу- потпуном истребљењу становника Црне Горе. Зар треба уопште спомињати да је скоро свака породица имала борце у једном или другом покрету, који су због разних ратних баханалија свог руководства често прелазили са једне на другу страну. Таквим Брозовим принципом „неподобности породице“ је свака породица у Црној Гори стављена на нишан, што говори само о једном – да се ту радило или о Брозовом лудилу или о чудном експерименту?!.

На месту званом Пасје гробље у Колашину се после стрељања Мандића десио масовни и окрутни злочин од стране партизанске команде у Колашину. По једним подацима, на том месту је, углавном маљевима да се не би чули пуцњи, убијено 240 цивила под разним бесмисленим оптужбама, при чему им гробови нису обиљежавани.

По другим подацима, рецимо Вучића Илинчића, капетана Југословенске краљевске војске, на том месту је страдало чак 373 цивила, међу којима је било и жена и девојака. О каквом начину ликвидирања је била реч, најбоље говоре сведочанства да су жртвама “руке и ноге биле поломљене, зуби повађени грубим клештима још док су били живи, лобање размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне ноћи уочи Божића”.

Провера правоверности кроз убијење стрица

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, је за телевизију РТС 2 као пример првог злочина у његовом крају навео случај када је “партијска организација села Слатина осудила на смрт његовог командира чете Милоша Јелића, најбољег изданка куће Јелића- Рачића, и читавог краја, зато што је одбио да убије свог стрица Ђока Рачића, који га је одгајао и школовао као своје дете.”

Када су партизанском командиру Милошу другови дојавили партијску одлуку о смртној казни, он није напустио партизане, већ је предложио “да друговима олакша одлуку тако што ће га пустити да погине у првом боју са непријатељем”. То му није прихваћено.

Сличан, или још гори случај се десио у Пиви, када је партизанска команда наредила Тадији Тадићу, члану Рејонског комитета КПЈ у Пиви и комесару батаљона, да прати рад свога стрица Спасоја Тадића који је агитовао за четнички покрет, те да га по потреби ухапси и ликвидира.

Иначе, Спасоје Ташов Тадић је био најгласовитији Смријечанин из Првог свјетског рата и чувени комитски четовођа, стари познаник Саве Ковачевића и многих комуниста међу којима је имао искрене пријатеље. Као вечити опозиционар, био је учесник комунистичких демонстрација 1936.г. у Никшићу против владе Милана Стојадиновића, иако се са комунистима уоште није политички слагао.

Од Саве Ковачевића је добио оружје када га је посетио у Горњем Пољу, а потом у Пиву дошао са одлуком да оснује четнички покрет. Како је Спасоје школовао синовца и партизанског комесара Тадију, и како би потез убијања стрица изазвао незадовољство код народа, Тадија се оглушио о наређење да ликвидира стрица.

И поред апстиненције Тадије, ипак се десио сукоб када је партизанска патроле послата да убије Спасоја. У сукобу патроле и Спасоја Тадића, који је био са сестрићем, партизани су бацили бомбу и убили сестрића, а Спасоје је отворио ватру и убио четири партизана. Остали партизани из патроле су одступили када је између њих и Спасоја стао други Спасојев сестрић Ђорђије Ћоровић и замолио ујака да више не пуца.

Окружни комитет у Горњем Пољу је послије тога догађаја донио одлуку да се комесар батаљона Тадија Тадић ухапси и стреља. Партизанска патрола која је ухапсила Тадију је знала како ће се све завршити, па му је предлагала да побегне у шуму при чему ће они изнад њега запуцати. Тадија је то одбио.

Хапшење Тадије је довело до негодовања у партијском чланству Пиве, па је епилог био да је због тога негодовања код Пивског манастира стрељан партизански водник Обрен Вукосављевић, а ухапшени Тадија Тадић спроведен у Горње Поље код Никшића.

Како је негодовање пивских комуниста настављено, то су у Горње Поље позвани да дођу истакнути партизански борци- тројица Тадића: Раде, Радоје (комесар чете) и Блажо, као и Јовица Јововић, којима је стављену у грех да су регуларним партијским путем изразили своје негодовање због осуде на смрт Тадије Тадића.

