Бањски слаткиши Максима Горког

0

Дуго се није знало да је чувени писац лека својој бољки потражио и у нашој најчувенијој бањи. Није знала ни тадашња власт, а кад је сазнала…

Целокупна дела руског и совјетског писца Максима Горког (1868–1936) износе 65 дебелих томова: 18 књига су само писма, њих око 20 хиљада, колико је до данас нађено. Чувени писац се, између осталих, дописивао и с такође чувеним колегама по перу: Лавом Толстојем, Антоном Чеховим, Бернардом Шоом, Кнутом Хамсуном, Борисом Пастернаком, Исаком Бабељем, Томасом Маном, Теодором Драјзером, Роменом Роланом, Стефаном Цвајгом, Марком Твеном…
У тој огромној преписци налази се и неколико писама које је у лето 1924. године упутио у Москву свом пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину. Ова писма за нас су нарочито занимљива јер су писана у Врњачкој бањи, чиме је најзад недвосмислено доказана раније само претпоставка да је Горки боравио у Врњцима.

Поглед с бубња

О данима проведеним у овој бањи најбоље податке даје сам писац.
„…Ово је наша земља“, оставио је траг у једном писму. „Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера Русије прешао у Украјину. Греје ме овде југ и дивни људи! Историја ове земље корачала је само за славом. Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту. Чини ми се да су Срби исто толико и Руси колико и ми. Све у нама је толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми, и исто толико велики. Сећаш се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу. Заиста „замечатељни” (изванредан) народ.”
Своја запажања о народу и крају где борави Горки износи и у другим писмима:
„Питаш ме како проводим време? Овде постоји једна планина која се зове Гоч. На руском би то значило „барабан” – бубањ.” (Гоч је и врста народног музичког инструмента, честог у Македонији.) „ Међутим, ја се с тим не слажем. По мени Гоч није „барабан”, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да сваког јутра устајем и идем да га видим. Волим то брдо и мир који налазим у њему.”
Наравно, писац се занимао и за збивања у свету, у чему му је највише помагао лист „Политика”, о којем пише с нескривеним одушевљењем:
„Сваког јутра обавезно устајем у шест сати. И одлазим на „барабан”. Али не идем сасвим сам. Купим ‘Политику’. То је изванредан лист. У њему можеш да прочиташ све. О томе да ли се у свету нешто догађа, добро или зло, да ли свет иде у суноврат или не. А ти знаш да ја познајем систем читања између редова. Али у том листу нашао сам истину и само истину. И сада кад морам да идем на драги Гоч, ја хоћу да ти кажем само једно и да ти упутим један савет – у том листу пишу људи који умеју да испричају истину.”

И вода и козје млеко

Утврђено је да је Максим Горки у Врњачкој бањи боравио у другој половини јула и првој половини августа 1924. године, укупно 25 дана. Две године пре смрти. Претпоставља се да је допутовао из Италије с једном од многих група козака које су путовале Европом приказујући у градовима и варошицама своју чувену вештину јахања и живописан фолклор. По свему судећи, долазак и боравак знаменитог писца у Врњцима био је – тајан. Јер, као ватрени присталица комунизма, Горки у тадашњој Краљевини Југославији вероватно није могао да открије свој прави идентитет. Није, међутим, познато како је сазнао за лековитост Врњачке бање, али му је, како напомиње у писмима Бабочкину, и те како пријала.
Житељи тадашње Врњачке бање виђали су високог седог човека великих бркова како замишљено шета или стоји код једног бора посматрајући воденице на врњачкој речици, држећи у једној руци шешир, а црни капут пребачен преко друге. Обично је свраћао на роштиљ у некадашњу кафану „Два јелена”, а иначе се хранио у хотелу „Европа”, данашњој „Звезди”. Свакодневно је одлазио и до извора Снежник, где су се тада налазили торови с козама. Горки се, непосредан и отворен, спријатељио с њиховим власником који му је увек давао тек помужено козје млеко. Много је кашљао и то млеко му је, како је сам писао, необично пријало и крепило га. Одлазио је и на пијацу, где је дуго разговарао са сељацима о пољским радовима или о томе како сељанке справљају познати сир и кајмак. Дружио се, иначе, с учитељем Душаном Стошићем и професором Чађевићем. А овако се сусрета с Максимом Горким много касније сећао београдски пензионер Мирослав Бекчић:
„Године 1924. био сам шегрт у Врњачкој бањи. Наравно, тада нисам ни знао да је то писац Горки, али сам добро запамтио његов лик. Први пут сам га видео на једној представи руских козака. Седео је у првом реду окружен пажњом домаћина. Имао је обичај да се дуго шета по бањи. Ускоро сам и ја имао необичан сусрет с њим. Као шегрт, морао сам да послујем око куће мајстора код кога сам радио и да му са извора доносим минералну воду. Сваки пут у знак протеста што морам да идем кресао сам ножем бор поред ког сам пролазио. То је онај велики, познат бањски бор, о ком се касније писало у новинама јер је веома старо дрво. И тог дана, управо кад сам одсекао једну већу грану, зачуо сам одсечан глас. Обраћао ми се на језику који нисам сасвим разумео, а који је личио на наш. Угледао сам оног високог, бркатог човека плавих очију. Пришао ми је смешећи се, благо повукао за уво, а затим помиловао по глави. Говорио је нешто што ја нисам разумео и руком показивао на бор. Нисам се уплашио, али ме је било срамота. Једног дана поправљао сам браву у кући професора Чађевића, а у дворишту је седео човек који ме је укорио што сечем гране бора. Препознао ме, опет се насмешио, ја сам после дуго страховао да ће казати познаницима да ме је видео како сакатим дрвеће у парку. Много касније, док сам читао роман „Мати”, угледао сам на првој страни лик познатог човека. Одмах сам га препознао: био је то Максим Горки.”

Протеран…

Дани проведени у Врњачкој бањи очигледно су пријали славном књижевнику: опоравио се и био је задовољан што је упознао гостољубиве људе у једној словенској земљи. Међутим, одлазак из овог лечилишта Горком је сигурно остао у врло неугодној успомени. Јер, он је из Врњаца – протеран.
Срески начелник из Трстеника, вероватно по налогу из Београда, ревносно је извршио наређење да Максим Горки, бољшевички писац и пропагатор, одмах напусти и Врњачку бању и Југославију. Власт је ипак сазнала ко је тај мирни, једноставни човек. Плашећи се његових комунистичких идеја, одлучили су да га по кратком поступку протерају.
Тако је педесетшестогодишњи Горки половином августа 1924. године напустио Врњце и, преко Мађарске, отпутовао у Совјетски Савез. Његов боравак у нашој земљи расветљен је захваљујући дугогодишњем раду и трагању крушевачког публицисте Милутина Југовића.

politikin-zabavnik.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*