Бања Лука: Ратног војног инвалида избацују из стана!

Ако ме иселе спалићу се!

0
Дарко, Стефан и Божана Ђурић

Ратни војни инвалид Дарко Ђурић (44) пред деложацијом из стана у Бањалуци. Правду узео у своје руке и самоиницијативно се уселио у зграду намењену ратним инвалидима. Стекао станарско право у насељу Ада.

МОГАО сам да идем у Немачку или било где у иностранство, па да почнем из почетка да се кућим на време. Али не, ја сам остао у свом граду, у Републици Српској за коју сам се борио још као дете сматрајући да ће то да ми се врати једног дана, али сам се преварио! Прети ми се деложацијом и нуди неуслован стан за живот – овако исповест за „Новости“ почиње Бањалучанин Дарко Ђурић (44), који ових дана очекује друго дете.

Ђурић је још са 17 година отишао у рат, а већ у 18. је тешко рањен код Брода, након чега му је извршена висока ампутација леве ноге. Од тог дана, као ратни војни инвалид друге категорије чекао је да му власти омогуће кров над главом, конкурисао је за стамбено питање као приоритетна група, али до пре пет година живео је као подстанар.

Када је и сам схватио да би тако могао и до краја живота, одлучио је сам правду узети у своје руке и уселити се самоиницијативно у зграду намењену породицама погинулих бораца и ратних војних инвалида у Лазареву, на адреси Књаза Милоша 29, у стану у власништву Града.

У међувремену, оженио се супругом Божаном, добио сина Стефана (14) и дигао кредит да опреми поменути стан. Накнадно му је јављено да је стекао станарско право над станом од 40 квадрата у насељу Ада, у потпуно неусловном стамбеном објекту, поготово за инвалиде.

– Не пада ми на памет тамо да се селим! У Ади је живот неуслован и за здраву особу, а камоли за човека са инвалидитетом, зграда нема грејање, лифт и ходници су преуски, у тоалету нема места за машину за веш. Морам да легнем у каду да бих потпуно затворио врата. Друго, како мисле дрва да цепам и ложим да бих загрејао просторије – тврди Дарко.

Ђурић појашњава да му је тај стан додељен као самцу, на основу бодова од пре 10 година, те да нико није уважио његове дописе да је у међувремену стекао породицу.

– По правилима, мени самом припада 45 квадрата као РВИ друге категорије плус 12 квадрата додатних за сваког новог члана породице, дакле то је скоро 80 квадрата, а не бедних 40 колико ми нуде само да ме се реше, оглушавајући се на моје захтеве да тражим ново бодовање. Па за кога сам се ја борио? – огорчен је наш саговорник.

Последњи захтев да са породицом напусти тренутно место становања десио се, прича Дарко, 1. фебруара.

– Замислите, дошли су на врата да нас упозоре да морамо напустити стан у време када су најгори минуси били, а моја супруга у другом стању. Померили су рок за напуштање стана за четири до пет месеци. Не пада ми на памет да изађем. Ако ме натерају, запалићу се. Ипак верујем да ће надлежни уважити моје захтеве за поништење решења за Аду и омогућити ми ново бодовање, те омогућити да останем у овом или ми доделе други стан сличне квадратуре и услова – упозорава Дарко.

Зграда у којој тренутно живи у потпуности је прилагођена инвалидима, од улазних врата, преко лифта, до близине центара за рехабилитацију које посећује готово сваког дана.

ЛЕГАЛНО ПО „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ“

ЂУРИЋ је свестан да његов улазак у тренутни стан и није можда био најбоље решење, али наглашава да није имао пуно избора, те се позива на „Службени гласник“.

– Знао сам да је овај стан у власништву Града и да је празан, а имам право на њега, јер у „Службеном гласнику“ пише да се у напуштен стан може уселити инвалид и породица погинулог борца – каже Ђурић. – У згради има још празних станова, Град ни не зна шта има у власништву. Сви комунални рачуни овде уредно стижу на моје име.

Н. Ш. Радић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*