Преки Војни суд у саставу: Милован Ђилас, Сава Ковачевић и Радоје Дакић их је све осудио на смрт са оптужбом да су “сарађивали са четницима и издали НОБ”. Стрељани су 6. Априла 1942.г. на Видровану (Никшић). Уместо да се достојно, или било како сахране, њихова тела су бачена у клачинар код цркве на Видровану.

Душан Брајушковић, командант групе која је одређена да стреља четворицу Тадића и Јововића, је са одушевљењем причао да су ти људи “чудесно храбро и достојанствено ишли на стрелиште”, рекавши “да су ишли на стрељање као у сватове, кличући слободи, победи над фашизмом, Комунистичкој партији, истичући да невини иду у смрт, те да ће истина о њима на крају свега победити.”

Ова и друга дешавања у ектремној фази Левих скретања комуниста у Пиви, са бесмисленим убиствима многих људи, која су изазвала велики потрес и незадовољство међу партизанима и народом, су детаљно описана у књизи “Пивско село Смречно”, проф. др Божидара Тадића, дугогодишњег професора социологије на црногорском Универзитету и истакнутпог државног функционера.

Убити жандарме, пензионере, петоколонаше и- свог оца Петра!

Како је комунистичко руководство у Црној Гори са лакоћом убијало проверене комунисте, чувене устанике попут Тадића, под сулудим изговором да су сарадници четника, тако су се обрачунавали и са обичним грађанима који су због неприступања партизанском покрету проглашавани петоколоншима и четницима.

У том смилу је интересантан пример Павла Петровог Ковачевића који је свог осамдесетогодишњег оца Петра убио због “високе пензије”, коју је он као племенски капетан примао до рата и њоме хранио и школовао својих седам синова. О томе догађају је писао очевидац Драго Филипов Кешељевић, којем су партизани стрељали оца под оптужбом да је “четник”, а потом наставили са ликвидацијом породице стрељавши му 17. марта 1942. године као “петоколинаше” мајку Марију и сестру Видосаву, која је тада имала 21. годину.

Синови Петра Ковачевића, истакнути комунисти Павле и Станко, су 8. март 1942.г. прогласили даном када ће бити скуп и дан народног весеља у Грахову, на који су морали доћи становници те и околних вароши. Тема скупа је била “Борба против пете колоне”, а у ту “част” је као завршница “спектакла” планирана ликвидација “петоколонаша” Новице Милошева Даковића.

Око десет сати увече на бину се попео Павле Ковачевић и позвао сељаке на рат против непријатеља радничке класе, у које је на прво место уврстио жандарме, а говор наставио речима да „треба побити све особе које су примале пензију и живеле на рачун радничке класе и сиромашних сељака“.

У маси је била и Зорка Рајковић, жена покојног Пека Рајковића, којег су раније убили комунисти као “петоколонаша који је примао велику пензију”. Када је чула шта је рекао Павле, викула је да је сви чују: „Павле, треба најпре да убијеш свога оца, јер је он као официр примао много већу пензију од других“.

Када је Павле то чуо, без размишљања је послао патролу да му доведе оца Петра, чија је кућа била удаљена свега петсто метара од бине. Са осуђеним на смрт, старим Новицом Даковићем, Павле је дочекао патролу и оца на пола пута, а затим наредио оцу и Новици да уђу у једну малу башту опоред основне школе. Када су то они одбили, извадио је револвер и упуцао осамдесетогодишњег оца Петра а потом и старог Новицу.

Потом је мртвог оца ухватио за ногу и увукао у башту, вратио се на скуп и наредио да се настави весеље, које је трајало до јутра. Ујутро му је у канцеларију дошла мајка Јоке и питала да ли може видети Петра, син јој је одговорио: “Не можеш, синоћ смо га убили”! Одмах после убиства оца, Павле Петров Ковачевић је назначен политичким комесаром Оперативног штаба за Херцеговину.

Сава Мизара у кругу пакла којег је створио по наређењу “другова”

Командант споменутог Оперативног штаба за Херцеговину је био Сава Мизара Ковачевић, рођен у селу Нудолу код Грахова, чувени устаник испод Орјена и организатор отпора против усташа на почетку Другог светског рата. Сава је до тога наименовања био командант врло јаког Никшићког партизанског одреда, који је имао десет батаљона. Послије проширења команде и на Херцеговину, под његовим руководством се нашло чак 20 батаљона- који су деловали на простору од Острога до Дубровника и од Боке до Гацка.

Међутим, прави и одлични ратник Сава Мизара је, у фази када је врх Комунистичке партије наредио злочине против цивила, у великој мери изгубио свој образ и бацио тамни вео на свој светли лик. Од човечног и часног хероја се трансформисао у нечовечног антихероја, са великом вероватноћом да ће му име погинути кроз историју.

Осим већ побројаних примера у овом тексту у којима је Сава био учесник, у сећањима је остало још пар догађаја који су народ доводили у недоумицу да је то могао урадити Сава Благојев. Пре свега, ту се мисли на његово стрељање својих рођака Ковачевића који нису били на линији размишљања комуниста, што као слободни људи нису били ни обавезни.

Наиме, 16. јануара 1942.г. послије наводног суђења у којем је Сава Мизара био тужиоц, а главну реч водила Марија Кош, секретар Преког комунистичког суда у Грахову, иначе Шибенчанка, осуђени су на смрт и стрељани: Новица (Савин) Ковачевић, судија Великог суда и његов брат Блажо Ковачевић, учитељ, Марко Крстов Ковачевић, земљорадник, Петар Баћков Ковачевић, земљорадник, Ђорђе Р. Марковић, капетан И класе, Марко Булајић, земљорадник, и Никола Булајић, земљорадник.

Осим овог случаја, Сава се сматра главним кривцем за стрељање 21. сељака из села Љубомира код Требиња. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко.

Наиме, 27. фебруара 1942. године, према подацима др Саве Скока: “За време масакра тих недужних Љубомираца, понашање Саве Ковачевића, Петра Драпшина, Димитрија Булајића и Драгице Правице било је ужасно сурово. Према казивањима Мирослава Зотовића и Риста Кијца, који су као омладинци морали да присуствују том стрељању, Сава Ковачевић је тражио добровољце из Љубомирског батаљона да изврше пресуду, али се нико није јавио. Ни на поновљени захтев, саопштен застрашујућим тоном, нико од Љубомираца није изашао из строја сем Стојана Кијца, командира Домашевске партизанске чете, који је замолио Саву Ковачевића да ослободи најмлађег осуђеника – Јанка Ковача. Одговорено му је: „Хоћу, осободићу га уколико ти станеш на његово место.“

Шта се даље десило, Скоко наводи: „Пошто нико од Љубомираца није пристао да братском и комшијском крвљу упрља руке, стрељање су извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића.

Када је, након првог плотуна, један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо: „Живела Русија!“, пришао му је Сава Ковачевић с пиштољем у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних.”

Ликвидација официра и угледних људи у Пиви

У књизи “Пивско село Смријечно”, проф. др Божидар Тадић наводи мотиве и начине ликвидације становништва од стране комуниста на овај начин: “Крајем 1941. и почетком 1942. звјерски је ликвидиран велики број угледних људи само зато што се сумњало у њихову приврженост Народноослободилачком покрету и што се претпостављало да ће се у погодном тренутку отворено ставити на страну четника или окупатора.

Ликвидације су најчешће извршаване без икаквих суђења и исљеђивања. Обично су до кућа људи унапријед осуђених на смрт слате наоружане патроле скојеваца, са налогом да дотичне особе ухапсе и спроведу до Пивског манастира, гдје је било сједиште Рејонског комитета, или пак до Шавника, сједишта Среског комитета Партије, и да их негдје успут, на неком ненасељеном мјесту, ликвидирају.”

У том смислу је навео примјере безразложне ликвидације угледних људи Пиве, рекавши: “Тако су у Безујачком бријегу, на путу од Пивског манастира за Шавник, ликвидирана тројица веома угледних Пивљана: Данило Радојичић, учесник Подгоричке скупштине и дугогодишњи посланик у парламенту Краљевине Југославије, Илија Кецојевић, официр југословенске војске са Боричја, Милан Делић, популарни предратни школски надзорник за пивске основне школе, са Борковића.

У исто вријеме извршена је и мучка ликвидација Војина Мићановића, пензионисаног официра старе црногорске војске из Сињца и блиског сродника Лазара Сочице, којег су убили кроз прозор, пошто се било умрачило, када је под освјетљењем гасне лампе сједао за вечеру..”

О убиству Душана Бајагића, које је драматично потресло Пиву, др Тадић прича:“Један од ових ужасних злочина десио се и у Смријечну, уочи Божића 1942. Шестог јануара, на Бадњи дан, патрола од тројице скојеваца из Смријечна и Забрђа, по налогу секретара рејонског комитета ухапсила је Душана Бајагића, капетана југословенске војске, у његовој кући у Зукви, и повела га свезанога преко Јасена, Ораха и Смријечна ка Пивском манастиру.

Но кад су стигли у Смријечно, већ је пао мрак, а у смречанској школи је било заказано весело вече, како је то био обичај уочи Божића… Бајагића су на путу према Горанску, наспрам смречанске школе, везали за неку крушку. По један од скојеваца остајао је да стражари поред њега, док су се по двојица смјењивала да судјелују у општенародном весељу приређеном у школи – тамо се играло и пјевало, чуле су се гусле, клицало се Партији и револуцији.

Испред поноћи повели су Бајагића даље. Но испод села, код мјеста што се зове Скакавац (јер ту поток прави високи водопад) има дубока јама, убили су га обичним коцем, па га онако окрвављеног и већ мртвог бацили у јаму. Надали су се да ће снијег, што је те ноћи помало трусио, убрзо покрити трагове злочина. Али је снијег престао и цијело је село, кроз дан – два сазнало за овај ужас.”

О томе каква је била реакција народа поводом тог злочина, др Тадић каже: “Иако је о томе било забрањено причати, људи су дошаптавали један другом потресну причу о завршном чину једне људске трагедије. Тако се већ почетком 1942. страх и ужас као мора притисли село. Нико ко омркне није био сигуран да ће осванути, јер Смријечно је имало доста угледних људи- официра старе црногорске војске, југословенских подофицира, предратних чиновника и људи који су се бавили политиком бар у локалним размјерама – и лако се могло претпоставити да би неки од њих у таквим приликама опште несигурности и безакоња могли доспјети на спискове за ликвидацију. Тако је тих дана село, као никада у току рата, притискао и страх и некакав веома дубок осјећај кривице.“

Ноћни гости у Брезовику

Какви су проблеми настали почетком 1942. године, када су појачани партизански притисци, посебно на имућније породице и нарочито на официре бивше југословенске војске, може се видјети на примјеру породице Радуловић.

Наиме, ноћу 8. марта 1942.г. у селу Заврх на десној обали Зете, наспрам Брезовика мјесту поред Никшића, упала је партизанска тројка за ликвидације у кућу капетана Станка Радуловића, убивши том приликом и њега и његовог оца Спасоја.

Иначе, Станко је са оцем Спасојем и ђедом Крстом, гласовитим барјактаром са Вучјег дола, учествовао у бици за Скадар 1912.г., потом стизао до Брегалнице, а онда у одреду Јанка Вукотића остао све до славне Мојковачке битке.

Станко Радуловић није хтио да учествује нити на једној страни у сукобу партизана и четника, држао се подаље од Италијана, и то му нису опростили комунисти. Дакле, код комуниста се појавио принцип- ниси предвиђен за одстрел само ако си четник или симпатизер четника, већ си био за одстрел чак и ако си неутралан и безопасан за све. Укратко, ако не припадаш некаквој чудној, наоружаној партијској војсци коју води некакав непознати Броз, који је умислио да може мобилисати у рат и своје партијце и све остале људе, нема ти мјеста на земљи?!

Због неутралности су 8. марта 1942.г. у кућу Радуловића упала три партизана са пушкама на готовс, док је око куће било распоређено неколико засједа. Незванци су капетану Станку рекли да мора да крене са њима у штаб. Он им одговорио да „на таквој карамлучној ноћи неће никуд из куће“, послије чега је моментално упуцан са четири хица у главу.

Негов отац Спасоје, који је тада имао осамдесет и шест година, је голорук скочио и ухватио се у коштац са једним од нападача. Покосио га је рафал, имао је седам прострелних рана у предјелу стомака.

У општем метежу и мраку, најстарија кћерка Станкова, двадесетједногодишња Милосава, је сачувала присебност и дограбивши оружје прибрано пуцала на нападаче. На прагу куће је убила једног од нападача, другога ранила, а трећи је по мраку успио да умакне напоље.

Станков син, тада петнаестогодишњи Радомир, свједочи о је шта је даље било: “Сјутрадан по зори кућа је опкољена, било је, мислим, више од педесет војника јер су се, изгледа, плашили да би наши рођаци могли пружити отпор. Понијеше тог погинулог партизана, а мене и сестре Милосаву и Љубицу одведоше у Горње Поље у затвор где смо остали једно десет дана. Кад су мене довели на саслушање, питају ме ко је побио партизане. Ја велим– ђед, а Радоје Дакић Брко каже: “Ма какав ђед, тај да је имао оружје при руци, ниједан живу главу из куће не би изнио!““

Послије четири дана у затвор је дошла патрола по Милосаву,. Када је почела да се обува, рекли да јој да то није потребно- “јер неће далеко”. Милосава је стријељана, а њеном брату Радомиру је Савак Ковачевић рекао следеће: „Радуловићи нијесу издајници, они су јунаци, и вјеруј да ми је жао због тога што смо ти сестру убили…“

Послије тих „утјешних ријечи“, Сава је наредио конфискацију имовине, па је Радуловићима одузето 40 оваца, шест крава и коњ, са потврдом да је имовина одузета „уништеним народним непријатељима Спасоју и Станку Радуловићу“. Оставили су им за преживљавање само шест оваца и краву…

Бацање у јаме и бунаре неподобних свештеника митрополије

Ако погледате списак штаба Пете црногорске пролетерске бригаде, у моменту њеног оснивања у јуну 1942.г., видјећете да је осим њеног команданта Саве Ковачевића тамо било још шест чланова штаба.

Међу тих шест најважнијих људи ове бригаде су била и два православна свештеника: Калезић Ђорђије (вјерски референт, рођен 1909.г. у Косовом Лугу- Даниловград, свештеник, члан КПЈ од 1941, рат завршио као вјерски референт Другог корпуса), и Дракић Божов Видак (вјерски референт, рођен 1908.г. у Мојановићима- Зета, свештеник, члан КПЈ, завршио рат као вјерски референт Пете крајишке дивизије).

Остали православни свештеници у Црној Гори, који нису били за КПЈ и комунистичке идеје које подразумијевају и атеизам, су по мишљењу Броза били сумњиви, па се многи нашли на списковима за ликвидацију, а потом били ликвидирани.

Професор Жељко В. Зиројевић, историчар и публициста, је јавности открио мало познате догађаје у вези са страдањем свештеника и монаха са простора митрополије Црногорско приморске у вријеме масовних злочина које је Броз назвао „Лијеве грешке“. Навешћу неколико свирепих примјера из тог истраживања професора Зиројевића.

Петар Вујовић, парох Метеришко – друшићки је био млади свештеник, кога је, лично, тадашњи патријарх српски Гаврило (Дожић) одликовао “Црвеним појасом”. Крајем априла 1942. године бачен је од стране комуниста у јаму Куново Присоје. Пет пуних дана чули су се његови крици и јауци, али нико није смио да се усуди да му помогне.

Јеромонаха Теофана Беатовића, сабрата манастира Косијерево, родом из села Бодежишта (стара Херцеговина) послушника у руском манастиру Светог Тихона, на Бадњи дан 6. јануара 1942. године одводи група партизана, убијен је и бачен у јаму села Видне, у општини Вучедолској.

Јеромонах Гаврило Дабић, сабрат манастира Жупа код Никшића, одведен је на Благовијести 1942. године у партизански штаб, у који никада није стигао. Убијен је и бачен у јаму звану “Плоча” у селу Драговољићима.

Свештеник Ново Делић, парох планинопивски убијен је на монструозан начин 3. априла 1942. године, у два сата после поноћи и бачен у бунар на Беришиној Луци, код Шавника.

Милован Ковачевић: Бацање у јаме изазвало устанак родбине

Милован (Мујо) Иљич Ковачевић, (р.18.03.1920 Градац, Љешанска нахија – у. 03.10.1015.г. Чељабинск ) истакнути скојевац свог краја и један од организатора Тринаестојулског устанка, ми је причао у Чељабинску о томе шта се десило када су одлуком партијског руководства комунисти, послије “суђења”, живе побацали у јаму тзв. “италијанске шпијуне”.

„Десио се страшни устанак родбине бачених у јаму“, рекао је Милован, „која се у огорчењу и јарости бацила на хватање и хапшење комуниста и скојеваца, које је потом предавала Италијанима.“

Дио ухваћених комуниста и скојеваца је послије суђења стријељан за почињене лочине, а други дио интерниран у концентрационе логоре. Милован Ковачевић је тада ухваћен и 11. априла 1942.г. на суду осуђен на смрт.

Интеренцијом четничког руководства, смртна казна му је преиначена на робију. Почео је да робија у Подгорици, потом у Бару, затим у Италији у концлогору Колфиорито. У септембру 1943.г. је побјегао из заточеништва и учествовао, као партизан интернационалне бригаде, у борбама у провинцији Аскола- Пићено, а потом се 1944.г. опет прикључио Титовим партизанима. Сукоб Стаљин- Тито га је затекао у Москви и опредијелио се за Стаљина, радивши до пензије као професор универзитета. Одликован је бројним одликовањима, укључујући и орден “Партизански крст”!

Нема сумње да су 1941-42.г. злочини комуниста, а поготово њихова бруталност, изазвали општенародни револт и огорчење обичних грађана, па се та прича по кумунисте тих година јако лоше завршила.

У историји Црне Горе познато су примјери, или обичај: одсијецања главе погинулом противнику, одсијецање носева заробљеницима, који су планирани за ослобађање да би се, уколико поново падну у заробљеништво, знало да су једном ослобођени па више не могу бити пуштени.

Али, ритуална убиства маљем и бацање у јаме су били- до тада непознати примјери односа према противницима, како у појединачном тако и у масовном смислу, да не говоримо о цивилима.

Ако се знало, а лако се дало претпоставити, да ће реакција родбине на те злочине бити застрашујућа, намеће се логично питање- а шта су тада хтјели Броз и Пијада? Међусобно истребљење народа, рођака, пријатеља, кумова у Црној Гори и Херцеговини?

Броз прави маневар- осуђује злочине!?

Злочини Брозових потчињених, којем они писнути нису смјели, већ су извршавали команде беспоговорно, су довели до распада партизанског покрета у Црној Гори.

Свјестан да је остао без војске, и ослонца у народу којег је ојадио, Броз се окомио на руководство ПК КПЈ за Црну Гору и Боку оптуживши их за “масовне ликвидације текозваних противника Народноослободилачке борбе”. Умјесто да им се суди за масовне ликвидације, како их је сам Броз квалификовао, са вјероватноћом да се кривци стријељају „по кратком поступку“, како се радило другима, десиле су се смјене!?

Тако су 8. априла 1942.г. смјењени: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Саво Брковић, Периша Вујошевић, Видо Ускоковић, Радоје Дакић, а Милован Ђилас и Иван Милутиновић су кажњени партијским укором пред искључење.

Дакако, сви су они и даље остали у врху партије и покрета, напредовали у њему, тако да је Брозова „казна“ била папиролошке и пропагандне природе. Броз је послије слома партизана у Црној Гори, и огорчења народа који је његове присталице назвао јамарима, наредио одлазак у Босну. У Босни је потчињенима ставио у задатак регрутацију нових бораца из редова људи који су побјегли у шуме од терора и злочина НДХ, да би се потом опет вратио у Црну Гору ојачан тим несрећницима- пристиглим из даљине.

ИН 4С

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*